Јелена Влаховић

Паралелно са студијама књижевности, почела је студије певања код госпође Ђурђевке Чакаревић, водећег мецосопрана Београдске опере и Краљевског позоришта у Торину, која је гостовала на многим светским сценама, а касније радила са студентима у оперским студијима у Немачкој, Италији и Југославији. Клавирски сарадник Јелене Влаховић био је први корепетитор Београдске опере Драган Радивојевић.
Јелена је дебитовала у Београдској опери 1987. године са улогом Мадалене у Вердијевом „Риголету“ и већ тада је оцењена као потенцијал изузетног, тамно обојеног гласа, атрактивне појаве, пред којом је сјајна уметничка будућност. Недуго после тога, 1988. године, постала је стална чланица оперског ансамбла Народног позоришта.
Веома брзо, али и мудро, усавршавајући своју технику певања, инсистирајући на проширивању гласовног опсега, али не на штету уједначених прелазних тонова, освојила је најзначајније и најзахтевније улоге у свом фаху.
Тако је од баршунастог алта израсла у прави драмски мецосопран звучних дубина, драмског набоја и блиставих, готово сопранских висина. Несвакидашња лепота гласа и привлачна сценска појава учиниле су је миљеницом публике, али и поштованом уметницом у огледалу критике. Међутим, Јелена Влаховић се није ограничила само на оперско певање.

Интерпретирала је на многим концертима песме Дворжака, Шуберта, Мусорског и других композитора овог жанра. Радо интерпретира дела домаћих композитора, те су јој неки савременици посветили своја дела. Од самих уметничких почетака стоји једна константа, а то је духовна музика, што све заједно урамљује уметнички портрет ове изузетне и истакнуте уметнице.

Гостовала је широм бивше Југославије, као и на сценама Грчке, Кипра, Норвешке, Румуније, Русије, Израела и Француске.

Од септембра 2013, до септембра 2014. године обављала је функцију в.д. директора Опере.

Јелена Влаховић је прва добитница оперске награде Фондације „Бреда Калеф” које се додељује за најбоље интерпретирану мецосопранску улогу у претходној сезони на сцени Националног театра, за Амнерис у Вердијевој „Аиди“, (05.11.2016.) За Дан Народног позоришта, 22. новембра 2018. године, према одлуци Управног одбора, уручена јој је Награда за изузетно значајан укупни уметнички  допринос.

РЕПЕРТОАР:
Ђ. Верди – „Аида“, Амнерис
Ђ. Верди – „Трубадур“, Ацучена
Ђ. Верди – „Бал под маскама“, Улрика
Ђ. Верди – „Дон Карлос“, Еболи
Ж. Бизе – „Кармен“, Кармен
А. Бородин – „Кнез Игор“, Кончаковна
Ж. К. Меноти – „Конзул“, Мајка
Б. Галупи – „Магнетизам срдаца“, Бела Роса
Ј. Штраус – „Салома“, Херодиаде
М. Мусоргски – „Борис Годунов“, Марина
М. Мусоргски – „Хованшчина“, Марфа
Ф. Чилеа – „Адријана Лекуврер“, Грофице де Бујон
Р. Вард – „Вештице из Салема“, Елизабет Проктор
К. Сен Сан – „Самсон и Далила“, Далила
П. Мазањи – „Кавалерија Рустикана“, Сантуца

КОМПОЗИЦИЈЕ:
Росини – „Стабат Матер“
Вивалди – „Глориа“
Моцарт – „Реквијем“
Малер – „Друга Симфонија“
Верди – „Реквијем“

КРИТИКЕ (избор):
•  „... Јелена Влаховић је пленила својом мирном, рационалном техником и свакако изузетном лепотом гласа, којима постиже оптималне звучне и музичке резултате. Њена Ацучена је била упечатљива креација која се памти, не по спољашњем утиску – који може да буде само привид, као кулиса – већ по продубљеном и садржајном креирању лика“ (Новости, 1990. године)
•  „... Јелена Влаховић, прави драгуљ у, иначе богатој ризници гласова ове куће. Лепотом боје, својим природним волуменом и снагом може се поредити са светским величинама овог певачког фаха. Требало је сачекати да добије улогу грофице де Бујон у овој опери, па да сви њени квалитети дођу до пуног израза.
(Новости, 1997. године, „Адријана Лекуврер“)
•  „... Такође је и Јелена Влаховић (у улози његове жене Елизабете) остварила не само тешке захтеве своје вокално – рецитативне и парландо партије, већ и досегла највише изражајне домете.
(Политика, 1998. године, “Вештице из Салема”)
•  „...Јелена Влаховић је дала поенту целој представи“.
(Новости, 1998. године, “Вештице из Салема”)
•  „... У представи је бриљирала Јелена Влаховић као Циганка Ацучена, предивног тамно обојеног волуминозног гласа, изванредне изражајности у свим лагама“.
(Блиц, 2001. године)