Пепељуга
опера Ђоакина Росинија
САДРЖАЈ
I ЧИН
У пропалом замку Дон Мањифико, његове ћерке Клоринда и Тизбe налазе се у сред једне од својих уобичајених свађа. Њихова полусестра Ангелина, звана Пепељуга, која ради као породична служавка, пева своју омиљену песму о краљу који је оженио обичну девојку (Una volta c’era un re). На вратима се појављује Алидоро, учитељ принца Дон Рамира, прерушен у просјака. Пепељугине полусестре желе да га отерају, али Пепељуга му даје хлеб и кафу. Дворјани долазе да најаве да ће их принц Рамиро ускоро посетити. Он тражи најлепшу девојку у краљевству и приређује бал на коме ће изабрати своју невесту. Дон Мањифико се нада да ће то бити једна од Пепељугиних полусестара. Богати брак је једини начин да се избегне пропаст породичних финансија. Када се соба испразнила, Рамиро улази сам, прерушен у слугу, да би могао слободно посматрати потенцијалне невесте. Алидоро му је рекао да постоји једна девојка у кући вредна титуле принцезе, а Рамиро је одлучан да сазна ко је она. Пепељуга се враћа и затиче странца. Између њих двоје се одмах јавља привлачност. (дует Un soave non so che). Принц је пита ко је она, а Пепељуга мрмљајући исприча нешто нејасно, а затим бежи. Коначно се појављује „принц” – који је у ствари прерушени Рамиров слуга, Дандини. Мањифико, Клоринда и Тизбe се утркују у ласкању и улизивању лажном принцу, који их позива на бал. Пепељуга тражи дозволу да и она присуствује балу, али Мањифико одбија (квин тет Sig nor, una paro la). Рамиро примећује колико се лоше опходе према њој. Алидоро се поново појављује и извештава принца о томе да у кући постоји и трећа ћерка, али Мањифико тврди да је она умрла. Остајући сами у просторији Алидоро каже Пепељуги да ће је он одвести на бал и објашњава јој да ће Бог наградити њено племенито срце (La del ciel nel l’ar ca no pro fon do). У Рамировом летњиковцу, Дандини дели с принцем своје негативно мишљење о две сестре. Међутим, обојица су збуњени, јер је Алидоро хвалио једну од ћерки. Клоринда и Тизбe се поново појављују, пратећи Дандинија за кога мисле да је прави принц. Сестри која не освоји принца Дандини нуди Рамира за мужа. Њих две љутито одбијају идеју да се нека од њих уда за слугу. Затим улази Алидоро с прелепом непознатом дамом која јако подсећа на Пепељугу. Немоћни да разјасне шта се дешава, сви седају да вечерају осећајући се као да су у сну.
II ЧИН
Мањифико се плаши да долазак непознате лепотице може угрозити шансе његовим ћеркама да се удају за принца (Sia qualunque delle figlie). Пепељуга, уморна од Дандинијевих покушаја да је заведе, изјављује да је заљубљена у његовог слугу. Рамиро пресрећан долази до ње, међутим Пепељуга му каже да мора да се врати кући и да не жели да је прати. Ако је стварно воли, каже, наћи ће је. Принц је одлучан да освоји мистериозну девојку (Si, ritrovarla io giuro). У међувремену, Мањифико, који и даље мисли да је Дандини принц, суочава се са њим, инсистирајући да одлучи коју ће од његових ћерки оженити. Дандини му прво саветује да буде стрпљив, а затим открива да је он заправо принчев слуга (дует Un segreto d’importanza). Мањифико је бесан. Мањифико и Пепељугине полусестре се враћају кући у лошем расположењу и наређују Пепељуги, која се у међувремену пресвукла, да припреми вечеру. Почиње олуја и Алидоро организује да се Рамирова кочија поквари испред Мањификовог замка, тако да принц мора да се склони од олује код њих. Пепељуга и Рамиро се одмах препознају, док остали коментаришу развој догађаја (секстет Siete voi). Када Рамиро запрети Мањифику и његовим ћеркама који нису вољни да прихвате пораз, Пепељуга га моли да им опрости. Рамиро и Пепељуга уживају у свом венчању. Мањифико покушава да освоји наклоност нове принцезе, али она тражи само да буде коначно призната као његова ћерка. Несрећна од рођења, видела је колико јој се живот променио и позива њену породицу да јој се придружи, изјављујући да су дани седења поред ватре завршени (Non piu mesta).
ЂОАКИНО РОСИНИ (1792-1868)
Росини је био један од највећих италијанских композиторa свог времена. Писао је опере, духовну и камерну музику, песме, као и инструментална дела и дела за клавир. Данас је Росини нашироко познат по својим комичним операма, као што је Севиљски берберин. Многе живахне увертире његових опера данас се изводе као самостална концертна дела, као што су увертира Пепељуге и култ на увертира из опере Виљем Тел! Росини је рођен у Пезару 1792. године. Оба родитеља су се бавилa музиком, због чега се породица стално селила. Росинијева мајка је била певачица и наступала је у комичним операма у периоду када је млади композитор учио занат. Током 1804. године су се преселили у Болоњу, где је Росини професионално певао и био ангажован као maestro di cembalo у бројним локалним театрима. Своју прву оперу, Demetrio e Polibio, компоновао је 1810. године док је још био студент у Музичкој гимназији у Болоњи. Први већи успех је доживео са својом четвртом оп ром Срећна превара (1812), која га је прославила у Италији. Ускоро су уследиле наруџбине и компоновање значајних дела, попут Танкреда (1813), Италијанке у Алжиру (1813) и Турчина у Италији (1814). Росини се, 1815. године, преселио у Напуљ, који је био центар италијанске опере. Радови из његовог „напуљског“ периода, као што су Армида (1817), Мојсије у Египту (1818), Жена са језера (1819) и Зелмира (1822), су инспирисани изворима из књижевности. Росини је наставио да пише дела и за друге градове, укључујући и Севиљског берберина (1816) и Пепељугу (1817) за Рим и Свраку крадљиви цу (1817) за Милано. Стварао је невероватно брзо. Већину опера је писао за неколико недеља, тако да је Пепељугу, која је била његова двадесета опера, написао када је имао 25 година, за само 24 дана! До своје 38. године, Росини је компоновао скоро четрдесет опера. У своје опере је уносио иновације које су трансформисале италијанску оперу, а касније утицале и на број не генерације француских и италијанских композитора. До 1822. године је стекао популарност и у иностранству, па се 1824. годи не преселио у Париз. У Паризу је компоновао своје последње две опере, Гроф Ори (1828) и Виљем Тел (1829), али је наставио да ствара значајна дела током зрелог животног доба, у која спадају Музичке вечери (1830–35), Стабатматер (друга верзија из 1842) и Мала свечана миса (1863). Росини је након кратке болести преминуо у својој вили у Пасију 13. новембра 1868. године. Његови посмртни остаци, најпре су сахрањени на гробљу Пер Лашез у Паризу, да би 1887. године били премештени на гробље Санта кроче у Фиренци.
АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ
Рођена је 1975. године у Београду. Дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Мирјане Шуице Бабић и магистрирала дириговање у класи маестра Јована Шајновића. Каријеру је започела 1991. као пијаниста, мноштвом концерата у Србији и иностранству. У Задужбини „Илије М. Коларца“ је 1995. одржала променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, као пијаниста и диригент. Од тада је редовни гост овог оркестра, са којим је 2003. (уз учешће Хора РТС) снимила CD са свитом Александра Костића Deus Absconditus. Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности 1995, као најмлађи кандидат. На такмичењу „Борис Христов“ у Софији 2000, осваја Прву награду за извођење и корепетицију. За школску 2003/04. добија Фулбрајтову стипендију у оквиру које се усавршавала на Пибоди (Peabody) конзерваторијуму у Балтимору, у класи проф. Густава Мејера. Од 1. октобра 1994. је асистент диригента, а од 2000/01. стални диригент Оперe и Балета Народног позоришта. Као најмлађи диригент који је стао за пулт Опере, 25. новембра 1995. је дириговала Моцартову Чаробну фрулу. Дириговала је светску премијеру опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, 2006. Од 2007. до 2018. диригује текући репертоар у матичној кући, између осталог и опере: Севиљски берберин, Бал под маскама, Тоска, Отело, Фигарова женидба, Кармен, Летећи холанђанин. Росинијевим Севиљским берберином је 24. новембра 2011. обележила 20 година уметничког рада. Учествовала је на концерту Millenium Stage у Кенеди центру у Вашингтону. У сарадњи са музичарима Метрополитена, 2006. је учествовала на Бруклиншком фестивалу музике у Њујорку. Радила је и у оперским кућама у Балтимору и Вашингтону. Стални је гост сарајевске опере. У сезони 2014/15. била је вршилац дужности директора Опере Народног позоришта у Београду.
ЈАГОШ МАРКОВИЋ (Подгорица 1966) је један од најистакнутијих позоришних редитеља наше земље, као и читавог региона. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду (1987), у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. У Народном позоришту у Београду, чији је стални редитељ од 2008 године, режира најзначајније наслове светске и домаће класике: Учене жене, Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, Антигона, Ожалошћена породица, Пепељуга (опера) и Фигарова женидба (опера). По правилу, његове представе су дуговечне, хваљене, изводе се увек пред препуном салом и прослављају национални театар на међународним гостовањима. У другим театрима у земљи и иностранству режирао је до сада преко педесет представа. Међу најзначајније убрајају се: Ромео и Јулија, Кате Капуралица, Декамерон дан раније (Народно позориште Сомбор), Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама), Скуп, Богојављенска ноћ, Говорница, Сумњиво лице, Уображени болесник, Тако је ако вам се тако чини (Југословенско драмско позориште), Породичне приче, Господа Глембајеви, Јесења соната (Атеље 212 ), Галеб, Филумена Мартурано и опера Кармен (ХНК Ивана пл. Зајца), Лукреција о бимо рекли Пожерух (Ријечке летње ноћи), Учене жене (ХНК Сплит), Чарапа од сто петљи (Београдско драмско позориште), Зора на истоку, Наши синови, Свињски отац (Звездара театар), Хасанагиница (Центар за културу Тиват), Тартиф, Хекуба...(Црногорско народно позориште). У шведском Краљевском позоришту Драматен поводом јубилеја тог театра режирао је Стринбергову „Краљицу Кристину”. После распада Југославије први је наш редитељ који је радио на Дубровачким љетним играма (Ромео и Јулија, 2014). Добитник је око педесет струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда , награда „Мића Поповић”, награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, Награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран“, „Ардалион“… У Бугарској је одржан фестивал „Балкан чита Јагоша” у оквиру кога су четири редитеља радила његов текст Говорница.
РЕНАТО БАЛЕСТРА је један од највећих креатора високе моде у историји. Кажу да је мода изабрала Рената Балестру, а не Балестра моду. Његова каријера је имала вртоглав успон, од првих корака до момента када је отворио атеље са сопственим брендом у Риму, центру високе моде, постигавши врло брзо интернационални успех. Приказивао је своје колекције свуда у свету са незапамћеним успехом. Добитник је скоро свих најважнијих модних признања. Облачио је најелегантније жене планете. Њeгове личне клијенткиње су биле иранска царица Фарах Диба, краљица Тајланда, принцеза Јордана, као и многе прве даме, краљице, принцезе... Облачио је и најпознатије холивудске глумице и друге италијанске и светске диве. Како је музика, посебно опера, његова велика љубав, радио је и костиме за опере и позоришта, између осталог и за оперу Росинијеве Пепељуге у Народном позоришту 1998. Његови костими допринели су популарности и интересовању публике за ову оперу. Радио је и униформе, између осталог и за италијанског авио првозника Алиталију. Храброст и изузетан стил, традиција и модерно... су оно што га и у овим годинама покреће и чини једним од најважнијих модних гуруа на свету, који све што додирне, претвори у стил.
МИОДРАГ ТАБАЧКИ
Tабачки је диплoмирao нa Aрхитeктoнскoм фaкултeту 1972. и нa Aкaдeмији зa примeњeнe умeтнoсти у Бeoгрaду 1974. гoдинe, oдсeк сцeнoгрaфијe. Сaмoстaлнo рaди oд 1973. и урaдиo јe прeкo двe стoтинe сцeнoгрaфијa и вишe oд стoтину кoстимoгрaфијa зa дрaмскe, oпeрскe, бaлeтскe и луткaрскe прeдстaвe зa рeпeртoaрскa пoзoриштa, фeстивaлe и нeфoрмaлнe групe. Кao сцeнoгрaф и кoстимoгрaф гoстoвao је у вeћини југoслoвeнских пoзoриштa кao и у Бeлгији, Итaлији, Чeшкoј, Слoвeнији, Слoвaчкoј, Мaкeдoнији, Бoсни и Хeрцeгoвини. Зa свoј рaд нaгрaђивaн јe брoјним нaгрaдaмa: Стeријинa нaгрaдa зa сцeнoгрaфију нa Југoслoвeнским пoзoришним игрaмa у Нoвoм Сaду 1982, 1996, 1998, 1999, Aрдaлиoн нaгрaдa зa нaјбoљу сцeнoгрaфију нa Југoслoвeнским пoзoришним игрaмa у Ужицу 1996, 1997, 1999, 2000 и 2003, Злaтни лoвoрoв вијeнaц нa Фeствaлу мaлих и eкспeримeнтaлних сцeнa у Сaрaјeву 1982, Злaтнa мeдaљa зa нaјбoљу сцeнoгрaфију нa Бaлeтнoм бијeнaлу у Љубљaни 1985, Срeбрнa плaкeтa зa сцeнoгрaфију нa Дeвeтoм мeђунaрoднoм тријeнaлу сцeнoгрaфијe и кoстимoгрaфијe у Нoвoм Сaду 1990, Нaгрaдa зa живoтнo дeлo УЛУПУДС-a 1997, Нaгрaдa СAНУ из фoндa Ивaн Тaбaкoвић 2004, и мнoгим другим. Имa стaтус Истaкнутoг умeтникa УЛУПУДС-a и Пoчaсни јe члaн УПИДИВ-a. Дoбитник јe Стaтуeтe Јoaким Вујић, зa изузeтaн дoпринoс рaзвoју пoзoришнe умeтнoсти 2007. Пeдaгoшким рaдoм бaви сe oд 1973. гoдинe. Гoстујући јe прoфeсoр Трeнт унивeрзитeтa у Нoтингeму у Вeликoј Бритaнији, Oхaјo унивeрзитeтa у Aтeнсу у Oхaју и Унивeрзи-тeтa Кoнeктикaтa у Стoрсу у Сјeдињeним Aмeричким Држaвaмa и другим.
Премијерно извођење
Премијерна обнова 25. априла 2018.
Велика сцена
Диригент Ана Зорана Брајовић
Редитељ Јагош Марковић
Сценограф Миодраг Табачки
Костимограф Ренато Балестра
Премијерна подела:
Дон Рамиро Марко Живковић / Стеван Каранац*
Дандини Владимир Андрић / Mарко Пантелић* / Гаврило Рабреновић
Дон Мањифико Небојша Бабић, к. г.
Клоринда Иванка Раковић Крстоношић / Невена Матић / Јана Јовановић / Јована Чуровић
Тизбе Татјана Митић / Ивана Живадиновић / Наташа Рашић
Ангелина (Пепељуга) Јадранка Јовановић / Љубица Вранеш / Драгана Поповић / Јелена Кончар, к. г.
Алидоро Свето Кастратовић / Страхиња Ђокић
Учествује хор и оркестар Опере Народног позоришта
* члан Оперског студија „Борислав Поповић”
Асистент диригента Наталија Мићић
Асистент редитеља Бранислава Пљаскић
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс
Шеф хора Ђорђе Станковић
Инспицијент Ана Милићевић
Кореограф Владимир Логунов
Сценски покрет Тамара Антонијевић
Суфлер Силвија Пец / Кристина Јоцић
Корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живковић
Корепетитор хора Татјана Шчербак Пређа
Превод за титлове Гаврило Рабреновић
Организатори Маша Милановић Минић и Наталија Игњић
Статисти под вођством Зорана Трифуновића
Реализација обнове сценографије Mираш Вуксановић, Јасна Сарамандић
Реализација обнове костима Катарина Грчић Николић
Асистент костимографа Александра Пецић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Дизајн светла Миодраг Миливојевић
Дизајн светла обновили и прилагодили Наит Илијази и Предраг Стоичевски
Мајстор тона Небојша Костић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта.