З(А)рад Шекспира

Извештај представнице Фонда "Лаза Костић" Оане Урсулеску са гостовања "Хенрија Шестог" у Араду

Standing Ovation

    Globe to Globe – име двојако, двозвучно, плеонастично, а ипак елиптично за оне неупућене. “Хенри VI – први део” Народног позоришта у Београду, у режији Никите Миливојевића, а са музиком Боре Дугића је, након премијере у Глоуб театру у Лондону у склопу пројекта Globe to Globe (то јест, Глоуб театар – свету), као и гостовања у Будви и Македонији, 13. октобра кренуо и пут Арада. Играти у румунској равници, испоставило се, не разликује се много од извођења у оној војвођанској или у Београду – ни по сензибилитету, ни по реакцијама публике. Екипа Народног позоришта из Београда добила је громогласан, десетоминутни аплауз од мешане српско-румунске публике. За оне који српски не разумеју довољно добро да би пратили једну шекспировску историјску драму, обезбеђен је и симултани превод. Но, и без њега, тема борбе за власт универзална је, она је мрена која се преко погледа човечанства увек једнако пружа, независно од времена и места.
   
   

    Фестивал у зрелим годинама

“Хенри VI – први део” одигран је, овог пута, у склопу Фестивала класичног театра у Араду; Фестивал је 14. октобра отворио “Хенри VI – први део”, а затвориће га представа Темишварског народног позоришта “Оковани Прометеј”, у режији Кокана Младеновића, 21. октобра. Круг сарадње и разумевања између две културе, румунске и српске, између два позоришна света, биће на овај начин затворен.
Позориште “Јоан Славић” по 19. пут домаћин је Фестивалу класичног театра, чији је критеријум класични текст као полазна тачка, ма какво било његово читање у самој изведби. Ове године, осим румунских позоришта из Арада, Темишвара, Букурешта, Клужа, Сибиња и Тргу-Муреша, на Фестивалу гостују и позоришта из Мађарске, Молдавије и Француске, и то са представама по разнородним текстовима, од Иљфа и Петрова, преко Чехова, до класичних румунских драматурга. Пун назив овог фестивала је “Паралела 56 – Фестивал класичног театра”, а број 56 је ту да нас подсети да је прошло тачно толико година од прве представе на румунском језику одигране на даскама арадског позоришта. Фестивал, како нам је испричао директор позоришта “Јоан Славић“, који је уједно и директор овог фестивала, Богдан Костеа, већ петнаест година има интернационални карактер, а иначе је најважнији догађај овог типа у банатској регији. Након укидања Фестивала румунске драматургије, који се традиционално одржавао у Темишвару током протекле три деценије, арадски Фестивал класичног театра добио је титулу најпрестижнијег међународног позоришног фестивала у овом делу Румуније.
   
   
    Вил, Лаза, Сава
   
    На самом уласку у Велику салу арадског позоришта, госте је дочекао велики плакат са дуплим портретом Лазе Костића и Вилијама Шекспира, дело Атиле Капитања, плакат који је представљао Фондацију “Лаза Костић“ и његову пресудну улогу у овој продукцији; плакат који је и права метафора за овај догађај: преплитање две културе, сличности два светоназора који, иако просторно и временски удаљени, скривају више сличности но разлика.
    Штавише, није случајно што се “Хенри” овог пута играо баш у Араду, граду у којем је рођен и сахрањен Сава Текелија, граду у којем смо српски говор, окићен румунским узречицама и понеким језичким калком, могли да чујемо на живом градском тргу у недељу ујутро, од трговаца који су нам радо и са осмехом узвраћали српским речима које познају, као и у пуној сали позоришта “Јоан Славић“ на вече представе. Били су присутни представници Савеза Срба у Румунији, као и господин Славомир Гвозденовић, посланик у румунском Парламенту и признати књижевник и преводилац са румунског на српски језик.
    Додатни успех овог кратког дводневног путовања био је почетак разговора о протоколу о сарадњи између арадског и београдског позоришта; циљ овакве сарадње био би размена глумаца, редитеља, текстова и, дакако, гостовања представа као што је ово, октобарско, не само зарад српског живља у Румунији, и румунског у Србији, већ зарад корака ближе спознању о небројеним сличностима које између две културе постоје а које, често, остају превиђене, због погледа који је, упорно, код балканских култура, усмерен ка Западу.
    Лаза Костић је, одиста, био преводилац Шекспирових драма и наш први шекпиролог; али, Лаза Костић је, исто тако, на прослави стогодишњице рођења Саве Текелије у Новом Саду 1861. године, написао химну “Стогодишњица Саве Текелије“, па за њу још добио и награду Матице српске. Зато је плакат на улазу у салу арадског позоришта метафора: зато што се 14. октобра, под Лазиним будним оком, играо Вил, а у Савином родном граду.