Плашт
опера Ђакома Пучинија

О ПУЧНИЈУ И ЊЕГОВОМ „ТРИПТИХУ”
... Пучинији је највећи мајстор опере после Вердија. Он у својим делима даје веризму нов правац и нов садржај. Иако брутални веризам крвничког ножа, западноамеричка вешала и војничког плотуна (Тоска, Девојка са запада) одређују неким његовим делима карактер и ниво, а друга опет (Плашт, Сестра Анђелика и Ђани Скики) по својој концепцији у једном чину, подсећају на концентровану драматику првих италијанских вериста, Пучини по другим својим делима (Боеми, Манон Леско) подсећа на француску оперску лирику, или иде својим егзотичним путем (Мадам Бетерфлај, Турандот).... Пучини је једно време био изричит, Триптихон је једна целина, дакле једна представа, и морао се увек приказивати у целости. Луиђи Ричи тврди да је после једне представе у Фиренци, 1920, Пучини ипак увидео да је тако даван изједна, Триптихон ужасно дугачак и заморан, са паузама, скоро четири сата. „Уморио сам се и ја, који сам аутор“, и дозволио је да се дели. После тога, Скики је ишао свуда сам, уз Кавалерију или Пајаце. А у Лондону са Саломом! Касније и Плашт је почео да доживљава сатисфакцију, освајајући својом атмосфером на реци Сени и изузетном драматичношћу. Једино је Сестра Анђелика остала фестивалска опера, дакле она која се понекад даје, иако Сартори тврди да је она најбоља, што је било и Пучинијево мишљење.

Слободан Турлаков, Пучини и веристи, Борба, 2003.

ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858–1924)
... Рођен 22. децембра 1858. године у Луки, малом граду Тоскане, Пучини је завршио Конзерваторијум у Милану, код Бацинија и Понкиелија, прослављеног композитора Ђоконде. Са великим смислом за оперски театар, Пучини се посвећује искључиво оперској композицији. После првих покушаја (Вили 1884, Едгар 1889) и првих већих успеха (Манон Леско 1893), он стиче светску славу својим најзначајнијим и најпопуларнијим делима: Боеми (1898), Тоска (1900) и Мадам Батерфлај (1904). Следе Девојка са запада (1912), Ластавица (1917), Триптих (Плашт, Сестра Анђелика, Ђани Скики 1918) и најзад његова „лабудова песма”, Турандот (изведен 1926. године). Један од Пучинијевих успеха лежи у срећно изабраним либретима... Човек са сигурним позоришним инстинктом, Пучини је осећао сцену, тражио узбудљиве драмске сукобе и неговао култ великих гестова и очајних крикова који резултирају из јаких страсти. Пучини је овако формулисао тајну сваког позоришног успеха: „Постоје три закона када је у питању позориште: будити интересовање, изненађивати и дирнути“. То је уједно његово основно естетско начело. Пучини је више него ико рачунао на нерве своје публике и деловао на њих, служећи се често и спољашњим ефектима. Његов оперски стил представља више или мање хармоничну мешавину бруталности и сентименталности. Те две особине његовог стила имају и своје специјално порекло. Кад је у питању бруталност, натурализам, груби контрасти и широке линије, Пучинијев стил је непосредни наставак веризма... Анализиране композиционо-технички, партитуре његових опера састоје се из мозаичног музичког ткива, изванредно духовито инструментираног и уобличеног у једну целину сигурном руком мајстора. Интензивно оркестарско подвлачење драме, изненадни контрасти, велике градације, често театралне и неубедљиве, темпераментни изливи, широка распеваност мелодијских линија у смислу италијанске традиције – то су биле главне особине Пучинијевог оперског стила.... Пучини је данас, заједно с Вердијем, и поред изразитих модерних тенденција у оперском стварању, суверени господар оперских сцена.

Б. Драгутиновић

ПУЧИНИ О СВОМ „ПЛАШТУ”
Хоћу да компонујем две опере у по једном чину, како би се једне вечери могле обе изводити, оне ће бити потпуно различите једна од друге, готово сасвим контрастне, једна ће бити веристичка, друга сентиментална и поетична. Идеја те супротности дражи ме: биће нешто сасвим ново, и проналазачка машта имаће овде широко поље.За веристичку оперу имам већ материјала, он је од једног не баш врло познатог француског писца, именом Дидије Голд. Тиче се једне љубоморне трагедије, која се одиграва на једном речном броду, који долази из Нанта, Руана и још из даље, доноси робу у Париз, а одатле другу односе. На броду станује сопственик, старији, али још снажан, груб морепловац, из Нормандије, са својом много млађом, лепом и допадљивом женом.Мала лађа њихова често је долазила у Париз, увек се укотвила у једном истом пристаништу и увек је имала исти истовар. Један од матроза, млад и леп, и млада лађарова жена, ступили су у љубавне односе. Мене нарочито дражи живот на кеју. Обала је пуна истоваривача, лађара и људи из народа. То даје прилике животним сценама и на лађи и на обали. Када падне вече и живот изумире; из далека звучи неразумљиво и потмуло лупа аутомобила. И у тој ноћној тишини дешава се трагедија. Љубавници су дали један другом састанак на крову лађе, у време кад лађар већ тврдо спава. Жена треба жижицу да упали, и на тај знак треба љубавник да дође, који је иза дрвећа на кеју сакривен. Жена и муж стоје на крову и разговарају, она је узбуђена и узнемирена и моли мужа, да иде да спава, пошто је сигурно уморан. Али, муж сумња, што жена још више наваљује на њега да оде, он хоће још да остане, а жену тера да сама оде доле. Тада пали мирно своју лулу, пламан превари љубавника, и прескаче ограду од лађе. Оба човека стоје један према другом. Произлази кратка али дивљачка борба, и млађи пада убијен.

Ђакомо Пучини
Према: Аноним, Пучини о својим плановима, Мали журнал, 12. маја 1913.