КОМЕМОРАЦИЈА ГЛУМЦУ ПАВЛУ МИНЧИЋУ 29.01. У 11,00 НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ, КРЕМАЦИЈА ИСТОГ ДАНА (14,30) НА НОВОМ ГРОБЉУ

Комеморација поводом смрти глумца Народног позоришта у Београду Павла Минчића биће одржана у четвртак 29. јануара у 11 часова на Великој сцени.
Кремација ће бити обављена истог дана, у 14,30 часова на београдском Новом гробљу.
Минчић, кога публика памти као признатог глумца, сатиричара, хумористу, певача и пијанисту, родио се 16. јуна 1931. у Београду.
Глуму је студирао у родном граду на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи професора Раше Плаовића.
Постао је члан Народног позоришта 1954, и остао у њему пуних 40 година, одакле је отишао у пензију.
Прва његова велика улога била је у француској комедији “Кад наиђу деца”, затим у “Аутобуској станици” В. Инџа, а потом су уследиле важније роле: Емил (Јаје, Ф. Марсоа), Баранже (Носорог, Е. Јонеско), Хљестаков (Ревизор, Н. Гогоља), Јеротије (Сумњиво лице Б. Нушића), Панургија (Рабле, Ж. Баро), Остап Бендер (Златно теле Иљфа и Петрова), Нића (Поп Ћира и поп Спира С. Сремца), Лучио (Мера за меру, В. Шекспира), Прока (Ожалошћена породица Б.Нушића), Фрања Јосиф (Анализа или Фрања Јосиф на отоману Сигмунда Фројда М. Хубаиа), Смердјаков (Браћа Карамазови Ф. М. Достојевског), Реже Шереш (Тужна је недeља, Петера Милера)
У Народном позоришту је остварио 125 улога.
Добитник је бројних награда (Златни ловоров вијенац на МЕС-у у Сарајеву, Златни ћуран, прва награда публике на Првом југословенском фестивалу „Позориште једног глумца“ у Никшићу, Нушићева награда, Златни беочуг за животно дело...) и или боље речено, није добијао награде само на манифестацијама на којима није учествовао, како је духовито умео да изјави.
Играо је и у другим београдским позориштима широм Југославије и у иностранству.
Тумачио је улоге у ТВ драмама, серијама, филмовима и имао веома популарне шоу-програме; у дечијој серији "На слово, на слово", био је Паја, чувени телевизијски јунак кога су запамтиле многе генерације.
Поред глуме, бавио се режијом, компоновањем музике и адаптацијом текстова.
Публика га памти и као комплетног аутора представа „Оловка пише срцем“ и „Пишем, пишем, штихове“, али и првих политичко-сатиричних и поетских кабареа у Народном позоришту на некадашњем Кругу 101 –  због чега су га сматрали оснивачем београдског литерарног кабареа. Из тог времена остало је записано да Народно позориште има Велику, Малу сцену и Павла Минчића. 
И у пензији, током НАТО агресије, гостовао је широм Србије са својим „Антиратним кабареом“. Кад су га питали, у једном интервјуу – којој реченици се надате у опроштају са Вама, рекао је – стиху мог пријатеља – "Свратио је у живот и отрчао даље". Његова препорука публици, била је: "Не очајавајте, никад"!
У оквиру циклуса “Сусрети”, Минчић је био гост Музеја Народног позоришта 26. јануара 2011. године, а разговор са њим водио је драматург Славко Милановић.
На самом почетку, популарни глумац је причао о својим првим улогама, коју су тада углавном биле мале, а потом се осврнуо и на прву већу ролу коју је 1955. године одиграо у комаду „Кад наиђу деца“.
- То је једна француска комедија, јако лепо написана. Играли су Божа Дрнић, Марица Поповић, Милена Дапчевић... – присетио се тада Минчић и истакао да током своје каријере никад није правио поделе унутар глуме нити је припадао онима који, без резерве, прихватају теорију да нема великих и малих улога.
Он је рекао да је одиграо више драмских него комичних улога, али и напоменуо да је често био у опасности да буде „гурнут у комичарски фах“.
Пажњу јавности скренуо је улогом Миће у Давичовој „Песми“, али не у матичном Народном позоришту, већ на сцени Атељеа 212. После одигране роле Емила Мажиса у „Јајету“ Фелисијена Марсоа 1959. године, на истој сцени, критика га је уврстила „међу нове звезде београдског позоришног неба“.
Говорећи о ефемерности глуме, он је оценио да „улога траје док ти трајеш, а после тога, све се своди на сећања, а њима је место у музеју“.
- Када сам почињао да се бавим глумом, још тада се причало да Народно позориште треба да оснује свој музеј. И, ево, тек сада, успели су људи да то остваре ... – констатовао је том приликом Минчић.
Подсетивши да је позориште колективна уметност коју чине глумци како са великим, тако и са малим улогама, Минчић је, као велики козер, предложио да би, у том контексту, било лепо да се у Музеју Народног позоришта „нађе неко месташце, не само за ’великане’, него и за ’малишане’“.
Свестрани уметник се осврнуо и на Шекспирову комедију „Богојављенска ноћ“ у режији Бојана Ступице који му је поверио улогу Луде.
- У тој представи сам први пут на позорници отпевао један сонг – рекао је популарни глумац и на одушевљење броје публике, свирајући на синтисајзеру, запевао композицију „Још док сам дечак био ја“.
Правећи паралелу између његове и данашње генерације глумаца, Минчић је рекао да и сада, као и онда, има доста „врло добрих и великих глумаца“.
Објашњавајући зашто је почео да игра монодраме, он је казао да је то урадио због тога што је пожелео да буде сам на сцени.
- Монодрама је, како бих ја рекао, једна глумачка партија. Глумац је приморан да буде мало сам са собом – истакао је Минчић након чега је говорио делове из култне монодраме Радивоја Лалета Бојчића „Спонзор ноћас мора пасти“, коју је у том тренутку још увек играо. За ту представу, коју је најчешће изводио у Позоришту "Славија", 1996. године, на Фестивалу "Позориште једног глумца" у Никшићу, добио је Награду публике.
Последњу улогу на матичној сцени, овај глумац кога је подједнако волела и публика и критика, одиграо је 1993. године у представи „Тужна је недеља“ за коју је сам написао сонгове.
Минчић је преминуо у недељу 25. jануара у 84. години.
М.Б.