Меланхолични снови грофа Саве Владиславића
опера Светислава Божића

ГРОФ САВА ВЛАДИСЛАВИЋ
Гроф Сава Владиславић-Рагузински је рођен 1668. на властелинском имању у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини. Његов отац, Лука Владиславић, био је кнез. Бежећи пред Турцима Ченгићима, Сава се с оцем сели у Дубровник (отуд додатак презимену Рагузински – од италијанског имена овог града, Рагуза), а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог огранка породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић. Млади Сава је изучавао поморство; у дубровачким католичким језуитским школама је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Затим одлази у Цариград, као трговац, а потом почиње да се бави дипломатијом, и то на двору руског цара Петра Великог и Катарине I. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Себе назива илирским грофом и негује контакте са Србима, са кнежевинама Влашком и Молдовијом, помаже српске устанке у данашњој Црној Гори. За заслуге у оснивању и вођењу руске обавештајне службе, од Петра Великог је добио поседе у данашњој Украјини, дворац у Москви и право слободне трговине најпре на десет година, а потом и на неограничено време. Друга његова велика заслуга је успостављање односа с Кином (Кјахтински договор), за шта је одликован орденом Александра Невског. Током својих дипломатских мисија у иностранству, између осталог набавља и уметничка дела за летни дворац Петра Великог у Петрограду. Сарађивао је с грофом Петром Толстојем (родоначелник чувене породице из које потичу књижевници Лав Толстој и Алексеј Толстој). Такође, у Цариграду је откупио младог етиопског роба Ибрахима Ханибала – прадеду Александра Пушкина. На његов наговор, цар Петар Велики је почетком 18. века послао прву граматику и буквар за учење абецеде, у будуће средиште српске духовности, Сремске Карловце, што је омогућило и отварање прве српске школе у овој вароши. Последњих година живота, сломљен смрћу својих трију кћери, Владиславић одлази у Сибир где оснива град Троицосавск (данас Кјахта) и подиже цркву Светог Саве српских Немањића. Умро је 1738. у Петрограду.

Према: www.savavladislavic.com
sh.wikipedia.org

ГРОФ САВА – ЧОВЕК СНА
... За четвртину столећа био је умешан у све догађаје Руског Царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству и првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је досад остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је, још на истеку нашег тамног XVII столећа, задобио православну Русију, и лично цара Петра Великог, за ослобођење Српства и Балкана... Сава Владиславић је досад био уопште непознат нашој науци... Али је још можда чудније да ни у Русији није било више него код нас писано о овом важном руском дипломати, нeго се само у неколико реда помињао по енциклопедијама, макар што се његово име налазило и истицало у стотинама разних руских и страних докумената.... Сава Владиславић је био типични израст cвог родног краја: оличење Србина из Херцеговинe, духовног колико и душевног, гипког  колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, и са његовим, скоро јелинским, осећањем мере. Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац...

Јован Дучић, Рим-Букурешт, 1933–1940.
(према: www.savavladislavic.com)

СВЕТИСЛАВ БОЖИЋ
Редовни је професор Факултета музичке уметности Универзитета у Београду и аутор преко 200 композиција различитих жанрова од солистичких, камерних, хорских, оркестарских до вокално-инструменталних. Често компонује на стихове наших познатих песника. Десет година заредом, на Летњој духовној академији у Студеници су изведена његова хорска дела: Литургија св. Јована Златоустог, Опело, Свеноћно бденије, Сербиа (стихови М. Црњанског), Плава гробница (стихови М. Бојић), Врата спаса (стихови Р. П. Ного), Светосимеоновска духовна плетеница (стихови Ђ. Николић), Литургија св. Јована Златоустог, Празнично вечерње и Духовна лира за мушки хор (стихови Владике Николаја Велимировића). Његовим хорским делом Хиландарски палимпсест је обележена 60-годишњица Хора РТБ-а и 8 векова манастира Хиландар. Значајан је и низ композиција у циклусу Јутрења из Херцеговачке Грачанице на стихове наших знаменитих песника, добитника Награде „Јован Дучић“. Његову музику изводе врхунски домаћи и инострани оркестри, хорови и солисти, међу којима су Симфонијски оркестар „Глинка“ из Санкт Петербурга, Оксфордска „Филомузика“ из Лондона, Велики симфонијски оркестар „Чајковски“ из Москве, Државна филхармонија Запорожја из Украјине, Хор „Глинка“, Мушки хор из Санкт Петербурга, Московски камерни хор, Мадригал из Румуније, Србадија из Бјељине, Јединство из Бањалуке, „Станко Драгојевић“ из Подгорице...
Божићеве композиције су извођене у двадесетак земаља – Русији, Јапану, Енглеској, Украјини, Грчкој, Бугарској, Аустрији, Шкотској, Мађарској, Италији, Швајцарској, Француској, Шпанији, Белгији, Немачкој, Португалији, САД-у, на Кипру – са врхунским диригентима као што су Владислав Александрович Чернушенко, Мариус Пападопулос, Вјечеслав Васиљевич Ређа, Милован Панчић, Ђорђе Павловић...
Аутор је бројних публикација из области уметничко-стручне литературе, а његове композиције су снимљене на 14 ауторских и 10 дискова са музиком више аутора, као и на ДВД издањима ауторских концерата у земљи и иностранству. Музику за клавир инспирисану нашим манастирима, 2012. је објавила чувена париска издавачка кућа НАКСОС (NAXOS). Добитник је више значајних награда и признања.

ЂОР­ЂЕ ПА­ВЛО­ВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У Опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, и балете Успавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера.  Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела, Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње, Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са Оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall-у у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD.  Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура. 

АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ
Александар Николић је дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, где је тренутно на докторским студијама у области аудио-визуелних уметности у класи Светозара Рапајића. Студирао је и историју уметности (Филозофски факултет), као и индустријски дизајн (Београдска политехника). Стручно се усавршавао у Бреши (Италија), Хановеру (Немачка) и Солуну (Грчка). Од сезоне 2009/10. ангажован је у Опери Народног позоришта у Београду на одржавању и обнављању текућег репертоара: Заљубљен у три наранџе, Лучија од Ламермура, Фигарова женидба, Кармен, Адријана Лекуврер, Бал под маскама…
Режије (избор): Мистериозни странац / Студије о дивљој гуски (Teatro Filodrammarica – Театар „Филодраматика“, Ријека, Хрватска), Шекспир: Сонети (Народно позориште у Београду), Nella note densa… In the Dark Night… У тамној ноћи (Народно позориште у Београду), Милутин Миланковић (Опера и театар Мадленианум, Београд), Пјеро месечар / песник Ленц (Опера и театар Мадленианум), Похвала љубави – Тристан и Изолда (Театар „Филодраматика“ / ХКД Сушак, Ријека и Дом омладине, Београд), Истар – светска премијера дела Ивана Бркљачића (Дунав фест, Београдска тврђава); Божићно путовање (Народно позориште у Београду), Nachtklänge (Дунавфест, Београдска тврђава), Le Chat botte Шарла Пероа (Павиљон „Вељковић“, Београд); Љиљан у долу или Јакоб Апфелбек Б. Брехта (ТИБА фестивал, Београд); Stories my grandmother told me (КЦ „Павиљион“, Хановер, Немачка); Europe (UN)limited (КЦ „Павиљион“, Хановер, Немачка); циклус музичких представа за децу Крстарења са Марином на Броду „Три у један“ – Украдена лутка, Далеко од дома, Чојство и јунаштво, Милосрђе (Народно позориште у Београду и Марина Милић Апостоловић, 2013/14). 

АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ
Први солиста Балета Народног позоришта у Београду, кореограф и ванредни професор Алфа универзитета. Током каријере је сарађивао с великим бројем домаћих и иностраних уметника и тумачио целокупан солистички репертоар класичних, неокласичних и савремених представа на сцени Народног позоришта и Опере и театра Мадленианум. Као кореограф потписује следеће балете и продукције: Viva la vida! (2009), Лисабонска прича (2010), Чаробни пасуљ (2009), Иза огледала (2011), Празник љубави (2011), Балада о месецу луталици (2012), Собарева метла (2012), Плесни театар „Госпође“ (2014)... На конзерваторијуму за музику и плес Лабан у Лондону, 2012. године је представио свој магистарски рад My phobia – Pteronophobia, инспирисан другим чином Лабудовог језера и сопственим страхом од перја. Аутор је књига стихова Празник срца (1999–2010) и У присуству шапата (2013). Оснивач је Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије. Главни и одговорни уредник публикације за уметничку игру „Степарт“. Оснивач је Института за уметничку игру у Београду. Добитник је групних и индивидуалних признања: Народног позоришта, града Београда, две Награде „Димитрије Парлић“ и Награде за животно дело „Филип Вишњић“.