Женски оркестар

комедија Жана Ануја

Југ Радивојевић поводом режије Анујевог комада Женски оркестар

О УМЕТНИЦИМА НА ТРЖИШТУ

Како и зашто сте изабрали да радите баш комад Женски оркестар?
Комад ми је понуђен у јуну ове године. Када сам га, након студентских дана, поново прочитао брзоплето сам одлучио да се захвалим на понуди са образложењем да ја у Анујевом комаду не препознајем разлог за постављање тог драмског дела данас. Ипак, искуство ме је научило да одлука треба да преноћи. Будио сам се у току ноћи са атмосфером комада, да бих најзад освануо са специфичним осећањем које нисам умео да рационализујем. Од директора Драме Молине Удовички затражио сам још дан-два да размислим. И даље нисам имао идеју шта бих са Анујем, али сам већ знао да та атмосфера која ме привлачи носи у себи тајну. Одговор се налазио у директној конекцији Анујевог предлошка са овим нашим временом и формулисањем тематско-идејног круга. После важног разговора са драматургом Иваном Димић и композитором Владом Пејковићем, успео сам да артикулишем своје осећање са почетка и да формирам идеју. Нас троје смо убрзо дошли до поднаслова комада Женски оркестарУметници на тржишту! То је то! Јавио сам управи да имам идеју и да прихватам позив.
Колико је оригинална драма претрпела измена према редитељској концепцији?
Од Анујеве комедије у којој женски састав гротескних карактера забавља реконвалесценте у неком бањском лечилишту, направио сам изразиту драму психолошког реализма у којој је музичка драматургија постављена попут Брехтовог сонга у којем свако од актера има свој субјективни музички монолог. Тема је везана за судбину уметника данас, за музичаре симфонијског оркестра пред које на самом почетку стаје представник власти и обавештава их да – држава више није у стању да финансира непрофитабилне институције, те да се због тога оркестар премешта на тржиште. Драматург и, уз мене, адаптатор Анујевог комада, Ивана Димић, сачувала је лица, њихове односе и њихове личне приче које су садржане у оригиналу, али их је сместила у нову околност. Највећи део реплика припада Анују, а тек један мањи део, нама ауторима адаптације. Ми смо донели нову околност која је променила жанр и стил и створила нове услове за игру и тумачење.
Очигледно је да веома полажете на актуелност комада...
Тренутак у којем живимо одређује комаде којима ћу се бавити. Тако и бирам текстове, према времену и теми која све нас, као друштво, и мене лично окупирају. То наравно не мора бити политичка тема, али мора бити тема која нас у том тренутку заокупља, која тражи од нас уметника одређене ставове и поруке. За нашу браншу данас нема важније теме од ове којом се бавимо у Женском оркестру. То су питања реформе у култури, односа власти према уметницима, односа уметника унутар бранше, односа институција и такозваног тржишта према уметницима...
Кажу да још на самом почетку рада имате распоред свих проба до премијере...
Увек имам јасну визију на почетку рада. Формирам чврст рам у којем остављам пуно простора за рад свим сарадницима. Сматрам да су дисциплина и ред основни предуслов за стварање. Женски оркестар ће бити моја 97. премијера у каријери. Не одустајем од свог концепта, сада већ могу рећи, савршене организације целог процеса, у којем се на почетку рада добије комплетан програм припрема до премијере, чији је датум фиксиран од прве пробе. Овакав начин рада омогућава свима планирање процеса, не нагомилавање, већ рашчлањавање материје, глумци знају шта их ког дана по плану чека, а ја такав начин припреме негујем од своје дипломске представе. Када позоришта добију план на почетку, многи су сумњичави да га је могуће доследно спровести, али на крају не крију одушевљење и респект.
Улога композитора је веома значајна за ову представу. Како сте сарађивали?
Сарадња са композитором Владом Пејковићем је била од суштинске важности за формирање концепта представе. Његова идеја о сонговима који су субјективне исповести, разрешила је чвор који није било нимало лако размрсити. Наравно, Ивана Димић је написала потпуно нове сонгове који нису Анујеви већ њени... мислим да је музика овом читању дала темељ, али и кров.
Да ли размишљате о будућој публици док режирате и како ће, по Вашем осећању, публика реаговати на ову представу?
Увек мислим о публици. Волим публику и поштујем је. Не могу рећи да стварам само ради ње, радим и због себе, али свака моја представа се обраћала публици са идејом да је поново врати у театар, да је емотивно покрене, да је узбуди или разгали... публика ће ову представу одлично разумети, јер је нама данас и те како важно да публика разуме и подржи уметнике.
Какав је Ваш однос према глумцима и према њиховој креативности?
Ја сам дете из глумачке породице. Одрастао сам у позоришту, проходао на сцени, запамтио генерације и генерације глумаца. Гледао их са дивљењем, јурио их због аутограма, а онда почео са њима да радим и да се дружим. Студентима глуме предајем на ФДУ... Мислим да разумем глумце, волим их, поштујем, радујем им се... У мојим представама они су више од равноправних сарадника, они су аутори којима дубоко верујем. Вера је пут у њихово потпуно ослобађање и пуно креативно изражавање.
Јелица Стевановић


ДРАМАТУРШКА БЕЛЕШКА
О ПИСЦУ
Жан Ануј (Jean Anouilh) 1910–1987 је француски драматичар који је стварао читавих педесет година. Сврставан је након успеха Антигоне у ауторе такозваног „театра ситуације“ заједно са Сартром и Камијем, као ауторима егзистенцијалистичке провенијенције, а неки теоретичари његово позоришно дело убрајају између реалистичког и поетског позоришта. Стекавши славу после извођења његових комада Ермин, Хапшење дана, Дивљакиња, Путник без пртљага, Коломба, Ануј је класификовао своја дела у неколико група према основној атмосфери и то у: црне комаде, ружичасте, нове црне, блиставе, шкргутаве и костимиране (то су комади који се односе на историјске теме). Могло би се рећи да је Ануј у своје комаде транспоновао сопствену личност и аутобиографске детаље, почевши од несрећног детињства, преко тежње ка чистоти и савршенству, до узалудног покушаја бекства од прљавштине живота и моралне беде од које је немогуће спасти се. Анујево позоришно дело је, кроз унижавајући живот његових јунака приказаних често у сатиричним комедијама, заправо протест против свега што поружњује и изопачује човека. У свом, у основи, песимистичком виђењу света и у уском тематском кругу, Ануј опсесивно кроз своје ликове који су увек носиоци његових идеја, говори о свом основном расположењу према животу као унижавајућем и о неопходности узалудне побуне. Оно што Анујево позоришно дело чини тако пријемчивим за позоришну публику је његова изванредна драмска вештина, познавање закона сцене и хумор без којег би свет његовог дела био сувише црн и горак. Драмско дело L’Orchestre (у преводу Драгослава Андрића Женски оркестар), изведено је у Паризу, у позоришту Comédie des Champs-Elysées, 10. фебруара 1962. То је сатирична комедија о једном омањем оркестру претежно женског састава који свира у бањи. Ануј је овај комад у својој класификацији распоредио у „шкргутаве“. Садржај Женског оркестра се ослања на аутобиографски елемент из Анујевог живота. Наиме, његова мајка је свирала у оркестру и он је као дете често седео иза сцене и пратио пробе и наступе тог оркестра. Ово Анујево дело је ранијих година, у режији Петра Зеца и са изванредном глумачком поделом, играно са великим успехом, као комедија ситуације. Сада се, после 50 година од првог извођења, поставља у Народном позоришту у Београду, у режији Југа Радивојевића. Редитељ се, заједно са драматургом и композитором, определио да, мењајући жанр из комедије у драму, потцрта озбиљност и драматичност теме уметника на тржишту, што је за савремени тренутак горућа тема. Стога су настале извесне измене у оригиналном тексту и наглашени су више лирски, поетски тонови, као и мрачна слика света Анујевог комада, а мање простора је дато комедијским елементима.
Ивана Димић


АНУЈ НА СЦЕНИ НП
ПУТНИК БЕЗ ПРТЉАГА, комад у пет слика. Превео Радослав М. Веснић. Редитељ Радомир Плаовић. Сценограф Милица Бешевић. Премијера 16. XII 1937.
БЕКЕТ, драма у два дела. Превео Милан Пузић. Редитељ Браслав Борозан. Сценограф Владимир Маренић. Костимограф Душан Ристић. Музика Војислав Костић. Премијера 9. II 1969.
КОЛОМБА, комедија у два дела. Превела Соја Јовановић. Редитељ Борислав Григоровић. Сценограф Миомир Денић. Костимограф Љиљана Драговић. Премијера 16. XII 1971. (Сцена у Земуну).
РУКЕ ЖАНЕ МАРИЈЕ (ПЕЋИНА), комедија у два дела. Превео Драгослав Андрић. Редитељ Предраг Динуловић. Сценограф Владислав Лалицки. Костимограф Љиљана Орлић. Избор музике Звонимир Јовчић. Премијера 15. V 1976. (Сцена у Земуну).


Југ Радивојевић
Рођен је 1. марта 1972. године у Београду. Основну и средњу школу као и нижу музичку (одсек виолина) завршио је у Врању. Дипломирао је на ФДУ у Београду, на одсеку Позоришна и радио режија, у класи професора Светозара Рапајића. До сада је потписао 96 позоришних режија у театрима Србије, Црне Горе, Хрватске и БиХ.
Најзначајнија остварења:
Позориште на Теразијама: М. Брукс/Т. Михен, Продуценти; С. Сремац, Поп Ћира и Поп Спира
Југословенско драмско позориште: Б. Станковић, Коштана
Мадленианум: Б. Нушић, Ожалошћена породица
Позориште „Бошко Буха“: Ђ. Милосављевић, Игра у тами и Инстант сексуално васпитање; К. Голдони, Крчмарица Мирандолина; Е. Шварц, Голи краљ
Позориштанце „Пуж“: Б. Милићевић Коцкица, Робин Худ; И. Бојовић, Свирано де Бержерак
КПГТ: А. П. Чехов, Галеб; П. Хандке, Зимско путовање до реке
Народно позориште Приштина (Српска драма): Ј. Радуловић, Голубњача; Д. Ковачевић, Сабирни центар
Театар „Јоаким Вујић“ Крагујевац: Ђ. Милосављевић, Гола вера; М. Настасијевић, Код „Вечите славине“
Шабачко позориште: Д. Михајловић, Протуве пију чај; Б. Станковић, Јовча
Народно позориште Лесковац: Молијер, Дон Жуан
Херцегновско позориште: М. Гавран, Ноћ богова
Крушевачко позориште и Дани комедије у Јагодини: Б. Нушић, Пут око света
Позориште „Бора Станковић” Врање: Ф. Г. Лорка, Крваве свадбе
Народно позориште Републике српске Бањалука: Н. В. Гогољ, Ревизор
ХНК „Иван Пл. Зајц“ Ријека и Будва град театар: К. Голдони, Гостионичарка Мирандолина
Позориште лутака „Пинокио“: И. Бојовић, Црвенкапа
Вишеструко је награђиван:
- најбоље представе на фестивалима у земљи и иностранству: Међународни фестивал за децу у Кoтору (два пута), Међународни фестивал за децу у Бањалуци, Фестивал позоришних представа за децу „Фестић“ у Београду, Фестивал „Јоаким Вујић“ (три пута), Јоаким инерфест у Крагујевцу, Фестивал класике у Вршцу (два пута), Борини позоришни дани у Врању, Дани комедије у Јагодини (три пута), Нушићеви дани у Смедереву (два пута), Стеријино позорје у Новом Саду, Међународни фестивал „Абакан“ у Русији, Међународни фестивал „Хавана“ на Куби;
- награде за режију на фестивалима: „Јоаким Вујић“ (четири пута), „Фестић“ (два пута), Борини позоришни дани (три пута), Дани комедије (два пута), Фестивал класике (два пута), Јоаким интерфест;
- остале награде: годишње награде Позоришта на Теразијама и Позоришта „Бошко Буха“, Сребрни прстен са ликом Јоакима Вујића, Златна значка КПЗ-а, Награда из фонда „Др Хуго Клајн“.
Од 2000. до 2004. је био стални редитељ ЈДП-а у Београду. Од школске 2004/05. ради као доцент на ФДУ-у у Београду, на катедри за глуму. Отац је седмогодишњег сина Вука.



 
 

Премијерно извођење

Премијера, 3. новембар 2012.

Сцена „Раша Плаовић“

Жан Ануј
ЖЕНСКИ ОРКЕСТАР

Превео Драгослав Андрић
Редитељ Југ Радивојевић
Адаптација Ивана Димић и Југ Радивојевић
Драматург Ивана Димић
Композитор Владимир Пејковић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Марина Меденица
Кореограф Тамара Антонијевић
Сценски говор Радован Кнежевић
Текст сонгова  Ивана Димић        

Премијерна подела:

Патриција Бојана Стефановић  
Памела Даниела Кузмановић Павловић
Г-ђа Ортанз Нела Михаиловић
Сузана Делисија Калина Ковачевић
Ермелина Златија Оцокољић Ивановић
Леона Јелена Хелц Весковић
Пијанист Вук Костић
Г. Лебонз / Политичар Бранислав Томашевић
Секретарице: Даниела Тодоровић, Марија Јовановић
Обезбеђење: Милан Шавија и Милош Дмитровић


Организатори Јасмина Урошевић и Немања Константиновић
Организатор-волонтер Даниела Тодоровић
Инспицијент Милош Обреновић            
Суфлер Сандра Тодић

 

Претрага