У Музеју Народног позоришта отворена изложба „Борислав Бора Григоровић“ ауторке Драгице Гаћеше

Изложба „Борислав Бора Григоровић“ ауторке Драгице Гаћеше, посвећена признатом позоришном, телевизијском и филмском редитељу, глумцу и сценаристи (1928-2010), отворена је 29. децембра у Музеју Народног позоришта.

Поставка приказује ретроспективу стваралаштва овог великана, рођеног 1928. године у Требињу, од првих глумачких корака, преко деценије рада у Народном позоришту у Сарајеву (1954-1964) коме је подарио 30 представа, па све до преласка у Народно позориште у Београду, где остаје до краја своје каријере. 

У оквиру изложбе, емитован је и петнаестоминутни документарни филм – колаж о животу Борислава Григоровића у чијем фокусу је била његова веома плодна каријера и значајни уметнички опус.

Осим ауторке, на отварању су говорили в.д. управника Народног позоришта Светислав Гонцић, драмски писац Миодраг Илић и Григоровићева ћерка Ана, редитељка Народног позоришта. 

Директор Драган Стевовић, у име Музеја Народног позоришта, поздравио је присутне, а потом је реч узео в.д. управника Народног позоришта Светислав Гонцић који се захвалио свима што су дошли да „вечерас заједно присуствујемо отварању изложбе посвећене једној сјајној личности за изузетном биографијом“. 

„Kао дете сам имао прилику да радим са великим именима, драгим старијим колегама, и из тог периода понео сам поштовање и разумевање за људе као што је Бора. Захваљујући овој изложби, имаћемо прилику да мало прођемо кроз историју Народног позоришта. У том контексту, хоћу да кажем да се испред Народног позоришта налази једно непознато време, један ризик који носи будућност... Али, да нема тог ризика који је својствен за креативност, будућност би била само администирање некаквих задатака. Та неизвесност није толико тешка, ако се зна ко је био пре нас и где смо били. Дакле, ако у основи, у фундаменту, годинама које су иза нас, постоји име као што је драги Бора Григоровић, онда знамо да смо на добром путу и сигурно ћемо се трудити да са пуним поштовањем и даље активно кроз, и дела која ћемо постављати, али и кроз активности Музеја Народног позоришта, увек обележимо значајне личности због којих ми данас имамо част овде да стојимо“, поручио је Светислав Гонцић.

Миодраг Илић је истакао да је Григоровић свима са којима је сарађивао остао у најлепшим успоменама, и као човек и као уметник.

Илић је казао да је Григоровић, осим као веома успешан редитељ, остао упамћен и као глумац, подсетивши да је играо у једном од наших првих филмова – „Живот је наш“ у режији Густава Гаврина. 

Према његовим речима, Григоровића је красила специфична господственост тог мостарско-требињског менталитета.

„Бора је био тих, ненаметљив, вредан, студиозан. Он никада ни са ким није ушао у било какав конфликт. Ја никада нисам чуо да се са неким посвађао, да је ушао у неки неспоразум. Бора је увек умео да нађе праву реч... Памтим га као једног од својих најбољих сарадника, заиста. Kао директор Драме, увек сам могао на њега да се ослоним, у сваком тренутку“, нагласио је Илић. 

Ана Глигоровић је подсетила присутне да је ово тек други пут, у последњих једанаест година, да јавно прича о свом оцу.

„Тада је повод била његова смрт, а сада је слава његовог живота. У том смислу, веома сам захвална Драгици Гаћеши која је осмислила ову изложбу“, истакла је талентована редитељка и потом, са доста емоција, наставила да евоцира своје успомене на тату говорећи о лекцијама које је слушала од њега, а које су, како је истакла веома важне, и за нас, као људе, и за позориште.

„Прва ствар коју ме је научио, иако никада нисмо причали о режији, је била да сваки редитељ и сваки човек мора да има став и мора да има идеју иза које стоји. То је нешто што је за мене веома важно и што је остало као његова мисао. Друга лекција је била везана за тимски рад. Ако имамо идеју и ако све радимо заједно, као тим, онда имамо прилику да направимо неку уметност. Последња лекција коју ме је тата научио, а била је у вези са режијом, односила се на тренутак када сам полагала пријемни испит. Пошто сам ушла у ужи круг, а нисам знала шта да радим и какву вежбицу да смислим, рекао ми је да причам приче о стварима које се мене тичу и које су ми блиске. Управо те приче које сам ја причала тада и које причам сада, везане су за моју маму, мог тату, моју породицу. Зато бих и волела да вечерас ми наставимо да причамо приче о мом тати не као о неком сећању, јер те успомене – прошлост, садашњост, будућност је за мене иста ствар. Ако креирамо нашу стварност, из нечег доброг, из љубави и поштовања, онда стварамо нешто лепо“, казала је Ана Григоровић.

Драгица Гаћеша се захвалила свим говорницима, као и присутнима који су дошли на отварање ове изложбе која представља, како је нагласила, причу о једном врхунском уметнику. 

„Надам се да сам оправдала поверење породице Григоровић“, казала је ауторка поставке која је речи захвалности упутила и на адресу Истраживачко-документационог центра Народног позоришта, Музеја позоришне уметности Србије, Народног позоришта у Сарајеву, Пеце Антоновићa за видео снимке и дизајнера изложбе Јована Тарбука.   

Када је дипломирао, Григоровић је одлучио да каријеру започне у Народном позоришту у Сарајеву, где постаје убрзо и први редитељ, а затим добија стипендију за усавршавање у Паризу. 

После деценије успешног рада у Сарајеву  (1954-1964) прелази у Народно позориште у Београду, где ради своју прву режију Намесника, која је доживела велики успех, а затим представе почињу саме да се нижу. 

Уследиле су Штета што је блудница, После љубави, колаж Театралија Сингидунум, Голи мачићи, Вожд, Пророк, Коломба, Ташана, Деца сунца, Категорички захтев, Дом Марије помоћнице, Коштана, Пат или игра краљева, Побратим...

Велики број његових представа имао је веома дуг сценски век, а Коштана Боре Станковића у његовој режији била је култна представа на сцени Народног позоришта; играна је пуних 14 година и изведена је око 300 пута.

Остварио је више од 100 режија, а био је и професор режије на Академији уметности. 

Григоровић је као редитељ гостовао у Мостару, Бања Луци, Зеници, Тузли, Осијеку,Зрењанину, Нишу, Приштини, Шапцу, Ужицу, Димитровграду, Зајечару, Сремској Митровици и Пироту, као и у Немачкој и Румунији.

У два наврата је био вршилац дужности директора Драме у Народном позоришту у Београду, а био је и члан Националне комисије за ITI при UNESCO-у и покретач манифестације Дучићеве вечери поезије у родном граду. Остварио је више од 100 режија, а био је и професор режије на Академији уметности.

Добитник је бројних награда међу којима се посебно издвајају Шестоаприлскa наградa града Сарајева 1962. године (за режију драма „Заустављиви успон Артура Уиа“ Б. Брехта, „Било их је седам“ В. Хола и „Откриће“ Д. Ћосића), Плакета „Шекспирова прослава“, Наградa Народног позоришта за сезону 1979/80 за режију комада „Страх и нада Надежде Мандељштам“, Награда „Јоаким Вујић“, Плакетa Народног позоришта, Печат Народног позоришта, Златни Беочуг, Награда „Јован Бата Путник“... 

Преминуо је у септембру 2010. године у Београду.