Одржана презентација Вердијевог „Фалстафа“, нове оперске продукције Народног позоришта, премијера почетком јуна

Поводом почетка рада на новој представи - комичној опери „Фалстаф“ Ђузепеа Вердија, под диригентском управом Бојана Суђића, у режији Небојше Брадића, у фоајеу Друге галерије одржана је презентација целокупног пројекта чија је премијера планирана почетком јуна на Великој сцени.
 
Биће ово трећа поставка тог оперског ремек-дела у Народном позоришту у Београду, насловљеног по истоименом јунаку из Шекспирових „Веселих жена виндзорских“, према либрету Арига  Боита.
 
У оквиру презентације, о тој последњој опери славног италијанског композитора која по оцени најугледнијих музичара 19. века, представља његово најбоље дело, говорили су редитељ Брадић, маестро Суђић, сценограф Герослав Зарић и костимографкиња Марина Меденица.
 

Објашњавајући шта оперу чини комичном, редитељ Брадић је казао да је то „вероватно чињеница да се свако у њој стално пресвлачи са намером да узнемири оног другог, освети се, изигра брачног партнера или стави шапу на нечије богатство“. 

„Ова врста комада најчешће се назива комедијом забуне, што је случај и са неким од Шекспирових комада. Њима припадају и Веселе жене виндзорске које су Вердију биле главна инспирација. Kомедија забуне и грешака – као опис жанра највише погађа нерв Фалстафа, и то управо тамо где највише боли: насловна личност, жртве и противници, намонтирани и прерушени у задњим собама и предњим двориштима, упућују на то да иза хаоса замењених идентитета зјапи амбис људске несавршености. Kомплетан заплет Фалстафа повезан је са прекомерношћу: неко је предебео, други сувише сиромашан, трећи пак одвећ заљубљен, четврти исувише љубоморан, а има и превише лаковерних, оронулих, одвећ плашљивих“... сматра Брадић који је напоменуо да се либрето ове оперске посластице „делимично ослања“ на још два Шекспирова комада „Хенри IV“ и „Хенри V“.
 
Бојан Суђић је оценио да је „Фалстаф” једна „врло нетипична ансамбл опера” и указао да су певачке нумере „веома захтевне зато што су написане као антиарије”.

Према његовом мишљењу, „оне, скоро, и не могу да се отпевају самостално, ако их све време не подржавате хармонским променама које су непрекидне“.

Маестро Суђић, који ће после 18 година поново дириговати премијерним извођењем једне опере у Народном позоришту, изразио је уверење да ће „овај ансамбл изнети то Вердијево дело на највишем уметничком нивоу”.

Герослав Зарић је истакао да му је, чим је прочитао либрето, било јасно да је ту „кључна реч превара”.

„То је доста важно за тумачење целе приче, и у редитељском и у визуелном смислу. Ја, иначе, у свом раду, не илуструјем просторе, него увек идем за решењем које је симбол представе. То се често своди на једну слику која нам трансформацијом сугерише разне просторе и разна стања. Сценографско решење ће и овом приликом бити на том трагу“, рекао је Зарић.

Марина Меденица је најавила да ће костим бити савремен, поједностављен, и „имаће своје јасно препознавање, односно разлику између људи пуних пара и оних који имају титуле, а немају пара“.

Уз солисте, Оркестар и Хор ансамбла Опере Народног позоришта, у уметничком тиму биће и Едит Македонска/ Весна Јанссенс (концертмајстори), Ђорђе Станковић (шеф Хора), Исидора Станишић (кореограф), Ана Григоровић (помоћник редитеља), Владислава Kанингтон (асистент сценографа) и Ивана Младеновић (асистент костимографа). 

Фалстаф, насловни јунак oвe лирске комедије, је доброћудни остарели заводник, витез без пара и вечити оптимиста. Он је, уједно, и прави усамљеник, који жели да буде вољен и који је изградио сопствену филозфију живота, говорећи: „Цео свет је фарса, а човек је рођен као будала”.

Kритичари су сложни у оцени да је овако промишљање о животу, у којем нешто егзистенцијално извире из нечег баналног, управо показатељ Вердијеве генијалности.

Опера „Фалстаф“ је у Народном позоришту први пут премијерно изведена 26. јануара 1940. године, под диригентском управом Мирка Полича, у режији Ериха Хецела, са Миланом Пихлером у насловној улози.

Наредна премијера одржана је 7. октобра 1978. године. Оркестром је дириговао Душан Миладиновић, режија је била поверена Младену Сабљићу, а насловног јунака дочарао је Душан Поповић.