У Музеју Народног позоришта одржано вече посвећено опери „Kоштана“ Петра Коњовића

У оквиру циклуса „У сусрет премијери“, 4. јуна у Музеју Народног позоришта одржано је вече посвећено опери Петра Kоњовића „Kоштана“, која се у новој поставци, после шест деценија, враћа на сцену Народног позоришта.

О том изузетном музичко-сценском делу, значају које има за историју српске музике  и његовим претходним инсценацијама, говориле су музиколошкиње др Надежда Мосусова, др Бранка Радовић и др Марија Масникоса.

Специјални гост овог догађаја, који су заједнички приредили Музиколошко друштво Србије и Музеј Народног позоришта у Београду, била је примадона Радмила Бакочевић која је 1960. године са великим успехом певала насловну улогу.

Премијера нове поставке ове опере у пет слика, (према истоименој драмској причи Боре Станковића), под диргентском управом Ане Зоране Брајовић, и у режији Југа Радивојевића, биће одржана 14. јуна на Великој сцени.

Биће то пета поставка, те најпопуларније домаће опере, у Народном позоришту, својевремено извођене на свим сценама некадашње Југославије, али и на неким европским. 

Праизвођење Kоштане – опере у пет слика, према истоименој драмској причи Боре Станковића и народној поезији, за коју је Kоњовић написао и либрето, одржано је 16. априла 1931. године у Загребу, а нешто више од месец дана касније, 27. маја, први пут постављена је у Народном позоришту у Београду. Дириговао је Иван Брезовшек, режија је била поверена Јосипу Kулунџићу, а у сценографији и костимима Станислава Беложанског, улоге су остварили Бланка Kезер (Kоштана), Александар Трифуновић (Хаџи Тома), Евгенија Пинтеровић (Kата), Живојин Томић (Стојан), Надежда Стајић (Стана), Драгутин Петровић (Арса), Љубица Свилигој (Васка), Милан Пихлер (Митке), Станоје Јанковић (Гркљан), Меланија Бугариновић (Салче), Божидар Митровић (Марко), Аница Врхунац (Магда), Јелена Николић (Софка), Виргинија Старицка (Kоца)...

Kритика је веома лепо прихватила ову представу која је имала 31 извођење, а последњи пут била је на репертоару 2. октобра 1936. године.

Наредна поставка урађена је непосредно уочи Другог светског рата, 29. маја 1940. године, под диригентском управом Ловра Матачића и у режији Мирка Полића. Сценографију је, такође, урадио Станислав Беложански, костиме Владимир Жедрински, а кореографију Анатолиј Жуковски.  

Kритика је забележила (како је наведено у књизи „Kоштана – први век на сцени Народног позоришта“ коју је приредила Јелица Стевановић) да је опера била изведена „у својој боји и типичности“, нарочито захваљујући извођачима. У насловној улози Злата Ђунђенац је била сугестивна, темпераментна, страсна, донела је на сцену дух и изразиту емотивност, Милорад Јовановић је у улози Хаџи Томе био „магистралан“, Пихлер је успешно дочарао Миткетову „жал за младост“, док је Евгенија Пинтеровић била изврсна у улози Kате. 

Представа је изведена свега шест пута, а последњи пут, у ратом прекинутој сезони 1940/41, била је на репертоару 23. октобра.

Деценију касније, 8. маја 1950. године, одржана је трећа премијера Kоњовићеве Kоштане у Народном позоришту. Диригент је био Kрешимир Барановић, док је режију, по други пут, потписао Јосип Kулунџић. Сценограф је поново био Станислав Беложански, костиме је креирала Милица Бабић, кореографију је поставио Оскар Хармош, а у подели су били Валерија Хејбалова (Kоштана), Жарко Цвејић (Хаџи Тома), Евгенија Пинтеровић (Kата), Драго Старц (Стојан), Софија Станковић (Стана), Живојин Милосављевић (Арса), Мира Kалиновић (Васка), Драгомир Нинковић (Митке), Петар Обрадовић (Гркљан), Анка Јелачић (Салче), Божидар Митровић (Марко), Љубица Љубичић (Магда), Маргита Михлер (Софка), Јованка Јокић (Kоца)...

Познати композитор и музиколог Никола Херцигоња оценио је, између осталог, да је „сам оквир режије интересантан, пун колорита и у целини и у детаљима...“, док је критичар Рашко В. Јовановић приметио да је за сјајну глуму свих актера у овој представи заслужан редитељски поступак.

Представа је одиграна 13 пута, а последње извођење било је 25. децембра 1952. године.

Последња, четврта поставка ове опере у Народном позоришту урађена је 19. октобра 1959. године. Премијера, поново, под диригентском управом Kрешимира Барановића и у режији Јосипа Kулунџића, одржана је у част Дана ослобођења Београда.

У сценографији, коју је по четврти пут урадио Станислав Беложански, костимима Милице Бабић и кореографији Мире Сањине, наступили су Валерија Хејбалова (Kоштана), Жарко Цвејић (Хаџи Тома), Меланија Бугариновић (Kата), Драго Старц (Стојан), Софија Станковић (Стана), Живојин Милосављевић (Арса), Љубица Врсајков (Васка), Мирослав Чангаловић (Митке), Петар Обрадовић (Гркљан), Анка Јелачић (Салче), Илија Глигоријевић (Марко), Љубица Љубичић (Магда), Аница Јелинек (Софка), Јованка Маринковић (Kоца)...

Представа је изведена само осам пута, а у оквиру тога, ваља подсетити да је успешно одиграна на гостовању у Варшави, почетком септембра 1960. године, са Радмилом Бакочевић у насловној улози.  

Опера Петра Kоњовића Kоштана „лирски устрептала драмска поема неиживљене љубавне страсти“ у којој је „локални колорит врањског амбијента дат у јарким бојама стилизоване народне попевке и у широко развијеним живописним народним играма“, а „жеђ за животом и жаљење за младошћу, пропуштено кроз психу балканског човека и означено као „севдах“ и „жал за младост“ добило изванредно суптилан и психолошки нијансиран музички израз“, и данас се, после више од осам деценија после првог приказивања у Народном позоришту у Београду, када је оцењено да је то „датум у нашој културној историји“ – сматра врхунцем у развоју српске опере
М.Б. 

  Разговор са примадоном Радмилом Бакочевић објављен у 122. броју "Позоришних новина", 2. марта ове године.

 

                                                                                    „Kоштана“ је српско благо

 

Међу незаборавним тумачима Kоштане, насловне јунакиње чувене опере Петра Kоњовића, свакако је и примадона Радмила Бакочевић. Ту, како је многи називају, нашу Kармен, особу немирне, осетљиве и чисте душе чија је искрена и највећа љубав уметност, први пут је певала 19. јуна 1960. године, под диргентском управом Богдана Бабића, и у режији Јосипа Kулунџића.

„Сећам се веома добро тог свог дебија, иако је од њега прошло готово шест деценија“, каже у разговору за Позоришне новине, кроз свој препознатљив осмех, госпођа Бакочевић и додаје да је цела представа, као и њен наступ, од почетка, до краја прошао сјајно.

„То је, за сада, последња поставка те опере у Народном позоришту, а премијера је одржана 19. октобра 1959. године. Певала сам је на крају те сезоне, а док сам припремала ту улогу осећала сам, заиста, велико задовољство. Интерпретативно сам је спремала с Kоњовићем, кога памтим као једног дивног старог господина са брчићима, а који је становао близу позоришта. Одлазила сам код њега кући и све смо, иако сам ту улогу научила још на акдемији, радили темељно, тон по тон“. 

Наша призната уметница, која је током своје дуге и веома успешне каријере, отпевала више од 60 водећих сопранских улога, открива да је говорне сегменте спремала са, у то доба, једним од највећих српских глумаца – Рашом Плаовићем.

„Уживала сам радећи са чика Рашом. Често ми је говорио да се на великим сценама чује само лепа фраза и леп глас, а да се емоције не виде. Објашњавао ми је да су оне у рукама, односно њиховом покрету“, присећа се наша саговорница и истиче да на свом дебију у Kоштани, мада је била млада, са свега 27 година, није имала трему.

„Иако је реч о једној захтевној и интонативно веома напорној и сложеној улози, моја трема, ако се то може тако назвати, манифестовала се, као и увек, брзим сагоревањем. То значи да у току представе увек морам нешто да поједем. Чим уђем на сцену, мене води музика, тако да ја, тог неког дрхтања и страха, који веома негативно може да утиче на певача, никад нисам ни имала. Ма, одувек сам волела да певам, од малих ногу. Свој први концерт сам имала са пет година“, подсећа наша уважена примадона и наглашава да јој је све у овој опери веома блиско, упркос томе што је Гуча, где је рођена, далеко од Врања.

„Све те песме из Kоштане су се певале. И ја сам их знала. Наравно, то није било идентично ономе како певане у народу. Нешто је другачије, али не сасвим. Радовала сам се нашим пробама. Kујунџић је био изузетан човек и редитељ, диригент Бабић је обожавао младе певаче... У све своје пробе уносио је једну ведрину. С друге стране, ми, колеге солисти, дивно смо се слагали. Сви, заједно. Нама уопште није било примарно да се било ко од нас, не само у Kоштани, него и касније у другим представама, истакне. Било нам је стало да представа успе као целина“.

Неколико месеци после успешног дебија, госпођа Бакочевић, заједно са својим колегама, отпутовала је на Међународну турнеју Опере и Балета Народног позоришта у Пољској. У оквиру ње,  Kоштана је с великим успехом изведена 5. септембра 1960. године у Варшави.

У свом критичком осврту, објављеном у листу Trybina Ludu под насловом Kоштана, Српска национална опера, Јузеф Kански је, између осталог, написао: Међу извођачима највише се истакла лепа и изузетно лепим гласом обдарена Радмила Бакочевић у насловној улози, затим Жарко Цвејић као Хаџи Тома и Ђорђе Ђурђевић у улози Миткета. Његов колега Зђислав Шјерпински истакао је да је публика овај, како га је назвао, сликовити спектакл, пун сцена из народног живота, богатих народних ношњи и интересантних игара, наградила аплаузима чак и на отвореној сцени, а посебан утисак на њега је оставило, како је написао, лепо извођење Љубавне туге и арије Жал за изгубљеном младошћу.  

„Путовали смо возом до Варшаве. Скупљали смо се, најчешће, сви у једном купеу и, скоро, све време смо се шалили, смејали... Представа је прошла одлично. Добили смо овације. Kоштана је рађена темељно и успех није могао да изостане. Ово је играчка или што би неки рекли шпил опера, као Травијата или Севиљски берберин“.

Упркос свему томе, иако се радило предано и веома озбиљно, представа је, нажалост, имала свега осам извођења. Радмила Бакочевић каже да ни дан данас није сигурна зашто је Kоштана скинута с репертоара.

„Свако извођење било је успешно и увек пред пуном салом. Лично мислим да би представа много дуже живела да је Kоњовић послушао савет Оскара Данона да Чочек буде на самом крају представе. То је веома јака сцена у којој Митке испраћа Kоштану. Испраћају је са игром, песмом, да јој дају снагу да што лакше напусти дотадашњи начин живота… Овако... Шта да вам кажем... Штета... Треба да негујемо и чувамо ту оперу.  Она је наше национално, српско благо“, поручила је госпођа Бакочевић, уз напомену да је волела све арије из Kоштане, а посебно Џанум на сред села чији је део, на маестралан начин, и запевала на крају разговора.

Микојан Безбрадица