Сексуалне неурозе наших родитеља

О НЕУРОЗИ…
Неуроза означава лакши, функционални облик душевног обољења код којег није нађен органски узрок. За неуротичне поремећаје специфично је да су пслихогени, па се неурозе још називају психонеурозе и неуротични поремећаји. Неурозу карактеришу напади узнемирености, одређени облици депресије, хипохондрија, хистеричне реакције, опсесивно-компулсивни поремећаји, фобије, различите сексуалне дисфункције и неки тикови. Традиционално се сматра да је узрок неурозе емоционални конфликт у коме блокирни импулс покушава да се испољи као маскиран одговор или симптом. Бихејвиористички психолози сматрају их наученим неодговарајућим одговором на стрес.
(Из Википедије)

Неурозе су психичке сметње чији темељи настају у психичким конфликтима у раном детињству. У каснијем животу тај конфликт остаје несвестан. Према Фројду ради се о интрапсихичком конфликту нагонских импулса (ид) из дубоких слојева личности са структуром „ја“ (его) и надређеним „над-ја“ (супер-его) у личности. Структура ега брани се потискивањем и сублимацијом, а затаји ли, долази до настанка неуротских симптома. Разликујемо неколико подтипова неуроза: фобија (неуроза страха) хистерија (конверзивна неуроза), присилна неуроза, психосоматске болести. Терапија се заснива на психотерапијском приступу болести. По Фројду, многе неурозе (фобије, хистеричне парализе и болови, неке врсте параноја итд) потичу од дубоко трауматских искустава из прошлости пацијента, али су заборављена, скривена од његове свести.

(Медицинска енциклопедија)

ЛУКАС БЕРФУС
Лукас Берфус је рођен 1971. у Швајцарској где је и одрастао. Завршио је библиотекарство. Од 1997. ради као слободни уметник, драмски и прозни писац. Са Семјуелом Шварцом је 1998. основао „400аса“, позоришну трупу за коју је редовно писао драмске текстове. Године 2002. добија награду града Цириха за допринос у култури, а убрзо добија и награду за књижевно стваралаштво у Берну. Позориште у Хамбургу (Deutsches Schauspielhaus) му наручује комад Othello – ein BlueMovie. То није први пут да ради реинтерпретацију класике. Пре тога је написао комад Медеја 214 описа слика, која је рађена за бечки позоришни фестивал 2000, а касније је драматизовао и Хенрија IV. Написао је књигу Мртви људи. Сексуалне неурозе наших родитеља је наручило позориште у Базелу 2003. године, а комад се одмах након праизведбе играо у Хамбургу, Штутгарту, Лондону, Берлину и многим другим градовима у Европи. Берфус 2003. добија награду „Theater Heute“ за најбољег савременог младог драмског писца. Добија награду за комад Бус 2005. године, кад и награду за најбољег драмског писца године. Драме му се играју у Немачкој, Швајцарској, Енглеској и многим дугим земљама у Европи, а у Скандинавији је један од најизвођенијих савремених европских писаца. Последњи комад, Доказ, који је написао 2007, имао је праизведбу у „Kammerspiel theater“ у Минхену. Берфус у својим комадима поставља веома битна питања која муче савремено друштво и уме да препозна и осети узрок друштвених конфликата. У својим комадима се често бави питањем смрти која је релативизована у капиталистичкој потрошачкој ери. Бави се питањем абортуса, еутаназије, самоубиства и разним механизмима друштвене репресије. У свим својим драмама он истиче људске слабости и како сам каже: „За мене су људи најближи својој људскости када живе са својим контрадикторностима и покушавају са њима да изађу на крај. Сви смо ми хероји на свој начин. Али, показати своју слабост, не успети, има нечег врло личног и привлачног у томе“. Берфус посматра међуљудске односе као научник, кроз микроскоп, са извесном дистанцом, не заузимајући страну. У комаду Бус или Стварање свеца, бави се питањем религије у пост-атеистичко доба. У Сексуалним неурозама наших родитеља третира питање друштвене контроле која потиче дитректно из породице. Занимљиво је да су углавном сва извођења овог комада постављала Дорин аутизам, односно неку врсту менталне заосталости, као главни проблем комада. У комаду Алисино путовање у Швајцарску Берфус се бави питањем еутаназије, а у свом последњем комаду, Die Probe, који је преведен као Проба или Доказ, Берфус испитује породичне односе у 21. веку, веку ДНК, када биолошка стварност мења друштвену стварност. Његови комади су увек на граници са гротеском, „отворени“ су у форми и као да позивају редитеља и глумце на разне могуће интерпретације. Берфус посматра и описује стање ствари у савременом друштву кроз врло духовите дијалоге и потресне монологе који јасно осликавају контролисани потрошачки свет у којем живимо, а који сваку различитост третира као опасност.
М. П.

ТАЊА МАНДИЋ РИГОНАТ, редитељ
Дипломирала режију на ФДУ, у класи Дејана Мијача. Режирала је драме Lovely Rita, Госпођица Јулија А. Стриндберга (Атеље 212), Урнебесна трагедија Д. Ковачевића (Вршац), Лолита В. Набокова (БИТЕФ театар), Љубави Џорџа Вашингтона М. Гаврана (Атеље 212), Бергманова соната (Народно позориште у Београду), Талула J. Стајна (БЕЛЕФ), Човек случајности Ј. Резе (Народно позориште у Београду), Сабране приче Д. Маргулиса (Атеље 212), Ухо, грло, нож В. Руден (Атеље 212), Мртве уше O. Богајева (Народно позориште Сомбор), Тераса Ј. Христића (Југословенско драмско позориште), Ледени свитац В. Радомана (Мадленианум), Кисеоник И. Вирипајева (Југословенско драмско позориште), Судија В. Моберга (Народно позориште у Београду), Љубавно писмо Ф. Арабала (БИТЕФ ФЕСТИВАЛ – СЕРВАНТЕС), Хитлер и Хитлер К. Костјенка (Атеље 212). Драматизовала је романе Лолита (са Б. Максић), приче Ч. Буковског Ђаво је био врућ, романе Мртве душе Н. Гогоља (режија Дејан Мијач) и Зли дуси Ф. Достојевског. Представа Кисеоник је добила награду ТВ „Метрополис" као најбоља представа у 2005. години. Аутор је збирки песама Мистерија срећног контрабаса и Из живота птица.

Три питања драматурга Тањи Мандић Ригонат
РОЂЕНИ ДА БИ ЖИВEЛИ ЖИВОТ ПУНИМ ПЛУЋИМА

Пре Сексуалних неуроза наших родитеља режирала си савремене руске комаде (Кисеоник, Хитлер и Хитлер). Који ти је био највећи изазов кад си одлучила да режираш овог савременог швајцарско-немачког аутора и које су то културолошке и друштвене разлике које си уочила у ове две средине (руској и западно-европској) преко њихових драмских писаца и тема које они третирају?
Константин Костјенко, чију сам драму Хитлер и Хитлер режирала у Атељеу 212, и Иван Вирипајев, чију сам драму Кисеоник такође режирала, изразито су јаке ауторске личности, драмски писци који не трпе поређења, и као такви су драгоцене појаве не само у оквирима савремене руске драме. Ипак, када бих тражила некакав заједнички именитељ, онда би то свакако било њихово успешно спајање моралних питања која баштини велики руски роман деветнаестог века, и експерименталност драме и уметности совјетске авангарде двадесетих година двадесетог века – мислим на Веденског и на Хармса. Њихове драме су у формалном смислу експерименталне, уроњене дубоко у принцип позоришне игре и могућности и специфичности сценског израза. Оне не подражавају већ изражавају. Затим, и један и други писац су у суровом, духовитом, шокантном дијалогу са дилемама, проблемима и појавама савременог света. Имају наглашену метафизичку димензију, а хумор је онај чудесни дар и њих као писаца и нас као људи, којим можемо да се ухватимо у коштац са злом, како у човеку као појединцу тако и у друштву. Духовитост их краси обојицу. Они су против конзументског принципа и у животу и у позоришту. Њихове драме сублимишу реалност, претварајући је у уметничко дело које је као такво већ обогаћивање живота. Они не констатују појаве већ их уметнички рашчлањују, анализирају принципом игре и трансформације на разним нивоима. Нове форме у новом светлу осветљавају теме и проблеме за које смо мислили да о њима већ све знамо. То су драме без дидаскалија, отворене за најслободнија редитељска учитавања у оквиру теме, за слободно компоновање и саме приче која се не подразумева. Лично, за мене је савремена руска књижевност нешто најзанимљивије у европским оквирима. Ко је читао савремене романописце и драмске писце – зна о чему говорим и зна да мој став није израз опсесивног русофилства већ пре препознавање новог, другачијег и вредног. Мада, код нас као да је већина заглављена у руској књижевности краја деветнаестог и прве половине 20. века. Не може се очима деветнаестог века посматрати, схватати и коментарисати лудост двадесет првог. Савремена руска уметност, мислим на њене најхрабрије појаве, нема никакве везе са нашим локалним снатрењима о њој, са херметизовањем једне представе која нема никакво упориште у реалности. Али ми генерално имамо проблемем са новим, другачијим. Руска савремена сцена, филмска и књижевна, у жестоком је дијалогу са историјом, књижевним наслеђем, савременим светом. Шта значи друштвени ангажман? За мене је свако уметничко дело које руши табуе, које из новог угла проширује поље познатог, углавном оличеног у стереотипно ангажованом, јер је додатак свету, вредносни, значењски. Руска стварност је простор огромних контраста, екстрема. Драма коју сада радим у формалном смислу је „конзервативнија“, постоји јасна прича, ликови, ситуација. Написана је у кључу фрагментарне драматургије, што није новост. Али Берфусова драма има нешто изразито драгоцено и посебно. Писац је пронашао начин како да тему људске невиности, оперисаности од сваког зла, пласира у свет тако да на нивоу приче ми пратимо једну људску судбину, али која на ширем плану постаје метафора могућности слободе појединца у друштвеном окружењу на врло оригиналан начин. Прича је потресна и вишезначна. Девојчица Дора је као дете, одлуком лекара и родитеља, лековима доведена у стање вегетирања, живота ван света. Није ишла у школу нити има икаква знања о свету у животу, нема социјалну интелигенцију, манипулативне тактике и способности. Мислити, осећати, говорити, радити – за њу је исто. Мајка, уз подршку лекара, одлучује да је скине са лекова не би ли видела шта се крије „иза Дориног вечно истог лица иза завесе од хемије и година летаргије“. И шта се крије? Ерос, животна енергија, откривање сексуалности... Дорино тело постаје полигон за сликање друштвеног одраза, јер рестриктивност, агресивност, бруталност друштвене заједнице, увек се најлакше детектују на женском питању: однос према женској сексуалности, абортусу, слободи личности... Сексуалне неурозе наших родитеља су, као и друге руске драме које сам радила, израз незадовољства, протеста. Против суровости света, друштвене заједнице у којој одрасти значи: учити се језику смрти, језику одустајања од жеља, истинских потреба бића, значи учити се азбуци лажи, лицемерја, суровости, кастрације Ероса као врхунског принципа радости живота... Берфус бриљантно приказује, рашчлањује, градира насиље нељубави, механизме друштвене перверзије, како неуроза друштвено функционише. Колико је суров толико је духовит. Берфусу ме је привукла прича коју сам пожелела да испричам као савремени моралитет. Порно играоница света је светилиште за иницијацију детета у нама у свет одраслих, у свет смрти. Одрастање је за Барфуса као черупање, убијање душе. Бити одрастао значи бити прилагођен. Прилагођен чему? Дакле, комаду ме је привукла тема, прича, могућност компоновања занимљиве сценске форме, могућност да кажем шта мислим о појму нормалности и о појму друштвеног здравља, механизмима манипулације. Ко успоставља и на који начин обрасце друштвено прихватљивог и неприхватљивог понашања у разним сферама живота. У формалном смислу, изазов је био наћи кључ за фрагментарну драматургију који не би био линеарно низање сцена већ „вертикално“. Форма моралитета, друштвеног приказивања случаја Дора, имитирањем колективне позиције као на групној терапији (сви глумци на сцени ушанчени у својим нишама у зидовима, као у неком храму). Када сам у глави решила простор, нашла сам и кључ за дубинско читање психе и друштвених игара и улога, а не за хоризонтално опонашање реалистичне приче.
Шта су за тебе Сексуалне неурозе наших родитеља (као појам и као драма) и шта оне значе у овој нашој средини данас?
Није случајно што се главни лик у драми зове Дора, баш као што је Фројд штитећи идентитет своје осамнаестогодишње пацијенткиње назвао девојку коју је лечио од хистерије. О томе је и објавио студију Дора, фрагменти анализе једног случаја хистерије. Берфусова драма није сценска разрада случаја Фројдове Доре, већ потпуно аутономно уметничко дело, али са јасним ослањањем на тековине психоанализе, на Фројда који је први отпочео анализу несвесног путем анализе снова у анализи личности и који је наглашавао да неурозе имају органску основу, односно да се у сфери сексуалности налази узрок настанка психонеуроза. Неурозе настају као резултат конфликта између инстинктивних нагона и друштвених захтева или њиховог облика „супер ега“. Назив драме Сексуалне неурозе наших родитеља, гледано из угла психоанализе, чист је плеоназам. Писац потцртава улогу сексуалности у неуротичности појединца, односно заједнице на квадрат. Карин Хорнај у Неуротичној личности нашег доба, опет наглашава да свака неуроза има корен у недостатку љубави у детињству и да ако је неуроза одступање од нормалног концепт нормалности није универзалан, он варира од средине, класе, заједнице... Дора је једини лик у драми који има име. Сви остали су постављени функционално у односу према њој: Дорини родитељи, Дорин шеф... Фини Господин...
Зашто мислиш да је већина извођења овог комада у Европи као главно питање поставила третирање ментално заостале деце и њихов положај у друштвеном поретку, и која су за тебе најзначајнија питања која си поставила у току процеса рада на овој представи?
Не знам. Бити другачији, бити обележен, бити „друштвено болестан“, за мене има много шире поље значења. Љубав, таленат, осетљивост, нежност, искреност, поштење, спонтаност, директност, непатвореност – нису ли то све „симптоми болести“ у „здраворепресивном“ свету псеудо-вредности и псеудо-слобода. Неки моји пријатељи психолози су читали драму и потврдили оно што смо причали на пробама: да Дора није илустрација једне конкретне болести, или менталне поремећености. Она је уметничка а не медицинска чињеница. Она је неки ид, универзално дете у систему личности. Она је огледало извитоперености оних који се огледају у њој, за первертирану родитељску љубав-нељубав, за друштвене ауторитете оличене у шефовима и докторима, онима коју супервизирају нашу подобност, коректност, употребљивост у „свету друштвеног здравља“. Кроз живот, снажно ме је осим белетристике надахњивала психолошка литература од Саса, Рајха, Јунга, Фрома и наравно Фројда и К. Хорнај, па до Слободне деце Самерхила... Друштвену кастрацију снажно осећам и у времену у којем живим и мислим да Дора има истинску, потресну универзалност. То је дете истрчало у свет чију азбуку учи као партитуру: не расте ка пламену већ ка смрти жеље и аутентичности, оног врхунског идеала да будемо личност, целовита, јединствена, непоновљива, рођена да би живела живот пуним плућима.

Разговор водила Маја Пелевић

КАД ЈЕ ЖЕНА КУРВА
Једном ми је један од мојих мужева рекао, све су жене курве, ти се ових дана само добро котролираш. Чисто медицински гледано, кад је жена курва?
Жена је курва кад добије прву менструацију, док је не добије, она је само будућа курва?
Није истина, жена је курва и кад виче, не, не, не, док јој тата уваљује великога пишоњу у петогодишњу пипицу.
Курва је и у четрнаестој кад из куће изађе у миници, тајицама, деколтираној мајици... Сама је крива ако је нетко дограби у парку у пет поподне и силује.
Жена је курва кад кћери од четрнаест година не каже да су све цурице у миници, тајицама и деколтираној мајици курве.
Жена је курва кад увечер сама уђе у бар, кад у два поподне сама уђе у ресторан, кад ујутро сама уђе у кафић. Да није курва, не би улазила у мушке просторе без пратње, њено само тијело јасна је порука, мени треба курац.
Жена је курва напаљуша кад одбије мушкарца који сједне покрај ње па јој каже, ја имам оно што теби треба.
Жена је курва кад не да пичке оцу своје најбоље пријатељице.
Жена је курва кад је за сисе зграби дјед њене најбоље пријатељице.
Жена је курва кад не жели радити прековремено са шефом у његовој канцеларији, она на столу, он међу њеним ногама.
Жена је курва кад остави мужа због другог мушкарца.
Жена је курва кад остави мужа због себе саме.
Жена је курва кад одлази фризеру једном тједно, кад јој је коса сиједа, кад одбије кухати свакодневно, кад не вози дјецу у вртић, кад не остане на боловању због дјечјих козица, кад не жели пеглати сама него за то унајмљује курву. Кад је болесна, жена је болесна курва, кад је он болестан, жена је курва која куха преврућ чај, преслабу каву, одвратну јуху, доноси млако пиво, уваљује топломјер, тражи од њега да се окупа иако је болестан.
Жена је курва кад јој због рака одрежу сису.
Курветина је свака жена без сисе која тражи лову за силиконску сису.
Жена је курва кад не да раставу без фрке, жена је курва кад жели раставу, жена је курва кад дио своје плаће потроши на торбицу, чизме и капут иако већ има торбицу, чизме и капут.
Жена је курва кад не носи смеће, кад одбије бринути се о његовим родитељима, кад прочита у његову мобителу поруку коју му је послала курва. Само курве прчкају по туђем мобителу.
Жена је курва кад телефоном разговара са својом мајком курвом.
Жена је курва кад телефоном разговара.
Жена је курва кад се њему не диже.
Жена је курва кад жели бити сама, а има њега и с њим децу. Жена је курва кад на његовом погребу гласно плаче, жена је курва кад на његовом погребу тихо плаче, жена је курва кад на његовом погребу не плаче, он је умро зато што му је жена курва.
Жена је курва ако јој је мала плаћа, само курветине добро зарађују. Све су пјевачице курве, и глумице, и ТВ водитељице, и новинарке, и политичарке, и списатељице. Да нису курве, не би се за њих знало.
Ако се жена бави спортом, курва је кад не сруши свјетски рекорд.
Кад жена сруши свјетски рекорд, курва је жељна славе и сликања.
Жена је курва кад је он остави због млађе курве, жена је курва кад остављена нађе неког млађег, кад нађе неког старијег, кад нађе неког својих година, кад никога не нађе.
Жена је курва ако је лијечница, а хтјела би бити шефица одјела.
Жена је курва кад је новинарка, а хтјела би бити уредница.
Жена је курва кад роди женско дијете које је тек рођена курва.
Жена је курва кад је мама, а више не жели бити мама. Жена је курва кад није мама и не жели бити мама. Жена је курва кад је мама па опет хоће бити мама. Жена је курва кад је мама а хтјела би отићи у кино, казалиште, на каву.
Највеће курве не могу родити чак ни курву.
Жена је курва ако на телевизији радије гледа филм него ногомет, жена је курва кад говори док Хрватска на терену губи, жена је курва кад се не весели, а ми смо дали гол, жена је курва кад се смије, а ми нисмо дали гол.
Жена је курва кад дјеца у школи имају јединице и неоправдане сатове, жена је курва кад не оде на родитељски састанак на који их је позвала курва.
Жена је курва ако се за њега не дотјерује, жена која се дотјерује нафракана је курва.
Жене се сликају голе јер су курве, жене које се не сликају голе ружне су курве.
Жена је курва ако пије пелинковац с лимуном и ледом, жена је курва ако пије вино, пиво, виски, ракију. Жена која никад не пије алкохол курва је која се пресерава. Све оне иза касе у маркетима лијене су курве, тете у вртићу лијене су курве, оне у банкама лијене су курве, медицинске сестре лијено ваде крв из жиле, стара мајка већ мјесецима умире, никако да умре, живимо у свијету којим владају лијене курве.
Жена је курва ако не осјети да је он уморан након посла, жена је курва кад је уморна након посла, жена је курва кад не да пичке, права је курветина кад је нуди.
Жена је курва кад ју мушкарац ухвати за гузицу, у аутобусу, влаку, на послу, у трамвају, на плесу. Само курве свијетом ходају носећи гузицу.
Жена је курва кад је стара. Свака је жена стара курва кад наврши тридесету.
Увијек треба нагласити, све су жене курве.
Ауторица овога текста курва је над курвама, само таквој курви може пасти на памет писати о томе кад је жена курва.
У Хрватској барем једна курва мјесечно плати животом зато што је курва.
Кад жена престаје бити курва?
Кад умре?
Кад жена умре она не престаје бити курва.
Она постаје мртва курва.
Ведрана Рудан, из књиге Кад је жена курва, В.Б.З, Београд, 2008.

НЕМА НАГОНА БЕЗ СЛОБОДЕ АЛИ НИ СЛОБОДЕ БЕЗ НАГОНА (В. ФРАНКЛ)
(Сваки драмски текст, као и Сексуалне неурозе наших родитеља, изазива код читаоца мисаони асоцијативни систем који не мора бити у вези са редитељском концепцијом и сценским остварењем. Због тога су текст драме и текст представе два стваралачка резултата засебних вредности. Овај напис о неурози уопште, подстакнут је драмским текстом, а како га је сценски тумачила редитељка Татјана Мандић Ригонат заједно са глумачким ансамблом, видећемо вечерас.) Познато је из психолошке литературе да неуротичне личности нису у стању да ускладе сопствене тежње са захтевима околине, иако им однос са реалношћу није поремећен као код психоза. Због тога неуротична личност живи под притиском емоционалне напетости, страха, депресије и других психопатолошких сметњи. Ова појава поремећаја психичке структуре позната је још из античког доба а у данашњем добу, могло би се рећи да скоро не постоји личност која у извесној мери није неуротизирана. Постоји и тзв. неуротични карактер који се одликује осећањем инфериорности а испољава се кроз агресивност, хистерију и потребу за самокажњавањем. Овакве личности имају ригидан его а присутна је и извесна расцепљеност бића која се у односу на сопствену сексуалност исказује кроз лажни морал. Неуротичан човек је и отуђен човек. (Отуђена особа није у контакту са самом собом као што није у контакту ни са другим особама. Она доживљава себе као што се доживљавају ствари, чулима и здравим разумом, али не успоставља продуктивну везу са самом собом и спољним светом – Ерих Фром). Психоаналитичар Карен Хорнај, која се бавила феноменом отуђења, сматра да је то процес који сакати човекову личност, онемогућавајући развој и у њему могућност човека да упозна своје право Ја. Расцепљен неурозом, такав човек има сукоб између онога што јесте и онога што под притиском неурозе – он мора да буде. Кад га стварност демантује, он доживљава себе као безвредно биће.Фројд је зачетак неурозе као болести, видео у детињству. (Узроци могу бити разни, а један од узрока је немање правог ауторитета током развоја, односно чврстог мерила за добро и зло, ружно и лепо, дозвољено и забрањено). Алфред Адлер је неурозу такође сматрао болесном појавом, међутим, за Карла Густава Јунга, неуроза није савим негативна, будући да она носи поруку пуну смисла за човека. Човек може, суочавајући се са својим неурозом на адекватан начин, да отпочне процес освешћивања својих несвесних делова, интегришући међусобно противречне слојеве бића. То је, по Јунгу, пут до успостављања целовите личности, што је циљ индивидуације. Али, до тога није могуће доћи и без интимног ослобађања личности од поистовећивања са Персоном – друштвеном маском која човека штити од друштвених повреда, али је погубна за сваки развој уколико човек своје Ја поистовети са њом. Слично становиште Јунговом има и Карл Јасперс који сматра да циљ психотерапије није довољан уколико од човека ствара такозвано сасвим здраво биће. То води стварању конформистичких личности које више нису ни заинтересоване за смисао своје егзистенције.Човек има суштинску потребу за слободом и сматра се да „кад год је лична слобода укинута, настаје компензација тиме што људи својим најнижим импулсима стреме ка слободи. Отуд проистичу настране форме, незаситост, завист, оргијање, грамзивост“. Тек развијена личност досеже до еротизма који је супротан свему ономе што је у вези са размножавањем; еротизам припада подручју сексуалности, али је превазилази.По Стекелу (и не само по њему), права љубав је лек који све лечи. А у вези са љубављу инспиративан је и чувени дијалог између Сократа и Диотиме. На Сократово питање: Ко је савршенији, онај који воли или онај који је вољен, Диотима одговара: Онај који воли јер је у њему присутно божанство.

Сања Живановић

С ОКРУГЛОГ СТОЛА О ПРЕДСТАВИ  („Нови лист“ 6.мај 2009.)
Потрага за љубављу и патологија друштва
Границе нормалности
Сексуалне неурозе наших родитеља, у режији Татјане Ригонат Мандић те изведби ансамбла Драме Народног позоришта, потресле су (чак два пута у истом дану) ријечку публику. Још једна представа која пропитује границе „нормалности“ указује на психопатологију друштва која темеље има у обитељи. Иако се ради о изврсном ансамблу, у којем је сваки глумац понио дио терета ове захтјевне представе, сјајном се игром наметнула Нада Шаргин у улози дјевојчице Доре, која је у ову ролу – недавно ускочила. Дарко Гашпаровић издвојио је и одличну игру глумаца који су тумачили родитеље створивши дојмљиву казалишну причу о фундаменталним проблемима данашњице, који нас се и те како тичу! И ову је представу ријечка публика оцијенила с високих – 4.47!

КАЗАЛИШТЕ - МЈЕСТО ОСЛОБАЂАЊА ФРУСТРАЦИЈА И ТАБУА
ШОКАНТНА СПОЗНАЈА

Да је Фестивал малих сцена прије свега фестивал који у средиште ставља глумца, потврдила је и представа Сексуалне неурозе наших родитеља Народног позоришта из Београда. Представа је настала према тексту младог еуропског драматичара – Швицарца Лукаса Барфуса, који у овом комаду отвара проблем сексуалних табуа и њихових трагичних посљедица. Један од тих табуа питање је сексуалности властитих родитеља. То је једна од тема о којима се не разговара, па се у том смислу казалиште и овога пута појављује као важно мјесто за ослобађање свеколиких фрустрација. Средишњи лик Барфуссова комада дјевојчица је Дора, која се на почетку представе налази у стању кататоније. Као дијете с тешкоћама у развоју њу покушавају лијечити таблетама, што је само синоним за еутаназију. У тренутку кад престане узимати лијекове, долази до обрата – тјелесно и емотивно умртвљена дјевојчица почиње се будити и реагирати на свијет око себе. Изврсна Нада Шаргин у улози Доре увјерљиво је, с једва примјетном трансформацијом и никад не прелазећи границу која би прешла у карикатуралност, одглумила сексуално буђење и сазријевање ретардиране дјевојке. Док је мајка још увијек третира као дијете којему треба читати бајке, Дора, несвјесна опасности и посљедица, пролази сексуалну иницијацију са случајним пролазником. Но, њена је љубав невина и чиста, за разлику од окружења које не исказује емоције и шути о сполности. У таквом контексту Дора се појављује као системска грешка, док је за своје родитеље она и девијантни генетски материјал. Ту Барфус отвара универзалну тему о односу појединца и друштва које га на сваки начин жели контролирати – од обитељи до психијатријских установа. У том смислу сексуалност се појављује као једина зона слободе, у којој Дора на тренутак измиче надзору. Но, убрзо опет долази под контролу – изманипулирана родитељима и околином она пристаје на побачај и одстрањивање матернице, јер је став друштва да ретардирани не би смјели имати.
Свјетлана Хрибар, „Нови лист“, 6. мај 2009.

Награде:
Представа је учестовала на Међународном фестивалу у Ријеци и добила сјајне критике.
Стручни жири, доделио је Награду „Вељко Маричић“ за најбољу женску улогу (Дора) Нади Шаргин.
Стручни жири, доделио је Награду „Вељко Маричић“ за најбољу епизодну улогу (Фини господин) Игору Ђорђевићу.
Жири „Новог листа“ доделио је Нади Шаргин Награду „Медитеран“.
Ријечка публика оценила је представу високом оценом 4,47.