У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ЧЛАНОВИ БЕОГРАДСКОГ ГИТАРСКОГ ДРУШТВА ОДРЖАЛИ КОНЦЕРТ ПОД НАЗИВОМ „ОСАМ ПАСAКАЉА“

У оквиру циклуса „Концерти“, у четвртак 21. маја, у Музеју Народног позоришта, наступили су чланови Београдског гитарског друштва који су публици приредили јединствен музички доживљај под називом „Осам паскаља“.
Сјајни музичари Милош Зубац, Марко Сарић, Филип Живановић и Момчило Александрић, први пут у Србији, а вероватно и шире, извели су све значајне гитарске пасакаље заједно на једном концерту.
Иначе, пасакаља је музичка форма која се први пут јавља на почетку 17. века у Шпанији (иако први нотни записи датирају из Италије), да би у периоду барока достигла свој врхунац. Формално гледајући, форма пасакаље се усталила тако да је заснована на варијационом принципу, приликом чега се исти хармонски образац јавља неизмењен у свакој варијацији, на начин на који се први пут појавио у теми. Касније се често јавља и остинатна басова линија која прожима сваку варијацију. У 20. веку многи композитори се враћају овој форми. Неки од њих су се трудили да, компонујући пасакаље, оживе и звук барока, односно евоцирају барокни стил у новом времену (такозвани необарок). Са друге стране, неки аутори стварали су музику новог, модерног звука, приликом чега су узимали само груби оквир барокне пасакаље (пример за то је Бритнова Пасакаља: оно што дело чини „пасакаљом“ је силазна тема у басу која се јавља након сваке музичке целине). Међутим, неке од пасакаља у себи садрже барокне елементе, пропраћене модерним звуком.
На концерту у Музеју Народног позоришта, осим пасакаља које су мање или више биле присутне на концертним подијумима код нас, премијерно су изведене још две - Ронкалијева Пасакаља у а молу, настала у барокном периоду, као и Тедескова Пасакаља, писана средином 20. века као омаж Ронкалију.
Вајсова Пасакаља, као и Ронкалијева, настала је у периоду Барока, за разлику од преосталих шест које су написане у 20. веку. Родригова Пасакаља настала је као својеврстан „омаж“ шпанским коренима ове форме, али је композитор користио савремени музички израз. Пасакаља Александра Тансмана је написана у изразито необарокном стилу. Оно што спаја Тедескову, Тансманову и Родригову пасакаљу је податак да су све три посвећене једном од најчувенијих гитариста двадесетог века – Андреасу Сеговији. Никита Кошкин први став свог дела „Пад птица“ насловљава „Andante quasi Passacaglia“, правећи алузију на форму пасакаље кроз савремени, на тренутке чак атонални музички језик. Бритнова Пасакаља је део његове композиције Ноктурналоп.70, који по форми представља нетипичну тему са варијацијама инспирисану песмом ренесансног композитора Џона Дауленда. У овом делу се тема (Slow and quiet) јавља на самом крају, а претходи јој осам варијација (последња варијација је Пасакаља). Брауерова An Idea (у поднаслову „Пасакаља за Ели“) написана је у априлу 1999. године, на 75. рођендан Ели Кеснер, канадске гитаристкиње.
„Београдско гитарско друштво“ је уметничка иницијатива покренута од стране младих београдских гитариста.  У оквиру друштва делује више међусобно повезаних области (бГдопринос, бГдневник, бГдокументарци, бГдани, бГдизајн и бГдонације) чији је основни циљ унапређење концепта класичне гитаре. Њихов ангажман односи се на подстицање сарадње између уметника, реализацију заједничких пројеката, афирмацију класичне гитаре, поспешивање извођачке и педагошке делатности, ширење репертоарских оквира, стварање јединствених услова за извођење музике и њен доживљај од стране слушалаца, едукацију слушалаца, као и јасно дефинисање концепта класичне гитаре.
Концерти су најчешће тематски конципирани и одржавају се у просторима погодним за звук класичне гитаре.
М.Б.