Стаклена менажерија

ЗА ЛИРСКО И МОЛСКО ЈОШ УВЕК ИМА ПУБЛИКЕ И НАДЕ
Зашто си изабрао да радиш Стаклену менажерију Тенесија Вилијaмса данас?
Да бих режирао било који, па макар и неки од највећих комада светске или наше класике, најважнији је онај један разлог који одговара или који се односи на последњу реч из твог питања. Уз све разлоге који почивају на несумњивим и многобројним квалитетима драме Стаклена менажерија, начин на који овај комад одјекује данас и овде заправо је тај један разлог. Ја немам илузија да ће наша представа или овај комад променити ни ово што је овде, ни ово што је данас. Али имам потребу да се заложим за право слабих, за право на немоћ. Породица Вингфилд већ је разорена. Комад је почео много година пре првог чина и оно што у њему најснажније вибрира, то је управо љубав брата према сестри и његова жеља да у свету који је „данас осветљен муњама“ заштити тај мали пламен једне свеће. Право на слабост и право на немоћ заправо су право на најдубљу људскост.
Шта симболизује фигурица једнорога у Лориној стакленој менажерији?
Једнорог је изумрла врста и у нашем свету нема право на своју посебност и на своју различитост. Једнорог је заправо симбол сваке Лоре Вингфилд данас, и његова крхкост доказује бруталност света, бруталност других. Тренутак у којем удварач непажњом поломи стаклену фигурицу једнорога, заправо је тренутак у којем се слама свака крхкост и свака посебност се осуђује на изумирање. То је доказ сувишности сваког слабог бића, нешто као „шести прст“ о којем су потресно и дубоко већ говориле Чеховљеве сестре Прозоров. На тај начин Лорина људскост данас постаје аномалија. И ако бисмо маштали шта је било са Лором Вингфилд након завршетка комада, сигуран сам да она није умрла, него изумрла.
У којој мери је Том аутобиографски лик?
Према ономе што знамо, има више препознатљивих тренутака из ауторовог живота који су уграђени у лик и судбину Тома. Али оно што је величина Тенесија Вилијaмса  управо је универзалност тих конкретних, појединачних биографских података. Па тако, верујем да ће свако у публици препознати Томов одлазак као своју личну жудњу за одласком, жељу за бегом и као своју наду да се слобода уопште може досегнути. Ма шта очекивао од будућности, прошлост не можеш променити и наше патње долазе заправо отуда што, ако смо људи, живимо једнако и у прошлости и у том сну о будућности. Можда се и може живот уредити, не обазирући се на прошлост, али ако је то онда уопште живот, поставља се питање да ли смо ми тада уопште људи.
Коју идеју твоје представе носи лик Аманде?
Аманда доказује узалудност и кобност самозаваравања у борби са светом. Ужасна снага којом покушава да прећути, да поништи своју и патње своје деце,  има за последицу кобан исход. Њена непомирљивост са светом чини је наизглед романтичном јунакињом, али слепост судбине није успео да надмаши ни Прометеј, а камоли једна сиромашна малограђанка из предграђа Сент Луиса. Зато, уместо романтичарског, њен случај постаје трагичан, а сентиментализам Стаклене менажерије постаје потресан и отвара могућност за катарзу.
У једној од првих верзија, овај комад се звао Удварач, зашто?
Ја верујем да је то зато што је за фабулу то бољи наслов, али за целину драме је неупоредиво бољи и богатији Стаклена менажерија, што је време и показало. Посетилац, односно Удварач би нас обавезао да комад играмо дурски, а Стаклена менажерија налаже да комад „свирамо“ молски. Могу да замислим да се редитељским поступком ова драма постави на сцену тако да њен тачнији наслов буде Удварач. Али мени је много већи изазов да у процесу проба покушамо да домашимо оно у комаду што га је насловило Стаклена менажерија. Верујем, наиме, да за лирско још увек има публике и наде.

Разговор са редитељем Радославом Миленковићем
водила драматург Ивана Димић

ТЕНЕСИ ВИЛИЈАМС (26 март 1911 - 25 фебруар 1983)
Tенеси Вилијамс важи за, после Јуџина О’Нила, највећег драмског писца у историји америчке књижевности. Рођен је у малом граду Колумбус у држави Мисисипи 26. марта 1911, као Томас Ланије Вилијамс, друго дете и први син Корнелијуса и Едвине Вилијамс. Његов отац је био међународни трговац обућом, али и пијанац и коцкар. Са седам година, Тенеси оболева од дифтерије и две године проводи у постељи. Мајка га је охрабривала да користи машту и он почиње да пише. Када је имао 13 година, поклонила му је писаћу машину. Вилијамс већ са 16 година почиње да објављује радове и добија трећу награду (и 5 долара) за есеј под насловом Може ли добра супруга да буде добар другар? на конкурсу магазина „Смарт Сет“. Следеће године породица се сели у Сент Луис где, због велике кризе, живи веома скромно. Вилијамс се заинтересовао за писање драма током студија на Универзитету државе Мисури (Колумбија) и Вашингтоновом универзитету (Сент Луис) и наставио је да их пише током кризе, док је био запослен у фабрици ципела у Сент Луису. Своју прву драму, Каиро, Шангај, Бомбај, написао је 1935. Мале позоришне трупе су постављале нека његова дела, што је Вилијамса охрабрило да упише смер писање драма на Универзитету Ајове, где је стекао диплому 1938. године и (због јаког јужњачког акцента) надимак Тенеси, који је одлучио да задржи: „Боље него да ме зову Мисисипи“, имао је обичај да се нашали. Прво признање је добио када је „Амерички блуз“ (1939), група једночинки, освојила награду „Group Theatre Аward“. Вилијамс је, међутим, наставио да се бави разним пословима, од „цепача карата“ у позоришту до писца сценарија у Холивуду, све док није постигао успех са Стакленом менажеријом (1944). Вилијамсова следећа значајна драма, Трамвај звани Жеља (1947), добија Пулицерову награду. Пошто је Camino Real (1953) доживео комерцијални неуспех, његов следећи комад, Мачка на усијаном лименом крову (1955) такође осваја Пулицерову награду и успешно доживљава преображај у филмску верзију, као и Ноћ игуане (1961). За Вилијамса се говорило да има дубок осећај за мистерију у људском животу. Његове драме откривају свет људских фрустрација, у којем се секс и насиље провлаче кроз атмосферу романтичне нежности. Многи Вилијамсови ликови се заснивају на личностима из његове породице и живота. У остале успешне драме спадају: Лето и дим (1948), Тетовирана ружа (1951) и Слатка птица младости (1959). Путовао је у Европу, Африку, Мексико и најзад се настанио на Ки Весту. У каснијим годинама, бојећи се да не може поновити успех својих раних дела, одао се лековима и пићу како би смирио свој неуморни ум и превазишао проблеме са којима се борио после озбиљног нервног и физичког слома који је доживео 1969. Усамљеност га је пратила као сенка и никад га није напуштала, а целог живота је патио од депресије. Његове позније драме нису биле успешне и брзо су скидане са репертоара после лоших критика. Није се добро снашао у улози позоришног ветерана. Вилијамсова критика друштва је била интимнија, па га је експлозија цивилних права шездесетих година прошлог века учинила депласираним. Умро је ноћу, 25. фебруара 1983. у Њујорку, угушивши се чепом од боце за лекове. Осим 38 драма, Вилијамс је написао и два романа, Римско пролеће госпође Стоун (1950) и Moise and the World of Reason (1975). Био је велики драмски писац, о чему сведоче његове драме које се и даље успешно изводе на Бродвеју и сценама широм света, већ више од пола века после праизведби. Поред две Пулицерове награде, освојио је и Награду „Тони“ за најбољу драму (Тетовирана ружа, 1951), четири Награде драмских критичара (Стаклена менажерија, 1944/45, Трамвај звани Жеља, 1947/48, Мачка на усијаном лименом крову, 1954/55, Ноћ игуане, 1961/62).

Извори:
Encyclopædia Britannica, Inc. (према: www.biography.com)
http://library.thinkquest.org и: Jon C. Hopwood
“Contemporary Authors”. New Revision Series, Vol. 132. Farmington Hills, MI: Thomson Gale, 2005.
“The Scribner Encyclopedia of American Lives”. Volume One, 1981-1985, New York: Charles Scribner’s Sons, 1998.
(према: www.imdb.com)

РАДОСЛАВ МИЛЕНКОВИЋ
Рођен је 17. фебруара 1958. године у Новом Саду. Дипломирао је глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи проф. Бранка Плеше 1980, а позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Дејана Мијача 1990. Похађао је Летњу школу пантомиме код Ладислава Фиалке (Дубровник, 1978) и Летњу школу сценског покрета Жака Лекока (Париз, 1979). Један је од оснивача Театра ММ у Загребу, био је члан глумачког ансамбла Театра &ТД у Загребу (1984–87), Југословенског драмског позоришта у Београду (1987–2005), предавао је глуму и дикцију Академији уметности у Новом Саду (1989–93), био директор Драме Српског народног позоришта у Новом Саду (1995–96), где је од 2005. запослен као редитељ. Поред тога, био је уметнички саветник Народног позоришта „Тоша Јовановић“ у Зрењанину 2006. и 2007, а 2010. и 2011. уметнички саветник Установе културе „Вук Караџић“. Гостујући редитељ позоришта „Чики Гергељи“ у Капошвару, „Гардоњи Геза“ у Егеру и Националном позоришту у Мишколцу. Остварио је више од 50 улога у најзначајнијим позориштима Београда, Новог Сада и Загреба и на Дубровачким љетним играма, од којих се нарочито издвајају оне у представама рађеним по делима домаћих аутора (Ј. С. Поповића, Г. Стефановског, А. Поповића, Д. Ковачевића, Љ. Симовића, С. Ковачевића, С. Селенића, Д. Ћосића, Б. Пекића), као и велики број улога у ТВ драмама и филмовима, сарађујући са најистакнутијим домаћим редитељима (Здравко Шотра, Емир Кустурица, Срђан Драгојевић, Олег Новковић, Срђан Кољевић и др), али и страним редитељима (Фердинандо Орњани, Алберт Сирони, Ламберто Бава, Ралф Фајнс). У позориштима Србије, Мађарске, Шведске, Хрватске и Македоније режирао драме Мрожека, Кохоута, Вајса, Шизгала, Бекета, Роже Витрака, Жарија, Стриндберга, Островског, Горког, Кољаде, Разумовске, Петрушевске, фон Хорвата, Мекдоне, Креца, Набокова, Сартра, Камија, Јонеска, Молијера, Шефера, Волтера, Чехова, Булгакова, Лорке, Шекспира, те Држића, Поповића, Стефановског, Ромчевића, Кречковића, Домановића, Бећковића... Добитник је најзначајнијих награда за глуму и режију на бројним фестивалима Југославије и Србије. За позоришно и радио извођење драматизовао је дела Бећковића, Домановића, Сремца, Кочића, Ранка Маринковића, Грина, Кафке, Колодија, Булгакова. Љубин и Ђорђетов син.  Наталијин и Арсенијев отац. Живи у Београду.