Сањао сам да сам се пробудио

Реч писца

Написао сам комад о позоришту, о томе колико и коме оно значи, а коме не, о његовој друштвеној позицији, субверзивности, сјају и беди, о ономе што је у њему лепо и ружно, о страсти која га ствара и обести која га разара, о уметничкој сујети и безрезервној љубави, о снази оних који у њега верују и који му се дају чак и када му не верују, о театарским утилитаристима и духовницима... О свим оним драгим (и не тако драгим) позориштницима који су прошетали кроз мој живот у театру и оставили белег, са којим ваља живети, а сањати. 
Читав живот сам сањао да сам се пробудио. И још увек сањам...
Драму сам писао са амбицијом да буде што верније огледало наше позоришне стварности. И свака сличност са оном другом, овоземаљском стварношћу је – намерна. 

Жељко Хубач

Реч редитеља

Ријетки су текстови домаћих писаца који се баве позориштем; „Сањао сам да сам се пробудио“ је један од њих. Жељко Хубач је кроз калеидоскопску драмску структуру поставио текст отворене форме који покреће многе умјетничке дилеме, ауторске и извођачке, о театру данас, у друштвеном, социјалном, естетском, етичком и егзистенцијалном смислу. Жанровски дисперзиван текст који кроз драматургију снова омогућава редитељско-драматуршку надградњу, ауторефлексивност цјелокупног сарадничког (ауторског) и глумачког тима гдје нам је омогућено да се играмо, препознајемо сопственост као дио фрагилног позоришног сна. 
Трудили смо се да у интерпретацији Хубачеве драме публици покажемо театар као друштвени догађај, урбани ритуал који треба да отвара болна и табуизирана питања, да пружа допринос умјетничкој и друштвеној еманципацији; као простор социјалног дијалога, мјесто различитости и отварања рецептивног хоризонта за непознато и другачије. И на крају, настојали смо показати да и у театарском деилузионизму има књижевне и сценске љепоте, својеврсне утопије позоришног простора као паралелног свијета у којем ми као актери проживимо добар дио нашег животног вијека. Јер, на крају крајева, вјерујемо да театар то све јесте, и треба да буде; да ниједан умјетник не смије изгубити наду да његова представа може промијенити ток ствари на боље. То је некако и дефиниција хуманизма. Сигурно да многе важне и добре представе из историје позоришта нису мијењале свијет, нити друштвене и политичке околности, али зато јесу појединце у публици. И то је довољно за театар као један од цивилизацијских стубова.
Дино Мустафић

Реч драматурга
Позоришни процес на тексту „Сањао сам да сам се пробудио“ Жељка Хубача представљао је ретку прилику да се кроз један домаћи, савремени драмски текст истражи граница између стварности и позоришта – позоришта не само као уметничког облика већ и институције, са свим својим идиосинкразијама, лепотама и баналностима. Отвореност форме коју је текст задао кроз околност сна је била плодно тле за деконструкцију позоришног механизма и преиспитивање различитих тема позоришта: питање третмана женских ликова у домаћој драматургији, начина на који су уметници у реалном животу платили цену за своју уметност, питање цензуре и аутоцензуре, и на крају бирократије (и бирократизације) позоришта.
Интервенције на тексту биле су резултат импровизација и радионичарског рада са глумцима и ауторским тимом. Сваки сегмент процеса био је прожет лабораторијским приступом, где смо изнова истраживали и преиспитивали сваки аспект драмског предлошка, али и личног позоришног исксуства – примера ради, арија о позоришту са почетка представе написана је на основу снова и животних искустава глумаца. Метатеатралност коју текст већ сам нуди и формом и садржајем, тежили смо да доведемо до краја и кроз инсценацију, да понудимо мултиперспективност на позоришни свет који текст осликава, да осветлимо и архетипове и стереотипе на које се текст наслања, било да их већ и сам преиспитује, или пак не проблематизује довољно. Спој стварности и театралности омогућио је јединствену синергију, која је у концу изражена у једном еклектичном позоришном изразу између стварности и драме, јаве и сна. 
Ђорђе Косић

Жељко Хубач рођен је у Тузли, 1967. године, а одрастао је у Зеници и Лесковцу. Као инжењер електротехнике и апсолвент београдског Природно-математичког факултета, уписао је Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирао 1996. на одсеку Драматургија.
Његови драмски комади су до сада 51 пут премијерно изведени у професионалним позориштима у Србији, Бугарској, Хрватској, Босни и Херцеговини, Јапану и Русији. Представе рађене по његовим драмама биле су у селекцији више од 50 домаћих и међународних позоришних фестивала и освојиле су више од 70 награда. За драмске текстове Жељко Хубач је награђиван 11 пута у земљи и иностранству. Драме су му превођене на енглески, немачки, руски, бугарски, пољски и јапански језик. Као драматург је радио у значајним театрима у Србији и региону. Професионално се бави и позоришном режијом. 
Аутор је већег броја реализованих телевизијских емисија, четири игране ТВ серије, једне ТВ драме и једног дугометражног играног филма.
Писао је позоришну критику за дневни лист „Данас“. Објављивао је театролошке есеје у домаћим и иностраним часописима. Члан је Удружења позоришних критичара и театролога Србије. Дугогодишњи је новинар и колумниста, оснивач је "Позоришних новина" Народног позоришта, чији је главни уредник био од 2008. до 2018. године. Члан је НУНС-а.
Био је уредник издања Музеја позоришне уметности Србије и позоришног часописа „Театрон“, оснивач и Главни уредник Издавачке делатности Народног позоришта у Београду и драматург Српског народног позоришта у Новом Саду. Од 2014. до 2018. био је вршилац дужности директора Драме Народног позоришта у Београду. Тренутно ради као драматург у Народном позоришту у Београду.

Дино Мустафић рођен је у Сарајеву, гдје је дипломирао на Академији сценских умјетности, Одсјек за режију, те Компаративну књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. 
Режирао у многим позориштима и градовима као сто су: Париз, Софија, Братислава, Београд, Нови Сад, Загреб, Тирана, Трст, Скадар, Љубљана, Нови Сад, Суботица, Скопље, Приштина, Подгорица, Ријека, Сплит, Марибор, Нова Горица, Подгорица, Цетиње, Бар... Представе су му извођене у многим европским градовима, као и у Америци, Африци, Азији, извођене на разним језицима, освајале награде на бројним домаћим и интернационалним фестивалима и градовима као што су: Мексико Сити, Каиро, Александрија, Рим, Фиренца, Венеција, Мадрид, Барселона, Франкфурт, Минхен, Богота, Братислава, Осло, Беч, Торонто, Гвадалахара, Париз, Ница, Лондон, Стокхолм, Истанбул, Сибиу, Варна, Вратса, Благоевград, Сан Хозе, Будва, Ријека, Удине, Загреб, Нови Сад, Суботица, Будимпешта, Никшић, Београд, Љубљана, Скопље, Бурса, Модена, Солун, Шијен, Улан Батор, Кисињев....
Представе су му вишеструко награђиване на многим интернационалним, регионалним и националним фестивалима, док је представа Хелверова ноћ Камерног театра 55 ушла у историју босанскохерцеговачког позоришта као најнаграђиванија по броју интернационалних признања. 
Режирао је више од 100 представа класичних и савремених писаца.
Снимио је више документарних филмова („Писта живота“, „Нека буде свјетлости“, „Чудо у Босни“...) са којим је био на запаженим фестивалима документарног филма (Монтреал, Амстердам, Истанбул, Загреб, Београд.....) потом и дугометражни играни филм „Римејк“ (светска премијера на Ротердам филм фестивалу 2003. – уврштен  међу пет најбољих филмова фестивала), затим приказан на више од 40 међународних фестивала и награђен у Минхену и Сан Франциску. Последњи документарни филм „Transforming Tomorrow“ приказан и награђен на АЈБ ДОК фестивалу у Сарајеву у септембру 2020. и освојио Гран при на Грин Монтегро Инт Фесту у августу 2021. године.
Од јануара 2003. до децембра 2005. је био Уметнички директор драме Народног позоришта Сарајево. 
Предавач је на АСУ(Академији Сценских Умјетности). 
Налазио се на челу најстаријег позоришног фестивала у региону, Интернационалног фестивала МЕСС од 1997. до 2016. који је обновио након опсаде Сарајева са својим тимом сарадника. Оснивач је МЕСС Театра – Сцена Месс и МЕСС Денс Компани. Од августа 2021. је директор Народног позоришта у Сарајеву.