Васа Железнова и други
драма Максима Горког
МАКСИМ ГОРКИ
(Алексеј Максимович Пешков, 1868-1936), руски совјетски прозаист и драмски писац. Ушао у књижевност као носилац бунтовних романтичарских тенденција, симболизованих у појави „весника олује“ (Песма о веснику олује) и заснованих на легендарним фабулама о слободним људима (Макар Чудра, Старица Изергиљ), али и на савременом материјалу о отпаднику од конвенционалног морала малограђанске средине – босјаку (Челкаш, Коновалов, Маљва). У делима овог смера (под утицајем руске традиције и Ничеа) расправљао је о конфликту начела акције и пасивно –контемплативног става према животу (Песма о Соколу), о дилеми између „ниске истине“ и „утешне лажи“ (О зеби која је лагала и детлићу-љубитељу истине). Упоредо је сликао реалну кризу друштва и процес пропадања снажних јединки у капиталистичкој стварности (Супрузи Орлови, Фома Гордејев, Тројица...) што је у драми На дну, довело до раскида са босјачким илузијама. У каснијем раздобљу, посветио се претежно двема темама – трагањима за новом вером у оквиру богоградитељске концепције (лик Луке у На дну, Исповест), која је имала одјек у васпитном роману о сазревању револуционара (Мати), и испитивању малограђанске стварности Русије, с почетка века, њене социјалне психологије и бездуховне суштине њених амбиција (Градић Окуров, Живот Матвеја Кожемјакина).Од 1913. приближава се теми сукоба немирног и непомирљивог појединца и инертне средине на аутобиографском материјалу (Детињство, Међу људима, Моји универзитети). После 1917. полемисао је са Лењином и бољшевичким првацима, критикујући став совјетске власти према интелигенцији, борбу за политичку доминацију и манифестације сељачке масе у годинама грађанског рата. Активно учествује у духовној обнови земље, што га је представило као најзначајнијег културног посланика у читавој послеоктобарској епохи. Истовремено је завршавао своја истраживања феномена Руса и Русије, вративши се апологији активног, стваралачког принципа у границама конфликта јунака и средине и осуди нове верзије „човека из подземља“ као резултата лошег утицаја друштвених околности, чак и у револуционарној стварности (Белешке из дневника, Успомене, Приче 1922-1924. године). Ова филозофија безусловног слављења човека активног начела и побијања пасивног става према околностима, изражена је најпотпуније у роману Артамонови, а доминира и идејом тетралогије Живот Клима Самгина.
У драмским текстовима, употпуњавао је слику конфликата у трговачкој, босјачкој и интелектуалној средини, развијајући мотив избора животног пута и „бекства“ из учмале конзервативне реалности у свет слободе са врхунским примером у судбини „закаснелог побуњеника“ Буличова (Јегор Буличов и остали ). Горки је био најистакнутији организатор духовног развоја; у домену естетичких трагања изјашњавао се за реалистичко виђење, уз наглашавање „романтике“ подвига јунака и масе, полемишући са декадентним опредељењима, Толстојевом социјалном педагогијом и филозофијом „патње“ у наслеђу Достојевског; следбеник је Корољенка и Чехова, заслужан за обнову легенде и бајке са савременом грађом и симболиком, за развој функције наратора у епском приповедању, за унапређење хронике са издвојеном фигуром „негативног јунака“, за настављање шекспировских драмских конфликата у оквирима „историјских“ сцена.
Драмска дела: Малограђани, На дну, На летовању, Деца сунца, Варвари, Непријатељи, Васа Железнова, Јегор Буличов.
РЕЧ ДРАМАТУРГА
О тексту
У стварању представе трагали смо за изгубљеном породицом. Сањали смо је. У часу када смо је пробудили, Васа Железнова нас је напустила.
О писцу
Када је Алексеј који је одрастао са дедом имао дванаест година, деда га је избацио из куће са речима: НИСИ МЕДАЉА ДА МИ ВИСИШ ОКО ВРАТА, ИДИ НА УЛИЦУ МЕЂУ ЉУДЕ ДА ОДРАСТЕШ. На улици међу бескућницима, уметницима и народним вођама тражи ИСТИНУ од које и гине. И тако је постао Максим Горки.
Славенка Миловановић
О ликовима
ИЉА ВАСИЉЕВИЧ АРТАМОНОВ
Згодан мушкарац коврџаве браде, снажног стаса и још снажније воље. Жена му је умрла млада и остао је сам са двојицом синова, а онда посинио и трећег, свог нећака.Након ослобођења од кметства кнез Георгије, код кога је био управник имања, га је богато наградио и Иља се , са тројицом синова, упутио у градић Дрјомов. Ту оснива породично предузеће, које захваљујући његовој пословној оштроумности и радости у којој непрестано ради брзо напредује и доноси му добар приход. Најстаријег сина жени са ћерком угледног градског старешине и добија унуку Васу. Умире као што је и живео. Брзо, нагло, изненада.
ПЈОТР ИЉИЧ АРТАМОНОВ
Најстарији Иљин син, Васин отац. Миран, ћутљив, чак превише озбиљан као младић, а касније, рекло би се, готово досадан човек.Ипак, склон ретким агресивним испадима.Његовом се оцу чинило да у њему нема довољно жара, а његовој жени Наталији да у њему нема довољно љубави за њу. А он је најчешће био превише забринут због послова и деце.Животно га највише збуњују ставови и мисли брата Никите, са којим нема нормалан братски однос, па га након много година посећује у манастиру.
НИКИТА ИЉИЧ АРТАМОНОВ
Млађи Иљин син, рођен са грбом на леђима. Никад зао или лукав, већ најчешће благ, скроман и добар. Пукушај да се обеси због силне заљубљености у братовљеву жену одводи га у манастир. Тамо му велики број верника долази и поштује, а он сам у своје проповеди, због мисли које му надолазе, не верује и сматра да га је игуман измислио.Судбоносно напушта породицу и мирно јој се враћа пред смрт.
АЛЕКСЕЈ ИЉИЧ АРТАМОНОВ
Син сестре Иљине кога је она родила у греху са једним од кнезова којима су служили. Млада је умрла, а Иља нећака посинио и пригрлио као свог рођеног.Племенитост Алексејевог лица, његова нарав, а и склоност пороцима, одавали су његово аристократско порекло. Чим су дошли у Дрјомов загледао се у Олгу Орлову, а и она у њега. На годишњицу очеве смрти напушта породицу због Олге, што мења судбину његове браће и Пјотрове жене Наталије. Ожени се Олгом и поживеше у срећи тридесетак година.
ЈЕВСЕЈ МИТРИЧ БАЈМАКОВ
Градски старешина. Мудар и миран човек, доброг срца и слабог здравља, које му се нагло погоршало по доласку Артамонових у Дрјомов. При првом сусрету са Иљом помислио је : ,,Овај човек је дошао да ме одмени на земљи.“ и препустио се судбини. После пет дана пао је Бајмаков у постељу, а после дванаес умро. Са почаћу га је сахранио цео град,.
УЉАНА ИВАНОВНА БАЈМАКОВА
И у зрелом добу лепа и једра жена. Живот јој је пролазио без икаквих узбуђења све док Артамонови не дођоше у Дрјомов. Иљина појава одмах ју је привукла, узбудила и уплашила у исто време. Узнемирене душе одмах је отишла по савет код гатаре Барскаје која јој рече : ,,Држи се ти тог човека, срећне је руке.“ Уљана то упамти. После изненадне смрти Бајмакова није јој требало дуго да се са Иљом зближи и открије праву страст, која јој је до тада била ускраћена. Умрла је у дубокој старости.
НАТАЛИЈА ЈЕВСЕЈЕВНА БАЈМАКОВА
Лепотица витког стаса, светле косе и бадемастих очију. Као кћи јединица градског старешине послушно је пошла за младића којег јој је отац изабрао. Од Пјотра јој се више допадао његов брат Алексеј, а у њу се искрено заљубио грбави Никита. Не каже се без разлога :,, Кад не волиш, невоља, кад заволиш, још гора.“ Њен брак са Пјотром био је тежак и несретан, с годинама су се све више удаљавали једно од другог и међусобно окривљавали. Од младе лепотице Наталија се претворила у заједљиву, дебелу жену, туђу и себи самој, и мужу, и деци својој.
БАРСКАЈА
Чувена поскуричара и гатара града Дрјомова, без чијег савета многи становници нису битне животне одлуке доносили. Увек присутна на свакој свадби и сахрани у граду. Својим саветима збунила младожењу Пјотра, а спомињањем дана Јелене Ланенице судбоносно променила рођење Васино.
МАШКА СТУПА
Редар и градска будала. Нико га никад трезног није видео. Ходао је смешним, гегајућим кораком истичући свој трбух пијанице.
ТИХОН ВЈАЛОВ
Пазикућа код Артамонових. Брине о свима и свему. Спашава Никиту од самоубиства и Никита га и док је у манастиру стално има у мислима.
АНТУШКА
Јуродива девојка.
ВАСА БОРИСОВНА
Мати. У послу – унука свог деде Иље Артамонова. Суочавајући се са сукобима и проблемима у породици и предузећу суочава се и са питањем о смислу живота не само сопственог, већ и живота предака и потомака својих. Њена природа ни мало није контемплативна, већ оријентисана на деловање и тренутно извршавање зацртаног. Трпети, подносити напоре и муке свакодневно за добробит деце, уграђено је у структуру Васине доминантне и посесивне личности. У њеној фантазији та деца би требало да буду налик на њу, да наставе њеним путем. Спознаја да нису таква је велико искушење за Васу и води је ретроградном преиспитивању свих постулата њене егзистенције све док је не одведе у смрт.
СЕРГЕЈ ПЕТРОВИЧ ЖЕЛЕЗНОВ
У младости поморски капетан. Када је престао да плови преузима управу над породичним бродарским предузећем . Врло брзо управљање предузећем и кључеве благајне препушта својој жени Васи и окреће се раскалашном животу. Алкохол, картање, коцкање и похота су његова свакодневца. Угађа својој анималној природи до самог краја, до смрти.
ПРОХОР БОРИСОВИЧ ХАРАПОВ
Васин брат је екстровертан и помало нарцисоидан човек. Хоби му је сакупљање старих локота, а омиљена музика оперетска.Готово непрекидно , својим ,,шестим гласом“, театрално пева, пева, пева...као безбрижни спаљивач живота. Од младости је миљеник жена, али склон онима нижег сталежа. Кад се осети угроженим понекад из њега избије потиснута агресија.
НАТАЛИЈА СЕРГЕЈЕВНА
Најстарија кћи Васе и Сергеја Петровича. Живи у родитељској кући у сталном тихом сукобу са мајком, којој пркоси напијајући се. Избегава да се суочи са стварним животом проводећи дане са ујаком Прохором уз вино и песму. Идеала нема, али понекад машта о селидби у Америку.Одриче се живота, а да није ни почела да га живи.
ЉУДМИЛА СЕРГЕЈЕВНА
Млађа кћи Васе и Сергеја Петровича. Живи у родитељској кући, а често бежи у свој свет снова и слутњи. Омиљена књига јој је Сановник. Један догађај из детинства, са оцем, ју је обележио. Несигурна је кад Васа није код куће.Игра девојчицу која воли мајку и која би желела да буде као мајка.Жели заљубљеност и игра страст заљубљености. Жели да се осети живом, а само игра тај осећај. Судбински спознаје да је сан који је сањала о соколу и змији везан за оца и мајку.
РАШЕЛ
Снаха Васе и Сергеја Петровича, удата за њиховог сина Фјодора. Образована и интелигентна млада жена јеврејског порекла. Рано се прикњучила социјалистичким круговима. Најдражи писци су јој Ниче и Маркс. Једино о чему сања је – велика социјална револуција читавог света, али је поремети немогућност да од Васе, мајке свог мужа, не може да добије сина Кољу. То јој мења судбину, а и карактер.
АНА ОНОШЕНКОВА
Васина секретарица и једина особа којој Васа верује. Вешто се претварајући да је брижна и одана, да је члан породице, манипулише другима кадгод јој се укаже могућност за то. Одбије да пријави Рашел полицији, јер потајно одобрава њене ставове о социјалној правди.
ЛИЗА
Собарица код Железнових.Од ране младости чита љубавне и авантуристичке романе. Није се нарочито изненадила кад је једне ноћи у њену собу ушао Прохор Борисович, јер су гласине о његовој склоности према собарицама биле добро познате – више се изненадила сопственом страсном препуштању. Наивност је скупо кошта. Обеси се.
МЕЉНИКОВ
Члан окружног суда коме је животни сан да буде власник бродарског предузећа. Доноси Васи круцијални доказ мужевљевог преступа.
ПЈАТОРКИН
Бивши војник, а сада лађар. Шармантно се удвара женама и одлично свира и пева.
ПАВЕЛ
Васин син, кога се она, јер га је отерала у манастир, у сваком свом судбинском тренутку, стално и несретно сећа. Гентски наследник грбе на леђима Никите Артамонова, као и судбине да га породичне околности одведу у манастир. Емотивно нестабилан , лако се препусти очају или бесу, као и свакој другој наглој промени расположења, а што је све последица одрастања уз мајку каква је Васа.
ЉУДМИЛА
Павелова жена. Одрасла без мајке уз недовољно ауторитативног оца, те врло лабилног карактера и у вечној потрази за стабилном узорном фигуром, какву тражи у љубавнику Прохору, а заправо налази једино у Павеловој мајци Васи.
МИХАИЛО ВАСИЉЕВ
Дугогодишњи управник имања код Васе. Према кћери превише попустљив, те зато и предузимљив када јој је потребна помоћ. Иницијатор краја кћеркиног љубавника Прохора.
ПРОХОР ЖЕЛЕЗНОВ
Брат Васиног мужа. Екстремно колерични темперамент. Љубавник Васине снаје Људмиле. Умире , јер бива отрован.
ЛИПА
Собарица. Тешко се одупире притисцима и склона је да учини све што било ко од ње затражи, чак и да, у незнању, подметне отров.
КОЉА
Син Фјодора и Рашел. Највише је волео своју маму и деду Сергеја, који му је поклонио лађу. Омиљена прича му је била ,,Алибаба и четрдесет разбојника“. Овде разговара са својим дедом реченицама малог Фоме и његовог оца из романа ,,Фома Гордејев“.
ЗЛАТКО СВИБЕН
Златко Свибен, редитељ и позоришни педагог, дипломирао је компаративну књижевност и филозофију на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу и позоршну режију, у класи професора Димитрија Ђурковића, на Факутету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. На истом факултету у Београду похађа и постдипломске студије на одсеку драматургије. Режирао је представе у многим градским и националним театрима (Скопје, Битола, Ниш, Лесковац, Ужице, Београд, Вршац, Нови Сад, Суботица, Зеница, Тузла,Сарајево, Дубровник,Сплит,Задар, Ријека, Осијек, Загреб). У ријечком ХНК Ивана пл. Зајца у више наврата је обављао дужност директора Хрватске драме, уметничког руководиоца и сталног редиља. Активан и у позоришној педагогији (Нови Сад, Тузла, Загреб), нарочито када је у програмском смислу иницирао и формирао одсек Глума и лукарставо у време оснивања нове Уметничке академије Универзитета Ј.Ј.Штросмајер у Осијеку. Добитник је стручних награда. Издвајамо награду Жар птица; уз пет номинација, у три наврата, у хрватском театру свакако и најпрестижнију – Награду хрватског глумишта (2002. за режију представе ,,Вечерас импровизујемо“ (ХНК, Загреб), а 2005. и 2012. за осјечке представе ,,Сирано де Бержерак“ и ,,Unterstadt“ (ХНК, Осијек)) ; републичку Награду Владимир Назор (2012.) и дубровачку Награду Орландо (2013.). У Србији Златко Свибен је добитник Награде за режију Јоаким Вујић (1985.) и Награде Ардалион, коју је 2013-те године добила представа ,,Злочин и казна“(Казалиште Гавела, Загреб) у целини, а и посебно редитељ за режију. На Стеријином позорју учествује од 1984. до 1987. са четири представе, а од 2013. до 2016.године са још три представе.
Одсутносво његовог редитељског рада у српским позориштима дуго је деценијама, а списак представа, као и оно што је из српске драмске књижевности режирао, је :
,,Лето на сунчаној тераси“, Младен Поповић, (РЗУПР Под разно и СКЦ Београд),1980.
,,Увек зелено“, Александар Поповић, (Народно позориште , Ниш), 1980.
,,Четврти зид“, Славенка Миловановић, (Отворено позориште Дома културе ,,Студентски град“ , Нови Београд), 1980.
,,Посета морске тетке тј. трагедија генија“, Бранко Димитријевић, (ХНК Ивана пл.Зајца у Ријеци, Хрватска драма), 1981.
,,Кућа страве“ , Франц Ксавер Крец, ( СНП и Весели театар ,,Бен Акиба“ , Нови Сад) 1981.
,,Капетан Џон Пиплфокс“, Душан Радовић и Мирослав Беловић, (СНП у Новом Саду) 1982.
,,Неко време у Салцбургу“, по роману Јована Ћирилова, (Народно позориште у Зеници), 1982.
,,Сабља димискија“, Александар Поповић, (Београдско драмско позориште),1983.
,,Како вам драго или како хоћете“ (,,Како вам драго“/,,Богојављенска ноћ“), Вилијам Шекспир, (Народно позориште , Суботица), 1983.
,,Догађај у месту Гоги“, Славко Грум, (Београдско драмско позориште), 1984.
,,Крај партије“, Самјуел Бекет, (Позориште ,,Годо-фест“, Београд) 1984.
,,Нечастиви на Филозофском факултету“, Иво Брешан, (Народно позориште, Лесковац) 1985.
,,Магна карта“, Марио Роси (Народен театар, Битола) , 1986.
,,Магбет“, Вилијам Шекспир, (Народно позориште Суботица, Шекспир-фест, Палић) 1986.
,,Клаустрофобична комедија“, Душан Ковачевић, (Казалиште Марина Држића, Дубровник) 1988.
,,Малограђанска свадба“, Бертолд Брехт, (Вечерња сцена позоришта ,,Душко Радовић“, Београд), 1989.
,,Сабља димискија“, Александар Поповић, (Вечерња сцена позоришта ,,Душко Радовић“, Београд), 1990.
,,Алкестида“, Еурипид, (Народно позориште Суботица, Фестивал- Балканске трагедије, Келебија), 1990.
,,Хроми идеали“, драматизација Олге Димитријевић романа Милутина Ускоковића ,,Чедомир Илић“ (Народно позориште, Ужице ) 2016.
Премијерно извођење
Премијера, 9. септембар 2020 / Велика сцена
Драматизација делова романа и адаптација Златко Свибен
Редитељ Златко Свибен
Драматург Славенка Миловановић
Сценограф Миодраг Табачки
Композитори Ана Крстајић, Јана Ранчић
Костимограф Катарина Грчић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Кореограф/Сценски покрет Соња Вукићевић
Аутор видео материјала Светлана Волиц
Извршни продуцент Милорад Јовановић
Продуцент у драми Немања Константиновић
Пјаниста Јана Ранчић
Премијерна подела:
Пролог и међуигре из романа Дело Артамонових
Три чина из Васе Железнове (друге варијанте), написано 1935. године
Васа Борисовна, власница бродарског предузећа
ЉИЉАНА БЛАГОЈЕВИЋ
Сергеј Петрович Железнов, Васин муж, бивши поморски капетан
ПЕТАР БОЖОВИЋ
Прохор Борисович Храпов, Васин брат
НЕБОЈША КУНДАЧИНА
Наталија Сергејевна, Васина старија кћер
СОЊА КОЛАЧАРИЋ
Људмила Сергејевна, Васина млађа кћер
СУЗАНА ЛУКИЋ
Рашела, Васина снаја, жена њеног сина Фјодора
БОЈАНА СТЕФАНОВИЋ
Ана Оношенкова, Васина секретарица
ЗОРАНА БЕЋИЋ
Мељњиков, члан окружног суда
РАДОВАН МИЉАНИЋ
Гуриј Кротких, шеф у Васином предузећу
БОГДАН БОГДАНОВИЋ
Лиза, служавка
БОЈАНА БАМБИЋ
Пјаторкин, бивши војник, сада лађар
БРАНИСЛАВ ТОМАШЕВИЋ
Призори Васиних сећања и нека лиза из (прве) драме Васа Железнова (Мати), написано 1910. године
Међуигра снова Васине кћери Људмиле из прозне Песме о соколу
Епилог према роману Фома Гордејев и причама Живот и доживљаји Максима Горког по његовом казивању
Инспицијенти Саша Танасковић, Сања Угринић Мимица
Суфлери Даница Стевановић, Марија Недељков
Асистент редитеља Јелена Ристељић
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Асистент костимографа Александра Пецић
Мајстор сцене Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић, Бранко Перишић
Мајстор тона Тихомир Савић
Видео оператер Звонко Јелушић
Видео пројекција Петар Антоновић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду