Неспоразум

СТВАРАЊЕ МАЛИХ УТОПИЈА КАО ЗАДАТАК ЖИВОТА
Измишљени дијалог редитеља и драматурга

Ж.Х. Питање старијег и надасве добронамерног колеге „зашто би данас неко уопште гледао инсценацију филозофске драме“ када знамо да у њој објекат драмске радње постаје објашњавање филозофског становишта – а то је некакав пресек у којем ће се сва тумачења овог „жанра“ сусрести – као да је провоцирало полемику са увреженим мишљењем да, са становишта драмске атракције која се данас хорски поистовећује са потребом да се публика забави, филозофска драма није „плодно тле“ за комуникацију са публиком. Дајмо једноставан одговор на питање зашто се бавимо Неспоразумом данас: Јан, главни јунак овог Камијевог комада, тек преваливши тридесету годину живота у којем је пре свега егзистирао, покушава најзад да дефинише себе, али не кроз јасну перспективу љубави у породици коју треба да створи са својом пожртвованом женом, већ кроз њему непознат, давно изгубљен дом, у којем га уместо мајчинске и сестринске љубави дочекује злочин. А њих две, пак, тај свој злочин, који је постао начин и сврха живота, правдају потребом за бегом из суморне стварности у обећану земљу о којој немају валидне информације, већ предрасуде да ће им тамо бити боље. Из сваке поре овог комада као да исијава заводљива мисао Алберта Моравије: „Свако замишља свој рај тамо где је другом пакао“.
В.М. Претпостављамо да је Ками писао Неспоразум из атмосфере непосредног безнађа насталог након завршетка Другог светског рата којим је, рекао бих, и 20. век страшно и опомињујуће обележен. Читам Неспоразум као модерну трагедију трагања за срећом, верно следећи Камијеву драматуршку нит. Контекст постратовске трауме је ту, па је ту. И више од тога. Та траума траје и као да се стално обнавља на овом простору, као да стално изнова мазохистички дражи на свежу крв и нову бол. Тако, апсурдност људске егзистенције уопште, којом је Ками толико хранио свој опус, носи нешто од наше живе свакодневице, нешто наше, актуелно, што осећамо на кожи, јасно препознајемо у властитим страховима и циничним отклонима и беговима од њих…
Ж.Х. Егзистенцијализам се супротставља секуларном морализму који је поништио Бога зарад утилитаристичких порива. Историја либералног капитализма је историја свођења Бога на идеологију, коју ваља заменити другом, бољом, исплатљивијом. То није слобода о којој егзистенцијалисти сањају. Наравно, банално би било схватање да је Камијев појам слободе садржан у ономе што чини његов Калигула. Тумачећи егзистенцијалистички појам слободе као принцип да је у свету за који тврдимо да је апсурдан, сваки поступак подједнако такав, па и убиство, дакле дозвољен са тог становишта мерила вредности, ми светом појму Слободе облачимо шињел анархизма. А с анархистима су се сви обрачунали као Лењин са Бакуњином. Где је стварна слобода? То живот оставља свакоме од нас да сам спозна. А као по правилу, та спознаја стигне у самртном ропцу, када Ђаво заувек затвори пансион у којем смо провели живот.
В.М.     Гротескни распад комуникације међу најближима и отупелост у томе, као да се непосредно догађају на сцени и то је готово банално реалистично. То се догађа захваљујући миљеу монструозне безосећајности и себичног грабежа, као и опседнутости собом и новцем. Представом се питамо откуд то, шта је по среди. Хедонизам, анархизам, микроотпор сред рецесије либералног капитализма… или напросто привиђење слободе, или сурова и инфантилна егзекуција сна о срећи. Питамо се шта то радимо, где смо то стигли, куда то идемо, докле… Питамо се зашто је наш Бог у ствари убоги пролетер.
Ж.Х.    Карактеристика филозофских драма је њихова ангажованост. Било да пропагирају своју филозофију, или пак политику, егзистенцијалисти то чине са безмало религиозном страшћу, не бирајући средства у жељи да убеде публику у оно што проповедају. Ерик Бентли је у таквом тумачењу овог књижевног правца отишао можда понајдаље, поредећи Сартра и Брехта речима како оба писца у историјском апсолуту и у свесној акцији за промену света виде смисао човековог постојања, покушавајући да остваре синтезу индивидуалног и друштвеног. „Европа је тако тужно место“ каже жена главног јунака Неспоразума. Како ово изговорити, а да вас не укалупе у образац евроскептика?
В.М. Везали смо се за ту реплику. Сматрамо је веома значајном и актуелном. Је ли ово наше место више тужно место од Европе као тужног места? И то се питамо. Европа је тужно место или је она наш сан о срећи? Или је Америка наш сан о срећи? Или је ипак Европа наш сан о срећи…
Ж.Х. Сви угледнији тумачи Камијеве прозе апострофирају да је једно од његових опсесивних филозофских питања на које у свом делу покушава да нађе одговор – како поштовати људски живот у свету лишеном трансценденталног смисла и значења. Сведимо то на језик данашњице: како бесмислу дати смисао, уколико негирамо да утеха постоји у неком другом животу, тамо где влада небеска правда која нам је у овоземаљском битисању тако бескрупулозно ускраћена. Има ли бољег живота за нас овакве? Живота у слободи?
В.М. Мора га бити! Треба истински желети промене и боље. Време револуција и великих метли које су бунтовнички чистиле је прошло. Данас су револуције пуки интерес, али верујем да се нихилистички дух није посадио у већину људи. Треба чистити у себи, по себи. Стварати мале, конкретне утопије, рекао би савремени филозоф.

Жељко Хубач
(Коришћен интервју са Вељком Мићуновићем: Микојан Безбрадица, Модерна трагедија трагања за срећом, „Позоришне новине“ бр 56, новембар 2011)

АЛБЕР КАМИ
Рођен је 7. новембра 1913. у Алжиру, као син алзашког насељеника. Одрастао је у сиромаштву, у јефтином делу алжирског Белкора. Још у раној младости је показивао изванредан таленат, што није промакло његовом наставнику Лују Жермену, који га је подржавао у писању и помогао му да добије стипендију за вишу школу. Ками је доста касније, у говору поводом Нобелове награде 1957, посветио Награду управо Жермену... Основне студије је завршио 1935. године да би већ у мају 1936. успешно одбранио свој академски рад о Платону Неоплатонизам и хришћанска мисао, те тако стекао diplôme d’études supérieures (попут магистарске). Ками се придружује Француској комунистичкој партији у пролеће 1935, што види као прилику да се „бори против неједнакости између Европља на и алжирских ‘домородаца’“. Ками никада није био марксиста и био је против идеја Лењина и Стаљина, али једини начин да сарађује са другим социјалистичким интелектуалцима је био кроз Комунистичку партију – из које бива избачен због подршке алжирском националистичком покрету. После овога, повезује се са француским анархистичким покретом. Почео је 1938. да ради као репортер „Алжирског републиканца“, левичарског листа који је угашен по почетку Другог светског рата. Ками се 1940. сели у Париз и ради за Paris-Soir као словослагач, али налази времена и да се посвети писању. По објављивању Странца и Мита о Сизифу, 1942. године, стиче славу у књижевним круговима. Есеј Мит о Сизифу открива Камијево схватање апсурда и његовог прихватања „потпуног одсуства наде, што нема никакве везе са очајем, непрестаним одбијањем, што се опет не сме мешати са предајом – као ни са свесним незадовољством“. Мерсо, главни лик Странца, у великој мери је оличење идеје овог есеја: човек – жртва апсурдног робовања навикама, бива (у моменту када се млади убица суочава с погубљењем) растрзан између очаја, наде и могућности спасења. Ками допире до највећег броја читатеља када пише и уређује „Комбат“, часопис тајног покрета Отпора, од 1944. Три године касније, Ками се повлачи из политичког новинарства и, осим писања романа и есеја, активно се бави позориштем, као продуцент и писац (Калигула, 1944. и др), а адаптира и дела Калдерона, Лопеа де Веге, Дина Бузатија, Фокнеров Реквијем за калуђерицу... Његова љубав према позоришту се може пратити још од рада у алжирској позоришној трупи L’Equipe, чија је „колективна креација“ Révolte dans les Asturies била забрањена из политичких разлога (1934). Ками је 1957. добио Нобелову награду за књижевност, „за значајан књижевни допринос, који јасном искреношћу обасјава проблеме човекове свести у овим временима“. После Радјарда Киплинга, Ками је најмлађи добитник Нобелове награде за књижевност и први добитник ове награде рођен у Африци. Његови ставови су допринели стварању филозофског покрета познатог као апсурдизам. У есеју Бунтовник је написао да се читавог живота противио филозофији нихилизма, при чему је дубоко заступао личну слободу. Камијева упорна потрага за моралним редом је пронашла свој естетски одраз у класицизму његове уметности. Стваралаштво овог уметника одликују чистота стила, интензивна концентрација и рационалност. Значајнија дела – романи: Странац (1942), Куга (1947), Пад (1956), Срећна смрт (написан 1936–1938, а објављен постхумно 1971), Први човек (недовршен, објављен постхумно 1995); драме: Калигула (написана 1938, изведена 1945), Неспоразум (1944), Опсадно стање (1948), Праведници (1949), Реквијем за опатицу (драматизација романа В. Фокнера, 1956), Зли дуси (адаптација истоименог романа Ф. Достојевског, 1959). Писао је и филозофска дела, кратке приче, есеје, итд.
Према
Nobel Lectures, Literature 1901–1967, Editor Horst Frenz, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1969
www.camus-society.com
en.wikipedia.org

ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ
Рођен 1986. у Бару. Дипломирао позоришну режију на београдском Факултету драмских уметности, у класи проф. Егона Савина. Био асистент Јиржију Менцлу и Паолу Мађелију, на представама Веселе жене виндзорске и Италијанска ноћ. Као редитељ дебитује представом Не шетај се гола (Славија театар), а потом следе представе У лову на бубашвабе (Југословенско драмско позориште), Отело (Град-театар Будва / Зетски дом / Фестивал МЕСС), Ревизор (Црногорско народно позориште) и Живот је пред тобом (Београдско драмско позориште), са којима гостује на неколико позоришних фестивала код нас и у иностранству.