ДРАМСКА УМЕТНИЦА КСЕНИЈА ЈОВАНОВИЋ КРЕМИРАНА НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ

Уз присуство родбине, колега, пријатеља и поштовалаца, у среду 5. децембра на београдском Новом гробљу на вечни починак испраћена је првакиња Народног позоришта у Београду Ксенија Јовановић (1928. - 2012.).

Опраштајући се од признате глумице, која је међу бројним наградама имала и ону највећу - "Добричин прстен" који се у Србији додељује позоришним глумцима и глумицама за животно дело, односно целокупно позоришно глумачко остварење, в.д. управника Народног позоришта Дејан Савић је истакао да је каријера госпође глумице Ксеније Јовановић била "узор свима нама".
- Од малих ногу био сам међу онима који су пратили њене креације на филму, у позоришту, на телевизији, а онда сам дошао у прилику да у истом позоришту радим са њом. И некако... ово што видим овде, Ксенија Јовановић, не стоји. То је увек госпођа Ксенија Јовановић. Тако господски како је живела, тако се господски опрашта од нас. Имала је једну заокружену каријеру, један заокружен живот који свима нама може да служи за узор. Децу, коју није имала у свом животу, заменила је са свима нама - рекао је Савић и подсетио да је у време његовог првог мандата на функцији управника Народног позоришта у Београду, госпођа Јовановић један период била и председник Управног одбора Народног позоришта.
- Имали смо прилику да заједно водимо ту Кућу. Она се крајње озбиљно, крајње одговорно понашала према тим обавезама иако не припадају у њен круг интересовања и занимања. Међутим, она се веома озбиљно посветила том послу, тој обавези, упркос томе што је у то време имала и много обавеза као уметница. Уосталом, тако нешто је пратило целог живота - приметио је Савић.
Он је рекао да је веома тешко говорити о једној особи као што је Ксенија Јовановић чије ће име, како је нагласио, остати записано најсветлијим словима у историји Народног позоришта.
Савић је подсетио да је имала безброј улога, да су све њене глумачке креације увек биле на највишем нивоу и да је била, можда, једна од последњих уметница те, "у најлепшм смислу речи, старе школе којој смо се сви дивили и од које ћемо сви још година унапред учити".
Он се присетио и једног разговара са редитељком и драмском списатељицом Видом Огњеновић која му је том приликом рекла како се "на госпођу Ксенију Јовановић године лепе као на катедралу".
- Што је била старија, била је све лепша, поноситија, све значајнија, све важнија... И, она, заиста, у нашем уметничком животу представља управо то; катедралу у свету наше драмске уметности и кулутре. Хвала јој за све и вечна јој слава - рекао је Савић.
Тетаролог Рашко Јовановић је казао да је Ксенија током своје карије одиграла безброј улога које су овековечиле њено место у историји српског глумишта.
Он се посебно осврнуо на улогу Кнегиње коју је давно играла у Новом Саду у представи "Слово светлости" рађеној према текстовима старе српске књижевности.
- Тај њен крик, кад јој јаве да је кнез погинуо на Косову, још увек чујем јер је изговорен из срца, али и гласом који је био најлепши на нашој сцени. Тај глас имао је и продорност, али је био и нежан и баршунаст. Тај глас омогућивао јој је да изводи најразличитије стилизације; од великих трагичких акцената које је могла да реализује суверено па до стилизација у смислу гротеске и поигравања са жанром. Она је све то могла и умела. То јој је омогућило да и на радију оствари 216 улога, увек различитих, друкчијих и увек гласовно супериорних - оценио је Јовановић.
Према његовом мишљењу, улогом Хекубе у "Тројанкама" доказала је да наставља ону традицију наших великих трагеткиња које је почела Милка Гргурова, продужила Вела Нигринова и пронела Злата Марковац.
- Све до данашњег дана, ту линију великих трагеткиња Ксенија Јовановић је продужила на најлепши начин, додавши нешто своје. Била је и остала своја и по уметности говорења, али и по свеопштој уметности глуме. По изразима лица, мимици, приближавала се и продужавала традицију Десе Дугалић на нашој сцени. Умела је, исто тако, да премости све границе између такозване традиционалне и модерне глуме. За њу ту није било проблема, исто као што није било проблема ни да поред трагичног фаха бриљира и у комичном. Била је велика уметница и велики човек, у исти мах. Била је прва у свему. Нека јој је вечна хвала и слава - поручио је Рашко Јовановић.
Од Ксеније Јовановић последњи се опростио глумац Иван Николић стиховима Дучићеве песме "Дубровачки реквијем".
Ксенија Јовановић је преминула у суботу 1. децембра у 84. години.
М.Б.

Биографија:

Ксенија Јовановић, ћерка глумачког пара Ирене и Бранка Јовановића, рођена је 6. јуна 1928. у Сарајеву. Рано детињство је провела код мајчиних родитеља у Скопљу и Београду где јој је деда Мило Иличковић био генерал, лекар, начелник у војној болници. Бабушка – Клаудија Лукашевич по којој је руског порекла, веома је утицала на Ксенијино разумевање првих појмова и однос према животу. Завршила је два разреда основне школе у Сарајеву, потом се са родитељима одселила у Нови Сад где је наставила школу до 1939. да би се потом, са родитељима преселила у Београд где је и матурирала у Четвртој женској гимназији.
Најпре је студирала Економски факултет годину дана, а потом Високу филмску школу коју је водио Вјекослав Афрић. По завршетку постаје члан филмског позоришта при Авала филму које су водили Јован Кулунџић и Александар Огњановић. Прву филмску улогу остварила је 1949. у филму „Барба Жване“.
Снимила је филм „Прича о фабрици (прво редитељско остварење Владимира Погачића). Затим је, у Београдском драмском позоришту заиграла у алтернацији са Олгом Ивановићем у представи „Инспектор је дошао“. Ангажман у поменутом позоришту је добила 1951, да би после десет година прешла у Народно позориште у Београду и ту остала до данас, иако је у пензију отишла 1989. Гостовала је у ЈДП-у, Звездара театру, Атељеу 212, у више пројеката у Театру поезије. Од 1953- 2004. снимила је 210 радијских улога захваљујући, између осталих квалитета, и боји гласа.
Радила је са многим редитељима међу којима су Јован Бата Путник, Предраг Динуловић. Хуго Клајн, Бојан Ступица, а највише са Арсом Јовановићем и Видом Огњеновић. По сопственом сведочењу, свој уметнички век, провела је, у извесном смислу, као „вук самотњак“; то је био њен императив, њен избор, знала је да се то плаћа, и није жалила због тога.
Ксенија Јовановић је остварила велики број улога у класичном и савременом репретоару, од којих се могу издвојити: Ерзилија (Оденути наге Л. Пирандела), Елизабета (Лов на вештице, А. Милера), Краљица Наталија (Конак М. Црњанског), Бароница Кастели (Господа Глембајеви М. Крлеже), Констанца (Дуги живот краља Освалда В. Лукића), Јокаста (Едип Софокле), Бернарда (Дом Бернарде Албе Ф.Г.Лорке), Жена А (Три високе жене Едварда Олбија), Хекуба ( Тројанке Еурипида), Пишчева мајка (Мамац Д. Албахарија) Старија дама (Судија В. Моберга), Мајка бега Пинторовића (Хасанагиница Љ. Симовића), Тетка Даца (Госпођа министарка Б. Нушића), Софија Петровић, жена која чека визу ( Говорница Ј. Марковића), Маркиза де Мертеј (Опасне везе Ш. де Лакло, К.Хемптон, К. Милер).
Добила је бројне награде, између осталих, највише признање Народног позоришта - Плакету Народног позоришта, Награду „Раша Плаовић“за Жену А у „Три високе жене“ (Едварда Олбија), Годишњу награду Народног позоришта у Београду и Годишњу награду ЈДП-а, две Стеријине награде, Орден Светог Саве другог реда, Орден рада са златним венцем, Плакету са ликом Добрице Милутиновића, Добричин прстен – награду за животно дело 2007, после 6 деценија успешно оствариваних улога.

Ксенија Јовановић је 11. фебруара 2011. године била гошћа Музеја Народног позоришта у Београду. Извештај можете прочитати ОВДЕ