Илузијæ
комедија Пјера Корнеја
ПЈЕР КОРНЕЈ (1606. – 1684.) и његово време
1606. - 6. јуна, Пјер Корнеј је рођен у Руану (Нормандија), у добростојећој грађанској породици. У Енглеској изведени Краљ Лир и Магбет. Рођен Рембрант.
1615. – 1622. - Корнеј похађа језуитску школу у Руану.
1616. - Умиру Шекспир и Сервантес.
1617. - Луј XIII Бурбонски бива крунисан.
1618. - Избија Тридесетогодишњи рат на тлу Немачке.
1622. - Ришеље постаје кардинал, рођен Молијер.
1624. - Корнеј завршава студије права и постаје адвокатски приправник у руанској скупштини.
1629. - Корнејева комедија Мелита бива постављена у Паризу. Поставља је трупа Шарла Ле Ноара и представа доживљава велики успех код публике. Младом Корнеју то доноси углед, а слава му прија.
1630. - Корнеј пише трагикомедију Клитандар.
1632. - Комедија Удовица. Рођен Вермер.
1633. - Комедије Галерија у палати и Пратиља.
1634. - Комедија Краљевски трг. Трупа Шарла Ле Ноара (која и даље ексклузивно изводи Корнејеве драмске текстове) добија зграду и постаје стално позориште.
1635. - Медеја, прва Корнејева трагедија. Оснива се Француска академија. Француска се укључује у Тридесетогодишњи рат. Умире Лопе де Вега. Калдерон пише Живот је сан.
1636. - Корнеј пише Комичну (Позоришну) Илузију.
1637. - Изведена трагикомедија Сид, Корнејево прво ремек дело. Представа доживљава огроман успех, али истовремено покреће велику полемику и осуду дела стручне јавности. Спор око Сида морала је да реши Академија. Корнеј добија осуду Академије.
1638. - Рођeн Луј XIV.
1639. - Рођен Жан Расин.
1640. – 1648. - Жени се Маријом Де Ламперијер са којом ће имати шесторо наследника. Веома плодан период за Корнејев драмски опус. Пише трагедије – Хорације (прва велика Корнејева чиста трагедија), Сина, Полијект, Помпејева смрт, Радогунда, Теодора, Хераклије као и комедије Лажљивац и Наставак Лажљивца.
1643. - Добија новчану помоћ двора.
1647. - Корнеј коначно, тек из трећег покушаја, бива изабран за члана Академије.
1648. - Вестфалским миром окончан је Тридесетогодишњи рат.
1651. - Трагедија Никомед.
1659. - Трагедија Едип, коју пише по наруџбини свог новог покровитеља Фукеа, доживљава огроман успех. Молијер ступа на позоришну сцену Француске комадом Смешне прециозе.
1661. - Корнеј доживљава велики успех трагедијом са машинама под именом Златно Руно. Молијер пише и изводи Школу за жене. Лавина напада и полемика обрушила се на Молијера због ове комедије. Почиње период свевлашћа Луја XIV.
1663. - Трагедија Софонизба бива му брутално нападнута и подиже се велика полемика око ње. Са друге стране, Корнеј са својим братом (такође у то време цењим драмским писцем) иступа против Молијера и придружује се нападима на његову Школу за жене. Корнеј постаје уживалац издашне новчане помоћи Луја XIV.
1664. - Трагедија Отон. На позоришном небу Париза појављује се Расин трагедијом Тебаида. Корнеј и Расин биће љути супарници скоро до краја Корнејевог живота. Почиње афера око Молијеровог Тартифа.
1665. - Расин доживљава први већи успех трагедијом Александар. Молијер пише Дон Жуана.
1669. - Корнеј учествује у неколико расправа и полемика. Објављује стиховану и прозну верзију превода Молитве свете девице. Расинов Британик. Трећа верзија Молијеровог Тартифа најзад пролази цензуру и доживљава тријумф на сцени.
1670. - Корнејева херојска комедија Тит и Береника изведена је недељу дана након Расинове трагедије Береника. Расин односи недвосмислену победу код публике. Молијер пише Грађанина племића.
1673. - Умире Молијер непосредно после извођења свог Уображеног болесника. Расин пише Митридада. Прва француска опера коју приказују Лили и Кино.
1674. - Последњи Корнејев комад, трагедија Сурена.
1675. - Корнеју престаје да стиже краљевска финансијска потпора. Повлачи се са сцене. Мири се са Расином са којим никада није стaјао најбоље.
1680. - Под краљевим патронатом, Молијерова трупа спаја се са позориштем Бургоњ и тако настаје чувена Француска комедија (Comedie-Francaise).
1684. - Пјер Корнеј умире у Паризу.
1685. - Расин изриче јавни хвалоспев свом покојном супарнику у Француској академији.
Извор: Јован Попов, Хронолошки преглед пишчевог доба, живота и дела.
РЕЧ ДРАМАТУРГА
У Корнејевом драмском опусу преплићу се два жанра – барок и класицизам. Његове раније драме, између осталих и Комична Илузија, имају одлике барока у ком преовладава форма наспрам суштине коју Корнеј стилизује и наглашава, а тек касније се посвећује својим значајнијим трагедијама са елементима класицистичке поетике. Сам заплет драме Комична Илузија сведен је на ефекат позоришта у позоришту, као и константне илузорности којом се брише граница између стварног и нестварног. Поделивши драму на три одвојене радње, Корнеј изводи поступак mise en abyme који је карактеристичан за барокну естетику. Фигура чаробњака, привиђења, оживљени мртви, вишеструки декор као и хиперболисани јунаци такође спадају у барокне елементе. У представи Илузиæ видљиво је служење тим елементима додајући још једну нову, савременију причу која се бави пријатељством и колегијалношћу, односом глумца и редитеља, али и глумца и публике, као и стварањем уметности у кризи. Корнејев јунак је одлучан, слободан и енергичан. Његови заплети су често комични, а разлози сукоба међу јунацима ситничави. Сукоби главних јунака су сукоби самог Корнеја – појединац/држава, човек/закон, индивидуа/друштво. Стих којим пише је херојски александринац, увек римован дванаестерац. Љубав у Корнејевим комадима је узвишена, преузета из витешке културе средњег века, а јунаци са простим опаскама обично остају празних руку. Јован Христић у свом тексту Еротска и етичка геометрија Пјера Корнеја наводи да је Корнеј први драмски писац који се удаљио од Аристотела претворивши сажаљење и страх у дивљење које је доследно спроводио у својим трагедијама. Однос сажаљења и страха је представљао поистовећивање с јунаком који је нама сличан, а дивљење осећамо према некоме ко нам није сличан, ко је далеко бољи, узвишенији и савршенији од нас, ко је, укратко, далеко од нас.
Христина Митић
НИКОЛА ЗАВИШИЋ
позоришни редитељ и дизајнер светла
Рођен 1975. у Белој Цркви у Банату. Магистрирао на Позоришном факултету Академије лепих уметности у Прагу (ДАМУ), на Катедри за режију у алтернативном и луткарском позоришту, 2003. године. Бави се позоришном режијом, писањем, драматургијом и дизајном светла. Искуство које је добио радећи као асистент A. J. Weissbard-a дизајнера светла, на опери Осуд Леоша Јаначека у режији Роберта Вилсона, у Народном позоришту у Прагу 2002. године трајно га усмерава ка истраживању употребе светла у позоришту. Режирао је у позориштима у Србији, Словенији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Русији, Чешкој, Немачкој и Холандији. Позоришта за децу:
Мало позориште „Душко Радовић“, Позориште лутака „Пинокио“, Народно позориште у Ужицу, Градско позориште у Подгорици, Дјечје казалиште Бранка Михаљевића у Осијеку, Казалиште лутака Задар, Казалиште Вировитица, Краснојарски Театар Кукол (Краснојарск, Русија), Театар Кукол „Гуливер“ (Курган, Русија). Позоришта за одрасле: Дивадло Понец (Праг, Чешка), Оерол фестивал (Терчелинг, Холандија), Grand Theatre Groningen (Холандија), Битеф театар, Атеље 212, СНП, ЈДП, Народно позориште Суботица, Народно позориште у Београду, Словенско људско гледалишче (Цеље, Словенија), ХНК Осијек (Хрватска). Освајао многе награде за своје представе: Фестивал Златни лав, Умаг (Хрватска); Сусрети професионалних позоришта Војводине; Сусрети професионалних луткарских позоришта Србије; ТИБА фестивал; Фестивал позоришта за дјецу, Котор (Црна Гора); Фестивал ASSITEJ-а Хрватске, Чаковец (Хрватска); Фестивал античке драме СТОБИ (Македонија); ТЕАТАР фест, Бања Лука, БиХ; Дани комедије, Јагодина итд.
ИЛУЗИЈÆ
илузија илузије
Позориште је компликован механизам. Процес настанка позоришне представе је стварање нове и живе енергетске структуре. Треба ускладити много титрајућих духова. Треба их усмерити ка заједничком циљу, ка смислу. Дакле, може да се каже да је позориште алхемија, магија. О позоришту као магичном месту, које је способно да ствара утваре и приказе које до тог тренутка на том месту нису постојале говори и Пјер Корнеј у својој комедији „Комична илузија“ или како се такође може превести – „Позоришна илузија“. У самом наслову нам писац даје кључ, дефиницију своје тезе – да је театар велика опсена у коме је све могуће, да смо ушавши у простор за игру већ прихватили идеју о игри самој, о томе да смо, као публика са једне стране и ми део те игре у којој намерно и својевољно пристајемо да верујемо да је то што гледамо стварно, да ти људи са сцене нису они сами већ да (управо због нас) представљају неког другог. То је илузија на коју пристајемо јер нам је дух жељан игре, жељан преваре, жељан илузије, опсене, жељан продора у друге светове, димензије који не постоје. У крајњој линији, сви желимо да контролишемо макар мали део времена испред нас, да верујемо да од нашег менталног процеса ипак нешто зависи, ако ништа друго онда тај заједнички чин који се одиграва, односно позоришна представа. Представа која је пред вама открива и отворено се игра са том илузијом на више начина. Она је пошла од Корнеја и његове „Комичне илузије“ али је наставила свој пут стварајући сопствени свет сопствене илузије, свет који се тиче управо глумаца пред вама и ауторског тима који је представу стварао данас и овде, у околностима које радије не бих помињао, због њихове језиве свакодневности. Довољно је рећи да већ годину дана не живимо ни онако ненормално како смо до тада живели, већ сада оптерећени још и пандемијом непознатог вируса као да многоструко мање знамо било шта и о себи и о животу и о томе шта се то уопште око нас дешава. Ово звучи као тема неког хорор или научно-фантастичног романа. Није. То живимо. Свакога дана. Већ довољно дуго да је постало нормално. А није. Апсурдно је. Потпуно ван памети. Наша „ИЛУЗИЈÆ“, илузија илузије, покушава да нам уз помоћ Корнеја и његових ликова помери перцепцију и унесе нас у другу димензију, у којој важе другачија правила и ритмови, а која је пре свега отворена и ведра, разиграна и суманута, врцава и брза, али са ипак доследном дозом веселе меланхолије.
Никола Завишић
Премијерно извођење
Премијера 22. марта 2021.
Сцена „Раша Плаовић“
Пјер Корнеј
ИЛУЗИЈÆ
Превод Јован Попов
Режија, сценографија и дизајн светла Никола Завишић
Kостимографија Бојана Никитовић и Суна Kажић
Композитор и дизајн звука Ања Ђорђевић
Драматургија Христина Митић*
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Сценски покрет Тамара Пјевић
Продуценти Немања Константиновић и Милорад Јовановић
Видео рад Филип Д. Микић
Премијерна подела:
Редитељ и Kлендор Никола Вујовић / Иван Босиљчић
Глумац и Матамор Милош Ђорђевић
Глумица и Изабела Сена Ђоровић
Глумица и Лиза Анастасиа Мандић
Глумац, Придаман и Жеронт Зоран Ћосић
Глумац, Дорант и Адраст Немања Стаматовић
Глумац и Алкандар Богдан Богдановић
Асистент редитеља Растислав Ћопић
Асистенти сценографа Јасна Сарамандић и Марија Мандић
Инспицијент Сања Угринић Мимица
Суфлери Даница Стевановић и Марија Недељков
Интернационална пракса, режија Јулиа Леваи (Будимпешта / Лондон)
Јулија Леваи је учесник у програму Уметничке резиденције Европске позоришне конвенције (ЕТЦ) у оквиру програма ENGAGE који је суфинансиран средствима из програма Креативна Европа Европске Уније.
Интернационална пракса, дизајн звука Урош Јовановић (Утрехт)
Продуцент на пракси Милица Топаловић
* Апсолвент драматургије ФДУ на пракси
Захваљујемо пуног срца на пријатељској помоћи:
Дејану Kрагуљу, сниматељу звука
Филипу Д. Микићу, видео уметнику
Ивану Ранковићу, сопран-саксофонисти и кларинетисти
Мини Стругар, дизајнерки и продуценткињи звука
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Дејан Раденковић
Мајстор тона Дејан Дражић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду