„СЕВИЉСКИ БЕРБЕРИН“ 13. ФЕБРУАРА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД ПРАИЗВОЂЕЊА ТОГ РОСИНИЈЕВОГ РЕМЕК-ДЕЛА

Опера Ђоакина Росинија „Севиљски берберин“, под диригентском управом Ђорђа Станковића, биће изведена у суботу 13. фебруара на Великој сцени (19,30), поводом веома значајног јубилеја - 200 година од светског праизвођења.
Тенор Љубомир Поповић наступиће у роли грофа Алмавиве, мецосопран Александра Ангелов дочараће лик Розине, баритону Владимиру Андрићу поверена је насловна улога, баритону Небојши Бабићу улога доктора медицине Дон Бартола, а басу Драгољубу Бајићу учитеља музике Базилија.
У подели су и Љубица Вранеш (Берта), Павле Жарков (Фјорело), Предраг Глигорић (Официр)...
У представи учествују Оркестар и Хор Народног позоришта у Београду.
Либрето по Бомаршеу написао је Чезаре Стербини, а превод је урадио Велимир Живојиновић.
Премијера је одржана 1. јуна 1978. године у режији Борислава Поповића, коју је 2010. обновила Ивана Драгутиновић Маричић.
Комичну оперу “Севиљски берберин” о младој девојци Розини заљубљеној у грофа Алмавиву и његовом личном берберину Фигару који им помаже да се упознају, италијански композитор Ђоакино Росини компоновао је са 24 године.
Једна од најбољих комичних опера икада написаних, живог драмског израза и изванредне уметничке снаге, праизведена је под насловом “Алмавива или Узалудна предострожност” у Театру Арђентина, у Риму, 20. фебруара 1816. године.
Разлог за такав наслов налазио се у чињеници што је у то време већ постојала опера под називом „Севиљски берберин“.
Њен аутор био је композитор Ђовани Паизијели, а премијерно је изведена 1782. године у Санкт Петербургу. Из дужног поштовања, млади Росини молио је Паизијелија да му допусти да компонује оперу истог садржаја, што је овај и допустио сматрајући да не постоји могућност да ће он компоновати бољу оперу од његове...
У својој књизи „Бисери оперске ризнице“, Недељко Грба наводи да „Паизијело није дошао у Рим на премијеру да се не би сматрало да он придаје важност музици свог ривала, али је лукави старац, ипак, неуморно бодрио и храбрио своје присталице стварајући атмосферу ратног стања, не само међу композиторим,а већ и међу либретистима и импресаријима“.
„Укратко, од стране бројних утицајних позоришних људи, били су ангажовани и најбољи звиждачи... Композитор је свој први пропуст учинио на премијери када је дозволио да га тенор Мануел Гарсија убеди да замени серенаду под Розининим прозором шпанском песмом која је тако несрећно прошла (гитара није била наштимана, затим је пукла жица, публика је чекала... а на крају им се песма није ни допала – прим. прир) Што се премијере тиче, изгледа да је плаћена група те вечери, 20. фебруара 1816. године, дошла у чврстој намери да потопи ово дело. Према свим подацима она је у томе у потпуности успела... Али, у `Севиљском берберину` он је имао на располагању текст једне одличне комедије која је увек актуелна и он јој је дао достојан музички израз”, оцењује се у поменутој књизи.
„Севиљски берберин“, први пут је интерпретиран на сцени Народног позоришта у Београду 22. септембра 1882. године, непосредно по оснивању такозване „музичке гране“. Извођена је Бомаршеова „комедија са певањем“, а уз Росинијеву, коришћена је и музика Даворина Јенка, значајног словеначког уметника који је скоро читав радни век провео у Београду, од којег је већи део посветио нашем Националном театру где је оставио дубок и неизбрисив траг као диригент, вокални и инструментални педагог, а нарочито композитор.
Росинијев „Севиљски берберин“ праизведен је у Народном позоришту 24. јануара 1921. године, под диригентском управом Станислава Биничког, у режији Евгенија Маријашеца, који је тумачио и лик Базилија.
Насловну улогу певао је Рудолф Ертл, грофа Алмавиву тумачио је Војислав Турински, Бартол је био Александар Туцаковић, а Розина – Олга Стефановић.
У међувремену, поменути наслов премијерно је обновљен почетком Другог светског рата, 24. новембра 1941. године под диригентском управом Освалда Бухолца, као госта, и у режији Николе Цвејића-Владина који је главне улоге поверио Владети Поповићу (Алмавива), Александру Туцаковићу (Бартоло), Бојки Константиновој (Розина), Станоју Јанковићу (Фигаро) и Жарку Цвејићу (Базилио).  
Неколико месеци после ослобођења, 15. септембра 1945. године, Росинијева комична опера у два чина поново је постављена у Народном позоришту. Режију је и овога пута потписао Никола Цвејић-Владин, диригент је био Предраг Милошевић, а у главним улогама наступили су Александар Маринковић (Алмавива), Бранислав Пивнички (Бартоло), Нада Штерле (Розина) и двојица уметника из претходне поставке - Станоје Јанковић у улози Фигара и Жарко Цвејић као Базилио.  
После паузе од непуних 16. година, „Севиљски берберин“ је још једном уврштен у оперски репертоар Народног позоришта. Премијера је одржана 31. марта 1961. године под диригентском управом Ангела Шурева и у режији Бојана Ступице који је урадио и сценографију.
У ансамблу су били Звонинмир Крнетић (Гроф Алмавива), Драгомир Нинковић (Бартоло), Добрила Богошевић (Розина), Станоје Јанковић (Фигаро), Жарко Цвејић (Базилио), Бреда Калеф Симоновић (Марцелина), Ђорђе Бошковић (Амброзио), Велизар Максимовић (Фјорело) и Александар Савић (Официр).
У програму ове представе, између осталог, записано је да Росини, одбацујући неке етичке конвенције опере XVIII века, инспирисан лаком, живом, ведром и сатиричком комедијом Бомаршеа, примењује извесне моделе Моцартове „Фигарове женидбе“ на нову друштвену стварност у тренутку када буржоазија замењује стари свет аристократије.
„На тај начин личности Бомаршеове комедије добијају један нови ритам и реалистичку психологију и постају огледало свакидашњег живота. Росини је за сваког од главних јунака нашао одговарајући уметнички израз, служећи се не само инвентивном мелодиком, него и живом и прегнантном ритмиком. У Росинијевим вокалним деоницама ритмичка основа је изванредно важна и значајна. Она ствара утисак покретности, континуитета, који гони радњу даље и не спутава је сувишном декоративношћу. Росини је у Севиљском берберину свестран у својој изворности: жив и истинит драмски израз у солистичким партијама и ансамблима (нарочито у финалу првог чина), снага речитатива, врло значајна улога оркестра који је често потпуно раван са певачима на сцени са којима чини неразлучиву целину – све су то посебности на којима се заснива изванредна снага уметничког дејства Росинијевог ремек-дела”, наведено је у програму представе.
Наредна поставка, која се на репертоару одржала до данас, урађена је 1. јуна 1978. године у режији Борислава Поповића.
Под диригентском управом Душана Миладиновића наступили су Предраг Протић (Гроф Алмавива), Небојша Маричић (Бартоло), Олга Милошевић (Розина), Слободан Станковић (Фигаро), Александар Ђокић (Базилио), Мирјана Васиљевић (Марцелина), Горан Глигорић (Фјорело) и Томислав Рено (Официр).
Две недеље касније, 14. јуна, одржана је још једна премијера, а у подели су били Војислав Куцуловић (Гроф Алмавива), Небојша Маричић (Бартоло), Гордана Јевтовић (Розина), Слободан Станковић (Фигаро), Живан Сарамандић (Базилио), Татјана Сластјенко (Марцелина), Горан Глигорић (Фјорело) и Тома Јовановић (Официр).
Последње извођење пре обнове, одржано је 20. марта 2008. године. Представа је, закључно са тим датумом, одиграна 183 пута пред више од 82.000 гледалаца.
За диригентским пултом смењивали су се Душан Миладиновић, Јанез Говедник, Николај Жличар, Александар Лековски, Ангел Шурев, Зорица Митев Војновић, Дејан Савић...
У главним улогама су наступали Славољуб Коцић, Јово Рељин, Драгослав Илић, Зоран Рајковић, Иван Милинковић, Дејан Максимовић (Алмавива), Душан Јанковић, Миодраг М. Јовановић, Миодраг Милановић, Рудолф Немет, Борис Вајда (Базилио), Олга Милошевић, Гордана Јевтовић, Јадранка Јовановић, Ирена Зарић, Дубравка Зубовић, Јелена Чакаревић, Гордана Протић, Сања Керкез, Светлана Ловчевић, Милена Китић, Александра Ангелов, Гордана Којадиновић (Розина), Слободан Станковић, Зоран Александрић, Оливер Њего, Бранислав Вукасовић (Фигаро), Александар Ђокић, Живан Сарамандић, Александар Веселиновић, Ненад Јаковљевић, Иван Томашев, Вукашин Савић, Атила Манизаде, Ивица Шарић, Фрањо Петрушанец (Дон Базилио).
Премијерна обнова, у режији Иване Драгутиновић Маричић, одржана је 17. априла 2010. године.
Улоге су припремали Љубомир Поповић / Дарко Ђорђевић (Гроф Алмавива), Мика Јовановић / Небојша Бабић/ Милош Ђуричић (Бартоло, доктор медицине), Снежана Савичић Секулић/ Софија Пижурица/ Невена Матић (Розина, штићеница куће), Предраг Милановић / Владимир Андрић/ Љубодраг Беговић/ Драгутин Матић (Фигаро, берберин), Живан Сарамандић / Горан Крнета / Иван Томашев/ Михаило Шљивић (Базилио, учитељ музике), Жељка Здјелар / Светлана Несторов/ Љубица Вранеш (Берта, гувернанта у кући Бартола), Бранислав Косанић / Павле Жарков (Фјорело, слуга грофа Алмавиве), Миодраг Матић/ Александар Пантелић (Официр)...
Представа је до сада изведена 28 пута пред више од 13.000 гледалаца.
М.Б.

Део театрографског материјала можете погледати ОВДЕ