Сестра Анђелика
опера Ђакома Пучинија
САДРЖАЈ
Манастир. Сестра Анђелика и још две опатице касне у капелу. Контролорка их грди због тога што се нису покајале као сестра Анђелика. Неке од опатица признају да још увек жуде за земаљским задовољствима – сестра Ђеновјефа признаје да јој недостају јагањци које је некад чувала, а сестра Долчина жуди за слаткишима. Сестра Анђелика пориче да има икаквих жеља, али остале сестре знају да она очајнички жели да чује вести од своје породице. Седам година није била у контакту са њима, а сестре претпостављају да је она била принцеза, која је прогнана у манастир из разлога који још нису успеле да докуче. Ускоро долазе раднице које доносе храну. Једна од њих спомиње дивну кочију која чека испред манастира, а у којој се налази неки посетилац. Анђелика се јако изненади и, с нестрпљењем, затражи јој да опише кочију до најситнијих детаља. Утом, зазвони звоно да најави посетиоца. Часна мајка улази и обавештава Анђелику да је њена тетка, принцеза, дошла да је посети. Прилазећи, принцеза одбија Анђеликине гестове присности. Принцеза објашњава да је она, након смрти Анђеликиних родитеља, постала старатељ Анђелике и њене сестре Ане Виоле, што значи да има контролу над њиховим наследством (Il principe Gualtiero). Ана Виола треба да се уда, а принцеза од Анђелике тражи да потпише како се одриче свог дела наследства у корист сестре која се удаје за човека са којим је Анђелика била у ванбрачној вези и који отац њеног детета. Принцеза сматра да Анђелика, пошто је обрукала породицу, нема права на део наследства. Сломљена теткином окрутношћу, Анђелика се куне да се покајала због својих грехова, иако не може из главе да избрише сећање на ванбрачног сина. Тада сазнаје да јој је син преминуо две године пре тога. Анђеликина воља је сломљена и она јецајући потписује документ. Принцеза одлази и Анђелика тугује за сином, и због тога што је умро без мајке поред себе (Senza mamma). У болу одлучује да се придружи сину у рају и пије отров. Тада схвата да је починила смртни грех и да неће отићи у рај и моли се за спас. Чује се хор и Анђелика доживљава визију Благословене Девице.
ТРИПТИХ И „СЕСТРА АНЂЕЛИКА”
После кризе у коју је Пучини запао након свог „светог тројства“ које чине опере Боеми, Тоска и Мадам Батерфлај, уследио је Триптихон – Плашт, Сестра Анђелика и Ђани Скики. Садржај за потоња два му је предложио Ђoвакино Форцано (Giovacchino Forzano – баритон, новинар, директор фирентинског листа „Национе“, драмски писац и аутор либрета, редитељ, драмски и филмски; највише се истакао као оперски редитељ – у извесном смислу први италијански оперски редитељ, иако су се тим послом пре њега бавили Рикорди и Илика). Пучини је први пут писао оперу на оригинално дело, а не према адаптацијама на постојећа и проверена. Није чудо што се Пучини одмах заинтересовао за Сестру Анђелику, смештену у женски самостан, јер је имао сестру (Иђинију) као Мадре Супериоре у манастиру Викопелаго, коју је често посећивао и оно што је за њега било битно, доста се сродио са тим и таквим амбијентом. (...) чим је завршио оперу (14. септембра 1917), он је отишао у сестрин манастир и монахињама отпевао и одсвирао целу Сестру Анђелику, и кад је видео да су се оне узбудиле, а неке чак и плакале, веровао је да је написао добру ствар и да ће је и публика прихватити. На његову велику жалост, преварио се. У почетку се мислило да премијера Триптихона буде у Риму, али како су се преговори између Тита Рикордија и театра Констанци одужили, прихваћена је понуда Метрополитена, па је премијера била 14. децембра 1918. у Њујорку, дакле свега месец дана након склопљеног примирја. Како је путовање било још отежано, Пучини није отишао у Њујорк. Било је то први пут да није присуствовао премијери једног свог дела. Непуних месец дана касније, 11. јануара 1919, одржана је европска премијера, у Риму, уз присуство аутора и краљевске породице. Годину и по дана касније, 18. јуна 1920. била је и премијера у Лондону, опет уз присуство аутора и краљевске породице. Пучини је једно време био изричит, Триптихон је једна целина, дакле једна представа, и морао се увек приказивати у целости. Луиђи Ричи тврди да је после једне представе у Фиренци, 1920, Пучини ипак увидео да је тако даван изједна, Триптихон ужасно дугачак и заморан, са паузама, скоро четири сата. „Уморио сам се и ја, који сам аутор“, и дозволио је да се дели. Иако је Пучини највеће наде полагао у Плашт, иако је њему лично била најдража Сестра Анђелика, свуда је и увек најбоље пролазио Ђани Скики. Сестра Анђелика је остала фестивалска опера, дакле она која се понекад даје, иако Сартори тврди да је она најбоља, што је било и Пучинијево мишљење.
Из: Слободан Турлаков, Пучини и веристи, Борба, 2003.
На репертоару Народног позоришта Сестра Анђелика се нашла само једном, такође као представа Оперског студија Народног позоришта, 13. децембра 2004. (преузета од Факултета музичке уметности). У сценској режији Радослава Златана Дорића, музичкој режији Александара Коларевића, сценографији Мираша Вуксановића и костимима Катарине Грчић, играна је на Сцени „Раша Плаовић“. У овој поставци, солисти су певали уз клавирску пратњу проф. Александра Коларевића, те звона, оргуље, трубе, пиколо и харфу проф. Зорке Миливојевић, и уз Хор КУД-а „Жикица Јовановић Шпанац“ под вођством маестра Ђорђа Станковића. Представа је играна три сезоне и за то време изведена 15 пута (од тога једном на гостовању у Студентском граду, а три пута са другом представом Оперског студија – Ђани Скики), пред скоро 1500 гледалаца.
Ј. С.
ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858–1924)
... Рођен 22. децембра 1858. године у Луки, малом граду Тоскане, Пучини је завршио Конзерваторијум у Милану, код Бацинија и Понкиелија, прослављеног композитора Ђоконде. Са великим смислом за оперски театар, Пучини се посвећује искључиво оперској композицији. После првих покушаја (Вили 1884, Едгар 1889) и првих већих успеха (Манон Леско 1893), он стиче светску славу својим најзначајнијим и најпопуларнијим делима: Боеми (1898), Тоска (1900) и Мадам Батерфлај (1904). Следе Девојка са запада (1912), Ластавица (1917), Триптих (Плашт, Сестра Анђелика, Ђани Скики 1918) и најзад његова „лабудова песма”, Турандот (изведен 1926. године). Један од Пучинијевих успеха лежи у срећно изабраним либретима... Човек са сигурним позоришним инстинктом, Пучини је осећао сцену, тражио узбудљиве драмске сукобе и неговао култ великих гестова и очајних крикова који резултирају из јаких страсти. Пучини је овако формулисао тајну сваког позоришног успеха: „Постоје три закона када је у питању позориште: будити интересовање, изненађивати и дирнути“. То је уједно његово основно естетско начело. Пучини је више него ико рачунао на нерве своје публике и деловао на њих, служећи се често и спољашњим ефектима. Његов оперски стил представља више или мање хармоничну мешавину бруталности и сентименталности. Те две особине његовог стила имају и своје специјално порекло. Кад је у питању бруталност, натурализам, груби контрасти и широке линије, Пучинијев стил је непосредни наставак веризма... Анализиране композиционо-технички, партитуре његових опера састоје се из мозаичног музичког ткива, изванредно духовито инструментираног и уобличеног у једну целину сигурном руком мајстора. Интензивно оркестарско подвлачење драме, изненадни контрасти, велике градације, често театралне и неубедљиве, темпераментни изливи, широка распеваност мелодијских линија у смислу италијанске традиције – то су биле главне особине Пучинијевог оперског стила.
... Пучини је данас, заједно с Вердијем, и поред изразитих модерних тенденција у оперском стварању, суверени господар оперских сцена.
Б. Драгутиновић
Реч редитеља
ЈАСНА ИДЕЈА И ЗАХТЕВНИ ГЛУМАЧКИ ЗАДАЦИ
Занимљиво би било режирати цео Триптих и пронаћи заједнички лајтмотив, односно копчу између ова три засебна и толико различита оперска дела, драматичног Плашта, поетичне Сестре Анђелике и сатиричног Ђанија Скикија. Међутим, за младе певаче, полазнике Оперског студија, свакако је много корисније да добију прилику за сарадњу са што више различитих редитеља и да одмах на почетку каријере имају могућност да искусе разне стилове, од реалистичног до апстрактног. Будући да сценографски углавном комбинујемо наше нове са већ постојећим елементима декора из неких других представа, уз минимална улагања и измене, те да у основи, за манастирску одору, користимо костиме из фундуса које прилагођавамо својим потребама, укратко, да немамо буџет једне „велике“ оперске представе и да се у визуелном смислу мој ауторски тим (редитељ, сценограф, костимограф) вешто довија како зна и уме, уз свесрдну помоћ свих наших радионица и стручних сарадника, били су нам неопходни јасна идеја и изузетно захтевни глумачки задаци за све учеснице (интересантно је да је ово потпуно „женска прича“ и да, осим малог хорског дела на крају опере кад иза сцене пева и мушки хор, целу представу изводи само женски део ансамбла). Надамо да ће и Сестра Анђелика, пре свега божанственом и поетичном музиком, а затим и снажним сценским извођењем, освојити срца наше цењене публике, као што је прошле сезоне Плашт у извођењу чланова Оперског студија и у режији мог колеге, господина Дејана Миладиновића, доживео диван успех, те да ће то бити добар показатељ да београдска Опера треба на репертоару да има цео Пучинијев Триптих. На крају морам да поменем и да сам изузетно поносна на цео ансамбл и на чињеницу да смо у рекордно кратком року, прецизним и озбиљним радом, успели да постигнемо толико тога. Посебно истичем јак тимски рад међу солисткињама и њихову жељу да једна другој на сваки начин помогну, па нека никога не збуни чињеница да сестре Анђелике, осим своје, веома тешке и музички изузетно захтевне насловне улоге коју свака доноси на свој, посебан начин, „спарингују“ једна другој наступајући и као сестре Долчине, што је певачки сасвим мала, али глумачки слатка улога и неопходна за нормалан ток радње. Уколико су девојке уживале у нашем заједничком раду, макар упола од онога колико сам ја уживала радећи са њима, онда већ то представља успех и велико задовољство...
Ивана Драгутиновић Маричић, оперски редитељ
Премијерно извођење
Премијерна обнова 9. марта 2016.
Велика сцена
Опера у једном чину
Либрето написао Ђовакино Форцано
Светска премијера Пучинијевог Триптиха (Сестра Анђелика, Плашт и Ђани Скики)
била је 14. децембра 1918. у Метрополитен опери у Њујорку
Диригент Ђорђе Станковић
Редитељ Ивана Драгутиновић Маричић
Костимограф Катарина Грчић Николић
Сценограф Мираш Вуксановић
Премијерна подела:
Сестра Анђелика Александра Стаменковић Гарсија / Невена Павловић
Кнегиња, Анђеликина тетка Наташа Јовић Тривић / Дубравка Филиповић
Часна мајка, настојница самостана Јелена Петровић / Наташа Рашић
Сестра надзорница Татјана Митић
Учитељица нових искушеница Теодора Димитријевић*
Сестра Ђеновјева Маријана Шовран
Сестра болничарка Јована Белић / Невена Матић
Сестра Долчина Јелисавета Цвјетковић
Искушеница Јелена Шкорић*
Сестре милоснице Ана Шипка*, Наташа Рашић*, Јелена Петровић*
Преобраћенице Милица Стојчев*, Слађана Стошић*, Јелисавета Цвјетковић*
Сестра Осмина Јана Јовановић* / Александра Петровић*
Сестра Лучила Мина Марковић Ковач
Сестра болесница Дејана Златановски / Мина Радоја
Анђеликин отац Дејан Мраковић
Анђеликина мајка Светлана Ђисалов
Анђеликино дете Иван Кујачић / Лука Смоловић
*ЧЛАНОВИ ОПЕРСКОГ СТУДИЈА „БОРИСЛАВ ПОПОВИЋ"
ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Концертмајстор Едит Македонска
Шеф Хора Ђорђе Станковић
Бинску музику води Дијана Дискић
Инспицијент Мирјана Голочевац
Суфлер Силвија Пец
Челеста Глеб Горбунов
Оргуље Нада Матијевић
Kлавир Татјана Шчербак Пређа
Кореограф Паша Мусић
Корепетитори Срђан Јараковић, Глеб Горбунов, Нада Матијевић, Дијана Дискић
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић Ђорђевић, Немања Станојевић
Превод либрета за титлове Маја Јанушић
Видео материјал припремио Петар Антоновић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор тона Перица Ћурковић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА