Сирано
драма Едмона Ростана

ХЕРОЈСКА КОМЕДИЈА ЕДМОНА РОСТАНА
Комад Ростанов узбуђује крв као шампањац, живот се у њему искри као вино и опија жудњом за животом.  (...) Сирано де Бержерак јесте један од оних малобројних, али увек врло несрећних људи којима је била досуђена висока част да буду бољи и паметнији од својих савременика. Што се више уздиже глава таквог човека изнад гомиле света, тим више удараца пада на ту главу. (...) Сирано де Бержерак – то је личност, она иста личност која, веле, нема никаква значаја у историјском току, али која, тим више, увек може да убрза ток живота, ако то хтедне. Као што се уз дно лађе у сланим, морским водама припију разни морски паразити и, множећи се у огромним масама, успоравају њено кретање кроз таласе, тако се уз наш живот припијају разноврсне предрасуде и, хранећи се његовим соком, човековим духом, унакажавају га, сметају му да се креће слободно ка истини и лепоти. Борба с тим паразитским израштајем на телу живота, борба с простотом и глупошћу људском, са свим оним што није поштено, није лепо, није једноставно – то је борба коју је целог свог живота водио Сирано де Бержерак, јунак Ростанове комедије, блиставе по духовитости.  (...) Сирано де Бержерак је давно умро. Ми, на жалост, живимо... тј. тачније речено, ми непрестано размишљамо како да живимо. У томе је питању – цео живот оних који живе разумно. Они који несвесно живе, срећнији су од нас.  (...) Можда Бержерак у животу није био такав како га представља умни француски писац – шта нас се то тиче? У Ростановој херојској комедији имамо пред собом неурачунљиво храброг Гаскоњца чији је језик оштар као мач, а мач прав и сигуран као језик. 

Максим Горки, из Предговора Сирану

НОС
(...) Боже мој! Зашто си ме овако казнио? Да сам остао без руке или ноге, боље би ми било, да сам остао без ушију, било би ми тешко, па ипак, подношљивије, али ђаво ће га знати, шта представља човек без носа: да је птица – није, да је грађанин – није, можеш једноставно да га зграбиш за шију и избациш кроз прозор! Па да сам га бар изгубио у рату или на двобоју, или да сам нешто скривио, али он се изгубио без икаквог повода, тек тако, из чиста мира! Не, то је немогуће. Нос не може да се изгуби. То ја, сигурно, сањам или ми се просто причињава. Да нестане дугме, сребрна кашика, сат или нешто слично, то не би било никакво чудо, али да нестане нос? (...) „Милостиви господине“ – рече Коваљов достојанствено – „па ви сте мој властити нос!“ Нос одмери мајора Коваљова, па се приметно намршти. „Варате се, милостиви господине. Ја сам свој човек. Сем тога, међу нама није могло бити никаквих ближих контаката.“ Рекавши то, нос се окрете и искористи прилику да одлети, вероватно, опет у неку посету.

Николај Васиљевич Гогољ, из приповетке Нос

ЕДМОН РОСТАН (1869–1918)
Кад год се преведе славни Сирано де Бержерак, наставља се слава француског писца Едмона Ростана. У ствари, све три његове најпознатије драме... Сирано, Орлић и Певац... издвајају се међу романтичним драмама. Сирана, на пример, дивни ритам поезије, непатворенa одважност крајње необичног лика и лепота осећања – чине класом за себе, попут најбољих драма Софокла, Шекспира или Молијера. Ростанов отац је био одличан и добростојећи новинар. Ростан је рођен у Марсеју, у Француској; образовање је стекао у Паризу и, као и остали младићи из његове класе оног времена, студирао је и дипломирао права. Међутим, још од детињства га је интересовало писање драма. Прво дело, збирку песама, објавио са 22 године (1890). Прва важнија драма, Les Romanesques, постављена је у Француској комедији (Comédie Française) 1894. О угледу који је имао међу савременицима сведочи и чињеница да је славна Сара Бернар играла у његовој Далекој принцези већ 1895, а две године касније и у представи Самарићанка. Свакако најзначајнији Ростанов лик, Сирано, написан је за великог француског глумца, Коклена старијег. И управо на глумчев захтев, осмишљена је завршна сцена у којој његов лик умире. Иако су Ростанова најбоља дела, наизглед, трагедије, публику чине срећном и инспирисаном у мери коју ни многе комедије не успевају да изазову. Као што је забележио један критичар: „Смрт је код Ростана веселија него живот код Метерлинка“. После успеха Орлића, 1901. Ростан постаје најмлађи члан Француске академије. О ширини његове популарности најбоље говори податак да су дан после првог извођења Певца у Паризу „дневне новине у Буту, Монтана, посветиле не само прву колумну, већ целу прву страну Певцу!“ Ростан није могао да живи у Паризу јер је његово здравље захтевало блажу климу. Па ипак, кад би прошетао улицама Париза, пратила га је гомила обожавалаца. Изградио је велики дворац у Камбоу на обронцима Пиринеја, где је живео и писао до смрти. И његова супруга је била писац, и без сумње би постала славна да звезда славе њеног супруга није помрачила њену.

Према: Алиса Б. Форт и Херберт С. Кејтс,
Мала историје драме, Њујорк, 1935.
Светска премијера најпознатије драме Едмона Ростана, Сирано де Бержерак, била је у Паризу 1897, са славним глумцем Констаном Кокленом у главној улози.
www.biography.com

ИВАН ВУКОВИЋ
Рођен 20. јануара 1983. године у Београду. Дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Од 2012, ради као в.д. директора, а затим као директор Народног позоришта у Нишу. Од 2014. је доцент на Факултету уметности у Нишу. Режије:
Тина Феј, Лоше девојке, Позориште „Дадов“, Београд, 2008.
Малгоржата Мрочковска, Јустина, сестра моја, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин, 2008.
Џон Озборн, Осврни се у гневу, Народно позориште „Бора Станковић“, Врање, 2010.
Тери Џонсон, Хистерија, Југословенско драмско позориште, Београд, 2010.
Радослав Павловић, Девојке, Народно позориште, Ниш, 2011.
Стивен Гринблат, Шекспир – изгубљено/нађено, Дом Омладине Београд, у копродукцији са Харвардским универзитетом, 2011.
Кристофер Дуранг, Луди од терапије, Установа културе Палилула, Сцена „Стаменковић“, Београд, 2012.
Иво Брешан, Велики маневри у тијесним улицама, Народно позориште, Ниш, 2013.
Радослав Павловић, Мала, Народно позориште, Ниш, 2014.
Јелена Мијовић, 12 гневних жена, Народно позориште, Ниш, 2014.
Иван Велисављевић, Сврати, рече човек, Народно позориште, Ужице, 2015.

Опере:
Јохан Штраус, Слепи миш, Народно позориште, Ниш, 2013.
Ђоакино Росини, Севиљски берберин, Народно позориште, Ниш, 2015.