Краљица Марго

САДРЖАЈ
I чин

I Венчање Париз, август 1572. Принцеза Марго се удаје за Анрија, краља протестантске Наваре. Венчање не жели нико осим лукаве краљице-мајке Катарине де Медичи. Државни разлози – симболично помирење између римокатолика и протестаната после година верског рата,  приморавају Марго и Анрија на нежељени брак.
II Свадбено весеље Иако се плеше, пије и весели, свачије очи будно прате шта ко ради. И Марго и Анри су свесни да морају играти своје улоге, али Марго од њега тражи да јој прве брачне ноћи не долази у одаје. Док плеше са својим љубавником Гизом, Марго примећује Анријевог пратиоца Ла Мола.
III Завера на двору Краљица Катарина је донела одлуку да се са протестантима треба обрачунати хитно и без милости. Једино је Шарл колебљив, сматрајући да напад на госте ипак није неопходан. Под притиском породице, неодлучни Шарл у тренутку слабости наређује убиство свих протестаната.
IV У одајама краљице Марго Марго има неочекивану посету свог супруга Анрија. Његова молба за пријатељством остаје неуслишена.
V Улица Ноћ. Са маском на лицу, у пратњи дворске даме Анријете, Марго се упушта у опасну шетњу улицама Париза. Гизови гардисти нападају Ла Мола и пљачкају га. Из завежљаја му је испала једна књига. Марго га препознаје као лепог госта са свадбе. Погледи им се укрштају и почиње плес завођења. Изгубљену књигу узима Анжу и предаје је Ренеу, дворском алхемичару.
VI Бартоломејска ноћ Широм Париза почиње покољ протестаната. Нема милости ни за кога.
VII Оче наш Ужаснута Марго лута улицама. Међу мртвима она угледа рањеног Ла Мола и чини све да га оживи и одведе на безбедно место.
VIII Покрштавање Катарина и синови постављају Анрију ултиматум: покрштавање или смрт. Изненада се умеша Марго по први пут ступивши у сукоб са својима. Одлучна да спасе Анрија, успева да га убеди да сачува главу. Разочарани завереници морају да прихвате Анријеву невољну одлуку: он ће се покрстити. Марго и Анри ипак остају у кућном притвору.

II чин

IX Пророчанство Алхемичар Рене сецирањем лешева чита судбину и саопштава Катарини пророчанство: сви ће јој синови умрети млади, а престо ће наследити Анри. Рене јој показује отровни руж за усне, који треба подметнути Анријевој љубавници Шарлоти. За сваки случај, припремљена је и Ла Молова књига, али са отровним листовима. Катарина је руж дала Шарлоти и послала је код Анрија, а књигу предаје Алансону.
X Тровање Шарлоте У Анријевим одајама Шарлота игра заводнички плес пред забринутим Анријем. Она наноси руж на усне, али пре него што до пољупца дође, она умире у мукама. У том часу улази Марго, схвата шта се догодило и сакрива ужаснутог Анрија. Катарина и Рене затичу Шарлотино беживотно тело. Одлазећи, Катарина бесно наређује да се леш уклони. Тек тада Марго и Анри смеју да се појаве. Марго му се приближава, са жељом да га утеши. Он јој узвраћа једнаком жељом, која се претвара у спој два угрожена људска бића.
XI Сусрет пријатеља Ла Мол се налази са Анријем на пропланку у шуми и позива га да током предстојећег краљевског лова убије Шарла и потом побегне.
XII Лов Када Шарл у борби са дивљим вепром буде оборен са коња, нико му не притиче у помоћ осим Анрија који се храбро упушта у борбу са звери и спасава Шарлов живот. Захвални Шарл одводи Анрија са собом.
XIII Сусрет љубавника и хапшење Ла Мола Марго је у шуми и тражи Ла Мола. Срећу се на пропланку, где ће доживети страствени љубавни занос. Прекидају их Гиз и браћа, и хватају Ла Мола. Марго покушава да на сваки начин спасе Ла Мола од судбине коју му је наменила њена породица. Браћа и бивши љубавник киње и понижавају Марго.
XIV Тровање Шарла Док је у својим одајама Анри изгубљен у мислима, Алансон му подмеће отровну књигу. Када се прене, Анри примети књигу али га, пре но што је узме, прекида Шарл, који му саопштава да може да се избави само бекством. Ла Мол је ухапшен, а Анрија више ни краљ не може да спаси. Анри бежи, а Шарл листа књигу, не знајући за отров који почиње брзо да делује.
XV Мајка и син Када затекне Шарла у Анријевим одајама, Катарина схвата шта је учинила.
XVI Шарлова смрт Покрај Шарлове постеље је краљевска породица. Окупља се и уплашени народ. Шарлове муке су страшне. Анжу предаје Шарлу једну кутију. Тада стиже и избезумљена Марго. Шарл наређује да се удаље сви осим Марго. Она свим снагама моли милост за Ла Мола. Схвативши да је сестра уствари дошла да моли за живот свог љубавника, Шарл јој последњом снагом покаже Анжуов пакет, у којем се налази Ла Молова глава, и умире.

ЛЕГЕНДА О КРАЉИЦИ МАРГО
Маргарета је била жртва друштва, политике и борбе за власт. Сва њена браћа су умрла без деце, жене нису могле да наследе престо, а њена мајка и њен муж су очајнички желели наследника. Као девојчица на двору, Маргарета је била крајње непредвидива и за многе је представљала претњу због свог снажног и живахног карактера. Њен аранжирани брак је био покушај помирења хугенота и католика. Када није могла да роди наследника, била је изолована, заточена и дискредитована.     Током целог Маргаретиног живота, њен положај – покушај балансирања између католика и хугенота – такође је утицао на то како ће је доживети потомство. Калвинистички аналитичари су је доживљавали увек као Валоа и Медичи, те самим тим сексуално изопачену. За екстремне католичке конзервативце, њена подршка политички умереном војводи од Аленсона (њен брат, Франсоа) могла је бити само последица њиховог инцестуозног односа, а њена способност да убеди управника Усона да ублажи услове њеног тамновања, само последица завођења.    Тако је рођена легенда о краљици Марго – легенда коју је касније потпирио Александар Дима, својим романом Краљица Марго.

МАРГАРЕТА ДЕ ВАЛОА
(14. мај 1553 – 27. мај 1615)
Краљица Марго је била краљица Француске и Наваре. Три њена брата су била краљеви Француске. Извесно време је била заљубљена у Анрија, војводу од Гиза, али њена амбициозна мајка није хтела допустити да се тој принчевској кући пружи прилика да још више контролише Француску. Маргарета је била приморана да се уда за протестантског владара Анрија Бурбонског. Овај брак је требало да повеже владарске породице и усклади односе између римокатолика и протестаната.  Шест дана после овог политичког венчања, Катарина де Медичи је организовала покољ протестаната на Дан светог Бартоломеја, 24. августа 1572. После венчања и масакра, Анри је из Париза побегао у Навару, а Марго је остала као заточеник своje краљeвске браће. Добивши коначно дозволу да се придружи своме мужу, следеће три и по године је провела са њим у Навари. После много година свађа и сукоба, 1592. године, почели су седмогодишњи преговори о разводу брака, после којих је Маргарета стекла слободу и задржала право да користи краљевску титулу. Много година после њене смрти, 1658, објављени су њени Мемоари скандалозне природе, у којима је изнела податке о владавини Шарла IX, Анрија III и свог бившег мужа Анрија од Наваре. Лепа и одлучна Марго је имала много љубавника, међу којима је био и Жозеф Бонифас де ла Мол.

БАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ
Бартоломејска ноћ је назив којим се означава талас суровог прогона хугенота (фран­цуских протестаната) од стране ри­мо­католичких насилника, под по­кро­ви­тељством Катарине де Медичи, мајке краља Шарла IX. Покољ је почео 24. августа 1572. године убиством истакнутог протестантског политичара, адмирала Гаспара де Колињија, да би се током ноћи и следећих недеља и месеци проширио из Париза на друге градове и села широм земље, оставивши за собом око 70000 мртвих. Покољи су били прекретница у француским верским ратовима и довели су до још жешћег отпора протестаната.

АЛЕКСАНДАР ДИМА
Александар Дима је рођен 24. јула 1802. у Вилер-Котерету недалеко од Париза. Његов деда је био маркиз Антоан-Александар Дави де ла Пејетери, његова бака Мари-Сесет Дима, црна робиња са Хаитија. Њихов син је користио мајчино презиме, и под именом Тома-Александар Дима стигао је до чина генерала у доба Наполеона Бонапарте. Његов син Александар, будући писац, одрастао је у Вилер-Котерету и тек у двадесетој години одлази у Париз, а у двадесет петој је постигао први успех као драмски писац, по чему је и стекао славу. Дима је написао стотине драмских комада, романа и путописа, бројне приче за децу и један кулинарски речник. Покренуо је велики број часописа и писао за њих сваке недеље. Дима је свакако био један од најплоднијих писаца у историји и никада се није устручавао од креативне сарадње са другим писцима, Огистом Макеом између осталих. Управо у сарадњи са њим је 1845. настала трилогија позната као Романсе Валоа, коју чине Госпођа де Монсоро и Четрдесет пет витезова, а од 1847. и драма Краљица Марго, која је у интегралном извођењу трајала пуних девет часова и постигла незапамћен успех. Његов син, Александар Дима–Син, био је такође писац бројних драма и романа, од којих је најпознатији Дама са камелијама, који је послужио као основа за Вердијеву оперу Травијата. После многих година писања, путовања и лагодног живота, стичући и губећи богатства неколико пута, Александар Дима Отац је умро 5. децембра 1870. у Пуију, крај Дијепа. Прича његовог романа Краљица Марго послужила је 1994. године као основа за истоимени успешни француско-немачки филм Патриса Шероа, за који је музику написао Горан Бреговић.

ГОРАН БРЕГОВИЋ
Рођен у Сарајеву, са балканским коренима, идејама окренутим XXI веку, којем иде у сусрет пуном снагом. Крајем 80-их Бреговић престаје са сталним, за њега рутинским наступима, да би компоновао музику за филм Емира Кустурице Дом за вешање и остварује свој сан из детињства, да живи у малој кући на Јадранској обали. Рат прекида овај, као и многе друге снове, и Горан је приморан да све напусти и нађе егзил у Паризу. Долазак у Париз и познанство са Патрик Сероом отварају му врата за компоновање музике за филм Краљица Марго, који је добио „Златну палму”, на Филмском фестивалу у Кану 1994. године. „То је величанствено компоновано дело са елементима рока”, наглашавају критичари. Музика Горана Бреговића обједињује звуке ци­ган­ских дувачких лимених инструмената и бугарске тра­дицио­налне полифоније. Звук гитаре и традиционални уда­рачки инструменти, уз занимљив призвук рок акцената и по­дршку разбуктале свирке гудача, наша душа инстиктивно препознаје, а тело прима као неодољив подстицај за игру. Све оно што Горан Бреговић ради „волели то многи или не”, изазивало је велико интересовање публике, у Србији и у Европи. Композитор који ужива славу у иностранству, доноси премијери балета Краљица Марго велики екслузивитет. Све оно што Горан дотакне, прихвата се као нови тип извођења музике. Евидентно, Горан Бреговић наставља своју каријеру зрелији и успешнији него икада.

КРУНИСЛАВ СИМИЋ
Упоредо са похађањем средње Балетске школе „Лујо Давичо” студирао је сликарство на Одсеку за конзервацију и рестаурацију, на Вишој педагошкој академији у Београду. У Народном позоришту у Београду дебитује у представи Даринкин дар и постепено преузима главне мушке улоге у класичном и савременом репертоару. Од 1988. бави се кореографским радом. Специфичан смисао за уобличавање ликова и снажна сценска експресија омогућили су му да оствари бројне значајне улоге у којима је самостално или са Балетом Народног позоришта у Београду и Српског народног позоришта из Новог Сада наступао на свим сценама у земљи,  и на сценама у иностранству: Франц (Копелија), Пер Гинт (Пер Гинт), Пук (Сан летње ноћи), Самсон (Самсон и Далила), Роб (Шехерезада), Ђурашко (Јелисавета), Алексис Зорбас (Грк Зорба). За Народно позориште у Београду поставља балет Покајник (С. Шепић) 1988. године. У Српском народном позоришту у Новом Саду поставља балете: Пиета (Е.  Мориконе) 1988, Краљева јесен (Бошњак) 1992, Грк Зорба (М. Теодоракис) 1994. У Камерној опери Мадленианум поставља балете: Орфеј у подземљу 1999, као и балет Нижински – Златна птица (Nijinski - L’oiseau d’or) 2001. Такође, кореографски обликује драмске представе Коштана и Три мускетара, а за Театар „Т” поставља мјузикл Цигани лете у небо (2004). Телевизијске продукције: балети Тесла 2003. и Хамлет 2004. године. Био је члан жирија на првом такмичењу Корео­графских минијатура у Београду 1997. и жирија за Награду „Димитрије Парлић” за 2000. годину. За играчка достигнућа добија Награду Балетског фестивала у Љубљани (1988, Пер Гинт), као и четири годишње Награде Народног позоришта у Београду. Као кореограф, награђен је „Златном плакетом” на Међународном такмичењу кореографа у Новом Саду (1988, Пиета), годишњом Наградим Народног позоришта у Београду (1991, Покајник), Годишњом наградама Српског народног позоришта у Новом Саду (1992, Краљева јесен и 1994, Грк Зорба), као и највећим признањем у области балетске уметности које додељује Удружење балетских уметника Србије – Наградом „Димитрије Парлић” за представу Орфеј у подземљу, 1999.

Весна Шоуц је редовни професор дириговања и шеф Катедре за дириговање на Факултету Музичке Уметности у Београду. У Позоришту на Теразијама је шеф диригент, а ангажована је и у Опери и Театру Мадленианум и Народном позоришту у Београду. Дипломирала је и магистрирала дириговање у класи проф емеритуса Даринке Матић Маровић и дипломирала на одсеку за Општу музичку педагогију на ФМУ у Београду. Она је под‌једнако успешан, симфонијски, позоришни и хорски диригент. На њеном програму су дела светског, класичног репертоара, као и дела савремених аутора, укључујући и велики број премијерних извођења. Дириговала је преко хиљадупетстотина представа (опера, балет, мјузикл) и петстотина концерата, учествовала на многим интернационалним фестивалима, реализовала трајне снимке за домаће и иностране медије. Наступала је са солистима и балетским играчима светског реномеа, концертирала у неким од најпознатијих дворана (Salle Гавеу у Паризу, Александрински Театар у Ст Петербургу и др.). Остварила је велики број трајних снимака за домаће и иностране медије, снимила шест ЦД-а, од којих су три за иностране издаваче. Руководила је Симфонијским оркестром Факултета музичке уметности, била шеф диригент Опере и Театра Мадленианум, дириговала свим симфонијским оркестрима у земљи, као и иностраним оркестрима: Филхармонијом Риге ( Латвиа ), МАТАВ Симфонијским оркестром (Будимпешта), Сегединским симфонијским оркестром, Симфонијским оркестром Истанбула, Симфонијским оркестром Бурсе, Филхармонијом Бања Луке и др. Сарађивала је са: Београдским камерним оркестром "Душан Сковран", Краљевским гудачима Светог Ђорђа, Камерним оркестром РТС-а, Новосадским камерним оркестром, Камерним оркестром школе за музичке таленте из Ћуприје и др. Била је шеф хора опере Narrodnog позоришта у Београду, а на почетку своје каријере је руководила хоровима:"Б. Радичевић", "Бел цанто" и "Лола", од којих је прва два и основала. Као клавирски сарадник оперских певача остварила је преко педесет концерата, као и велики број трајних снимака, у земљи и иностранству. Била је професор на Билги Универзитету (Истанбул) и Академији Уметности (Бања Лука). Добитник је: Октобарске награде Земуна, Златне значке културно просветне заједнице Србије, Сребрне плакете Универзитета Уметности, две Годишње награде Позоришта на Теразијама, Почасне Повеље Опере и Театра Мадленианум, Студентске Октобарске награде Београда. Гостовала је у Француској, Немачкој, Русији, Италији, Данској, Швајцарској, Летонији, Грчкој, Словачкој, Канади, Турској, Мађарској, Словенији, Хрватској и Македонији.