Рибарске свађе
комедија Карла Голдонија

ГОЛДОНИЈЕВЕ РИБАРСКЕ СВАЂЕ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Голдонијеве Рибарске свађе, које су светску премијеру доживеле на карневалу у Венецији 1762, београдска публика је имала прилику да види тек 10. априла 1948, када их је на сцену новооснованог Југословенског драмског позоришта поставио, са великим успехом, Бојан Ступица. У 135 година дугој историји Народног позоришта, ова представа се нашла на репертоару свега једном. Паоло Мађели, Италијан који је двадесетак година живео и стварао у Београду, поставио је ову комедију 1973. године на Сцени у Земуну. Непуних годину дана после изузетног успеха који је постигла његова режија Макијавелијеве Мандраголе на истој сцени, ово, Мађелијево треће представљање београдској публици постиже исти резултат – одушевљење публике, громогласне аплаузе, панегирике критике. Мађелијева необична имагинација, неконвенционалност и медитерански темперамент потресали су тих година београдски позоришни свет. Рибарске свађе су биле једна од његових „култних” представа. Голдони своје карактере налази у малом рибарском месту близу Венеције, а Иво Тијардовић текст преводи у дијалекту далматинских рибара, па уз „веселу и превеселу игру” и „језик, дијалект којим је Иво Тијардовић превео Рибарске свађе са једне на другу обалу Јадранског мора” чине представу изузетно допадљивом. Глумцима у усвајању овог специфичног говора помаже колега Карло Булић, који је у представи Југословенског драмског позоришта тумачио улогу Парон Тонија. Мађели ствара „баладу о сиромашним људима реализовану на теорији Брехтовог театра”, како је сам говорио, а инспирацију налази у комедији дел арте и Брехтовом театру отуђења, због чега је и сам био несигуран на какав ће пријем представа  наићи код публике. Све се одвија  у фуриозном темпу, све је у непрекидном покрету, и глумци и реквизита, и делови декора. Смењују се и чудновато јединство различитих стилова стапају акробатика и кореографија, гротеска и бурлеска, „телесна лакоћа” и „језичка крештавост”, „блесавост свакодневне свађе” и „филозофска завађеност људске свакидашњице”, метафоре и физички и вербални гегови, сценска импровизација, мноштво ефеката, али и „моћ уопштавања и типизирања”... Мађели је успео да „готово фелинијевском снагом искаже поезију сиромаштва, да отвори лепоту, трагику и снагу пучког пулсирања, укотвљеног између хлеба, беде, љубави и фантазије”. Атмосферу „малог миста” у којем живети „значи играти, говорити, викати, свађати се”, у којем је свађа омиљени начин општења, забаве и основна поетика живљења, редитељ види  „Брехтовим очима: ефекат отуђења сиромашних, као и оних који су их тумачили, поседовао је демонску снагу побуне”. Критика је коментарисала: „Мађели је голдонијевски реализам тражио тамо где га и треба тражити, не у површном подражавању живота, већ у реализму театра, у реалистичности онога што се и како се на сцени приказује, у ваљаности театарских средстава којим се редитељ користи у креирању представе. У овом духу (Вахтангова, на пример) фузије психолошке веродостојности и театрализма, градио је са пуно фантазије и проницљивости своју представу Паоло Мађели”. Тако је редитељ осетио дух Голдонијевог позоришта које је „јединство ’измишљања’ и проницљивог опажања, блискости животу и склоности ка игри и које се не постиже натуралистичким средствима нити кроз „распусност у глуми помоћу које се код нас обично показује медитерански темперамент”, већ кроз „лакоћу”, кроз „уздржани, дискретни хумор”. Овакву редитељеву концепцију прати и сценографија Душана Ристића за којег критика каже да је био „коредитељ”, а који сцену обликује као „поприште игре на коме је све покретно, али са потајном жељом да ’дочара’ рибарско месташце на мору” и чији је декор био „изванредан, и као колевка Мађелијеве идеје, и као пастелни убоги обалски простор, који је сачувао радост”. Костими Љерке Калчић су били „заиста креативни” и такође у функцији представе, као и изразита маска и шминка. Музика Војислава Вокија Костића је такође успешно послужила редитељу као „средство театрализације”. Звонимир Јовчић је био помоћни редитељ.Мађелијев избог глумаца је наизглед необичан. Поред Милоша Жутића, који се врло ретко појављивао у комедијама, већи део поделе чине уметници који су у то време ретко играли, као и млади, неискусни глумци. Данас, њихова имена говоре колико је овај млади италијански редитељ имао „око и ухо” за ансамбл. Били су то: Оливера Марковић (Либера), Милка Лукић (Пашкава), Станислава Пешић (Уршула), Добрила Стојнић (Луциета), Зорица Мирковић (Кека), Драган Шаковић (Парон Винћенцо), Предраг Тасовац (Иже), Милош Жутић (Парон Фурте), Драган Максимовић (Бепо), Предраг Мики Манојловић (Иванко), Растко Тадић (Парон Тони), Богић Бошковић (Криште), Богдан Михајловић (Судски позивар) и Звонимир Јовчић (Тршчица, продавац маруна). Они су сви „блистали и играли под конац, са тананим осећањем свега што су тумачили”, и „попут Голдонија, ’хватали живот у покрету’ претварајући дијалог у ’говорену акцију’”. Иако су се у глуми „могла уочити три подједнако оправдана поступка” читав ансамбл је доследно следио редитељеве замисли и постигао глумачки изузетно уједначену представу.„Када загалами Оливерина Либера онда ’галами’ цело њено биће, прелива се свађаличка оштрокоњђа, пренемаже се та ’војвоткиња у нанулама’, заурлава се простодушна фалстафовска посестрима. И Милош Жутић је свога марионетски запетљаног, муцаво-гегменског Парона Фурте донео редукованим а богатим средствима. Сав треперав, овај Парон Фурте је необично самосталан у игри и разигравању: тематски планови се мењају сваком појавом оваквог грађанина-рибара под капуљачом размаженог Викинга... Мики Манојловић са нечим горштачки комичним и разиграним, Милка Лукић као карневалска кокота, Богић Бошковић у јурњави за животом, Предраг Тасовац као комедијант у свили и кадифи, Богдан Михајловић који уме да игра и да игру посматра, Звонимир Јовчић као гротескни пролазник од чије торбе са  ’марунама’ почиње карневалска забуна развијених поетских значења редитеља Паола Мађелија!” Другом приликом исти критичар пише одушевљено: „Све је разиграно и све игра: куће и ћепенци, нануле и патике, перике и маске, перје и тканине, беланце и жуманце, ножеви и секире, прсти ногу и прсти руку. Кореографија  постаје глумачки израз Растка Тадића; циркуска ишчашеност обликује Парон Винћенца Драгана Шаковића; напирлитану дундицу из дечијег маскенбала описује богато Зорица Мирковић тумачећи Уршулу, као што кабаретску изражајност достиже Добрила Стојнић у улози Луциете. Блиставе улоге храбрости и поетичности остварили су Милош Жутић и Оливера Марковић. Први као Парон Фурте кога ’нико не разуме’ и који се као медитеранска опруга одбацује од сваке комуникације, не свађајаћи се и ’превазилазећи’ сваки свађу, а друга као рутинска рибарска матрона која се свађа из дуга времена, ’режирајући’ свађу као карневалску игру, својом успијеном, расквоцаном фигуром Судије Ижеа истиче се и Предраг Тасовац.” Други критичар истиче да су „Милош Жутић и Мики Манојловић стављали акценат на изузетно рељефну и изражајну физичку акцију, а Предраг Тасовац ефектно постизао баланс између карикатуралног и реалистичког, Оливера Марковић и Милка Лукић су успевале да испод психолошки оправданих реакција ликова које су играле покажу оно што је комично у њима.” Причу о овој „великој шали, позоришној до неба а филозофској до последњег реда” у режији Паола Мађелија на сцени Народног позоришта од пре три деценије, завршимо речима критичара „Вечерњих новости”: ”Била је то европска представа!”

Јелица Стевановић

(...) Аплаузи, узвици, весеље до плафона... Није било лепшег начина да се заврши драмска сезона Народног позоришта. Други пројекти су плаћани и слављени пре него што су реализовани, а довршавани су неславно или нису уопште, а ево њих, у медитеранском конфузиону који настаје кад дуне југо па разбуди и завијата емоције поспане од чекања. Луди до смеха и туче, у најтежој дисциплини комедије del arte, колективним замахом гледаоцу враћају радост, указујући на то да има паметнијих редитеља од оних који то, из пројекта у пројекат, узалуд покушавају да докажу. Дивота је у једном, видети мноштво карактера, како их, као да су највеће, дају Марија Вицковић, Златија Ивановић и Нада Шаргин, три грације од  комендије, због којих треба измислити неку сасвим посебну, титулу сезоне. За похвалу су и остали, али време, сурово кратко ТВ-време...

 Бранка Криловић, ДНЕВНИК РТС