Реч редитеља
Пре више од пола века Иво Брешан је својим беспрекорним осећањем за људско у позоришту, тачније, талентом, доказао да је рудиментарна природа човека отпорна на просторно-временски контекст. Било да су на Елсинору, у Доњој Мрдуши, или у неком српском селу на самом југу наше земље, поједини људи често су робови својих најнижих
инстинкта. Једном када осете моћ и задовољство због лако отетог новца, том се ропству предају, ушушкани у уверењу да последице не постоје, да је похлепа исто што и потреба, да је корупција само „добра комбинација“. Букара и његова свита тако витлају стазама зла, а ми им се смејемо све док нам шалу не однесе принц таме, како каже она изрека. И данас, као у Брешановом комаду, надамо се да је младост најбољи могући противотров неправди. Она се показује истрајном и још увек није изгубила снагу. Само још понеки пристојни људи остају суздржани према томе, или беже у цинизам и горчину, препуштајући се тако бујици первертираних вредности, баш као и наш симпатични, нејаки учитељ Андрија. Али, како нам Брешан показује у свом комаду, младост је каткад наивна и необуздана да би умела да стане и одустане. Не зна да, као тврдоглави момак са села, Јоца – комедиографски дериват данског принца – може безглаво срљајући и да страда. Ипак, он ће и нагло сазрети због трагедије која га задеси. Тераће безглаво својом чистотом, не знајући сасвим ни куд тера, све док спонтано не истера огледало пред лице морално девијантног председника општине Букару, који ће морати на крају да се суочи са обрисима сопствене карикатуре – а тај одраз спржиће му лик.
Ову представу посвећујем својим студентима.
