Драмском уметнику Петру Божовићу, у фоајеу Сцене „Раша Плаовић“, уручен „Добричин прстен“

Награда Удружења драмских уметника Србије „Добричин прстен" - највеће признање једном глумцу за животно дело, уручена је Петру Божовићу 27. фебруара у фоајеу Сцене "Раша Плаовић". 

На церемонији, одржаној у најужем кругу пријатеља, из епидемиолошких разлога, присутне је у име Народног позоришта поздравила управница Ивана Вујић Коминац.

Подршку додели Награде дало је Министарство културе и информисања Републике Србије, а подршку организацији свечане доделе - Народно позориште у Београду.

Председница жирија Вида Огњеновић истакла је приликом уручења да „Петар Божовић глуми на дах, из контре“. 

„Руска пословица каже да није живот што и поље прећи, а својим делом Божовић говори да није ни глума што и поље прећи, него је лудачко истраживање света маштом“, казала је госпођа Огњеновић. 

„Љуба Тадић је увек причао - Kад глумац има нешто да каже, он одмах каже - Ја. Тако ћу и ја рећи данас - Ја и Светлана Бојковић играли смо давно у комаду „Ђидо“ Јанка Веселиновића“, присетио се својих почетака лауреат „Добричиног прстена“ Петар Божовић.

„Ипак, није то повод за ову причу. Постоји ту једна сцена између ликова сина и оца, где син само викне Пуцај, бабо, и на тој сцени буде огроман аплауз.

Kасније се онда десило да буде чак 15 завеса, враћања на бис, онда се ја у гардероби обучем, изађем из позоришта, пролазим поред споменика на Тргу републике, док аплауз још траје“, духовито је описао Божовић искуство са том представом, и наравно добио још један аплауз од присутних у фоајеу позоришта.

„Често се из оваквих анегдота сазнаје о глумцу и његовој природи, а ево и ја да кажем пошто сам играо доста значајних улога у Народном позоришту“, наставио је Божовић да описује даље тријумфе и високе домете као надградњу.

„Изађем исто тако из театра, прођем поред споменика, и тек негде на Теразијама чујем како јењава аплауз“, изазвао је добитник награде нову серију аплауза и одушевљења свих присутних у фоајеу позоришта.

Светлана Бојковић је уручила Добричин прстен Божовићу и присетила се споменуте заједничке представе „Ђидо“ у режији њиховог професора Миње Дедића.

Подсетила је да ће ове јесени бити 55 годинa како су Божовић и она примљени на Академију на глуму, а споменула је да су у публици данас били и Бранко Милићевић Kоцкица, Љиљана Лашић и Добрила Стојнић, њихове колеге са класе.

Седмочлани жири одлуку је донео 18. децембра 2020. године, тајним гласањем и то већином гласова.

У жирију су били и Мирјана Kарановић, претходни добитник, Светлана Бојковић, једна од претходних добитника, Борис Исаковић, Горан Марковић, Војин Ћетковић и Драган Бјелогрлић.

Божовић је 33. добитник „Добричиног прстена“, а ове године у конкуренцији је било 13 врхунских уметника. 

Осим добитника, номиновани су били и Небојша Дугалић, Гордана Ђурђевић Димић, Радмила Живковић, Миодраг Kривокапић, Миодраг Kрстовић, Жарко Лаушевић, Бранислав Лечић, Александар Михаиловић, Лазар Ристовски, Зијах Соколовић, Саша Торлаковић и Тихомир Станић.

Награда се састоји од златне копије прстена Добрице Милутиновића (израда Златаре Јокић, Београд) и од уникатне осликане дипломе на пергаменту (рад академског сликара и сценографа Герослава Зарића).

За скоро пола века, на великом екрану Божовић је остварио на десетине улога од којих публика већину памти – највише Зеља, Жоржа и Максима које је антологијски одиграо у филмовима Живка Николића, а затим и жандара Гилета у Грлићевом Чаруги.

Остварио је запажене улоге и у позоришту. Играо је на сценама свих београдских театара, а десет година је био стални члан Народног позоришта у Београду.

После 25 година, поново је заиграо у националном театру, а тренутно наступа у представама „Хасанагиница“, „Калигула“ и „Васа Железнова и други“.
Добитник је многобројних награда и признања, као што су Награда „Павле Вуисић“ за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму, „Златни печат“ за изузетан допринос филмској уметности, две Стеријине награде...

                       

                                Говор управнице Народног позоришта у Београду Иване Вујић Коминац:

Даме и господо, поштоване велике уметнице свих извођачких уметности, поштовани велики уметници свих извођачких уметности, поштовани филозофи свакодневног живота, поштовани пријатељи, а нарочито поштовани непријатељи за које верујемо да ћете постати пријатељи, макар пред крај данашњег дана...

Бескрајна ми је част да у Народном позоришту које траје 152. године, захваљујући Удружењу драмских уметника и пре свега, захваљујући једној изузетној уметничкој души, можемо рећи једном чудном телу и души - Петру Божовићу, данас имамо један блистав, диван, здрав дан у коме нема короне. У овоме дану нема короне, у овом дану постоји нешто што се зове та магична перпсектива и ренесансно сликарство Пјера дела Франческе, брата господина Петра Божовића, брата по томе што је успоставио појаву људског тела у односу на архитектуру света и на архитектуру васионе. Подсећам оне, који имају времена да погледају чудесну слику Бичевање Христа, која говори о паду Констатинопоља. Видећете две групе људи, једна група мирно разговара, а у дубини, тамо у кретању где се стварност и дешава , тамо се дешава бичевање Христа.

Господин Петар Божовић представља право уметничко тело, он се креће у свим правцима, његове ноге се крећу брзином птица, његова мисао је вечито у кретању. Он није само глумац, он је лично ја. Од својих првих дана детињства, па до данас, господин Божовић је истраживао пре свега оно што је најтеже – лично ја. То лично ја које је код њега величанствено, неочекивано, духовито, увек истинито, праведно, његово мењање жанрова говори само о његовој великој духовној, пре свега, снази и његовој дубокој вери у постојање и место човека, али одређено место човека у васељењу. Од господина Божовића учила сам и учићу увек о томе како се воли, како се бива искрен, како се бива тачан и како се хода бескрајно путем напред.

Ја бих се захвалила господину Петру Божовићу на данашњем дану. Он нас је узвисио, ово је један свечани дан у једном храму, најстаријем храму града Београда, храму све три уметности – Драме, Опере и Балета.

Господин Божовић - морате обратити пажњу као код великих холандских сликара, на његове руке, на његове шаке - осим овог тела, које припада зен будизму и господину Антонену Артоу, има руке које припадају најнежнијим пијанистима света. Увек када смо радили, ја сам искључиво гледала његове руке. Оне су свирале кроз просторе и давале тон, хармонију колегама. Значи, овде се ради о једној изузетној појави.

Дубоко се клањам појави господина Петра Божовића, дубоко се клањам Удружењу драмских уметника Србије што је донео овакву исправну, добру одлуку и подсетимо се како су описали господина Добрицу Милутиновића, прстен који иде сада на руку господина Петра Божовића - величанствен, велики, јак, способан, грми, оркански ветрови! А, ја бих додала и Пјера дела Франческа и далека перспектива која нас учи о позицији човека у васељена.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО

ДОБРИЧИН ПРСТЕН

 

Петар Божовић, или глума на дах

На ово свечано уручење Добричиног прстена за 2020. годину, награде за глумачко животно дело, лауреата Петра Божовића допратило је, уз родбину и пријатеље, и његових две стотине и нешто више одиграних улога.

Кажем и нешто више, а знам тачан број, но он је скоро сваког месеца већи за неколико улога, па не бих да заустављам тај раст. Те две стотине и нешто више различитих сценских појава, људи сваковрсних занимања из разних времена и епоха, зачудних профила и холограма, чине животни уметнички учинак глумца Петра Божовића. Међу њима има људи од великих духовних узлета, али  и нишчих делом и моралом. Ту су личности научног усијања, тик уз маловарошке варалице, часни сиромашни сањари и богате рачунџије који покушавају да купе част, робусни слабићи, и слабашне укољице, љубавници чију љубав гуши нарцизам, људи од идеала и они без њих, људи јаке воље  и они мање такви. Кроз  неколико хиљада излазака на сцену и појава на платну и екранима, одиграо је Петар Божовић тих двеста и нешто дивотника, лудака, шаљиваца, грабанцијаша, добростивих промашеника, сирових зликоваца, занесењака, политичких буздована, блеса што гледају у небеса а нису свесни да је то небо, лекара којима умиру болесници под хлороформом, превратника чији преврати успевају само у народној песми, сељака који док чекајући кишу постају кишне глисте, и губитника, губитника, и опет губитника…

Све је те невероватне људе исто тако невероватни Петар Божовић одиграо на дах, на разумевање, на сродност или на разлику, загрижено, до врха, до краја, до дна. Било је да није хтео да  игра, али никад није било да то што је хтео - није могао да одигра. Радио је то често у сагласју и с дивљењем за лик, али каткад и са отклоном и у полемичном тону с њим.

Никад површно, никад млако, никад  приземно, никад отприлике, али готово свакад из контре. Питао ме једном један студент шта то значи глумити из контре. Глума из контре, рекла сам, то вам је оно што на сцени ради Петар Божовић. Бежећи од плошности општих места, а свакад прецизно знајући шта говори, смишљено и смело  помера  и измешта ствари у контекст изван текстуалног лежишта. Никад то померање није формално ни илустративно, већ жестоко и уметнички слободно. Он интелектуалце махом некако разбаруши и засенчи, у бекству од клишеа, комичке ликове доведе на ивицу озбиљности, да не буду папирнати, тугу стишава јер туга се у његовој изведби не говори већ се наговештава, радости се благо руга, да не делује разметљиво. Управо тај размак између улоге и извођача јесте поље његове необичне играчке контре.

Кажу да је глума истраживање сопствене личности. Зато глумци често говоре да у раду на улози копају по себи. Ех, кад би блâго било тако плитко закопано, глума бу била тек лагана репортажа, а  глумац само водитељ кроз сопствену интиму. Руска пословица каже: није живот што и поље прећи, а својим делом глумац  Петар Божовић говори: није ни глума што и поље прећи, него је лудачко истраживање света маштом. Него је рањиви поход у лудило који се  изводи голим животом. Него је подухват непредвидивог исхода, несамерљивог резултата и никад сасвим завршен.

У то је  истраживање Петар Божовић заронио пре скоро пола столећа, као млади дипломац глуме и почео да глуми на дах, а из контре. Сад се већ извештио да савладава вирове и налете таласа, познаје подводне пречице, зна многе ронилачке тајне, а највише је спознао пресудни значај дубоког удисаја.

Учинак тих његових знања се данас награђује. Прими награду за животно дело, Петре, она је по мери твоје глумачке ерупције, а прстен Добрице Милутиновића направљен је по мери и твоје руке. Носи га и поноси се њиме, као што се ова награда поноси тобом као добитником.