Пакита
балет Лудвига Минкуса

Балет Пакита на музику Лудвига Минкуса до сада никада није  изведен у Балету Народног позоришта у Београду. Верзије овог иначе познатог академског балетског дела наша публика је имала прилику да види само приликом гостовања великих балетских ансамбала из иностранства. Стога  су важни одређени подаци о овом остварењу, које је имало своју праизведбу 1846. године у Паризу.
Композитор Лудвиг Минкус (1827–1917), рођен у Бечу, био је званични императорски композитор у Царској Русији. Од 1861. он је као диригент ангажован у Бољшом театру у Москви, а од 1872. године постаје балетски композитор у Царском позоришту у Санкт Петербургу. Никада није достигао славу Чајковског или Прокофјева, али његова дела су солидна, а његови балети имају веома складну форму.
Кореограф  Минкусовог балета Пакита је Маријус Петипа (1827 –1910), рођен у Марсељу, а један је од најзначајнијих утемељивача руске балетске академске  уметности. Он је стварао дуги низ година у Царском театру у Санкт Петербургу. Премијера балета Пакита била је 1846. године у Паризу, а до данашњих дана  изводи се само његов други чин, док је први препуштен забораву. Радило се о љубавној причи за време француско-шпанског рата у којој се француски официр заљубљује у лепу Циганку. Испоставља се, међутим, да она припада племству, да је уствари баронеса и тада ништа не стоји на путу њиховој срећи. Други чин је раскошна свечаност поводом њихове свадбе на којој се одвија играчки дивертисман надахнут популарним шпанским народним играма, пољским мазуркама и руским фолклорним плесовима. Ово је прилика да се варијације, дуети и скупне игре поставе не само као формални след класичних балетских нумера без икакве театарске форме, већ да се посебна пажња посвети кoреографској структури овог балета. Поштујући оригиналну поставку Петипа, сачувану у Лењинградском архиву, наши гости, кореографи Љубинка и Петар Добријевић, Пакиту сматрају једним од најмодернијих балета са академском техником. Они кажу: ”За нас представља изазов постављање Паките за београдски балетски ансамбл као вежбе са стилом у којој је чиста игра академског стила доведена до врхунца. ”

ЛУДВИГ МИНКУС
(1826–1917)
Лудвиг (Леон) Минкус, композитор балета и виолиниста, рођен је у Бечу 1826. Широј јавности се представља као композитор у Паризу 1846. године, са балетом Пакита, који је писао заједно са Едвардом Делдевеом, у сарадњи са кореографом Жозефом Мазилијеом. Као плод његове сарадње са кореографом Сен–Леоном уследили су балети: Фјамета (La Fiammetta, 1846) и Немеа (1864). Потом сарађује са француским композитором Делибом на балету La Source и компонује музику за следећа два балета са Сен–Леоном: Le Poisson d’Or  и Le Lys.
Одлази у Русију 1853. као диригент оркестра кнеза Јусупова у Санкт Петербургу. Наступа као солиста оркестра Бољшог театра у периоду 1861–1872. Такође, предаје на Конзерваторијуму у Москви 1866–1872.
Од 1864. до 1871. Минкус је био званични композитор балета у Бољшом театру у Москви. У Санкт Петербург се враћа 1871. и ту ради све до 1891, када је и коначно пензионисан.
Незадовољан малим примањима, композитор напушта Русију и одлази у Аустрију, где умире 1917, у 91. години живота.
У својој каријери компоновао је више од 20 балета међу којима су: Дон Кихот, Пакита, Бајадера, Роксана, Камарго, Бандити, Лептири итд. Минкус је био велики мајстор свог заната јер је добро познавао стилове балетске музике свог доба. Његова музика је мелодична и допадљива према јасним играчким ритмовима.

МАРИЈУС ПЕТИПА
(1818–1910)
Једна од најпознатијих личности балетске уметности свих времена је Маријус Петипа, творац класичног балетског академизма, играчког стила који својим строгим, а лепим и виртуозним формама одушевљава и балетске уметнике и њихову публику.
Маријус Петипа је рођен у Марсељу 1819. године, у уметничкој породици. Отац Жан Антоан је био играч и балет-мајстор, а мајка Викторина Гасо драмска уметница. Његов старији брат Лисијен, био је први играч у Великој опери у Паризу, а затим познати француски балет-мајстор. Петипа је започео своју сценску каријеру као играч, најпре у Француској, затим у Шпанији, а 1847. године је дошао у Русију у којој ће остати све до своје смрти 1910. На сцени Маријинског театра у Санкт Петeрбургу радио је педесет шест година, најпре као играч, а затим као кореограф. Поставио је четрдесет шест оригиналних балета, синтетизујући достигнућа балетске уметности XIX века, која је обогатио изузетном стваралачком маштом. Најпознатији његови балети су: Дон Кихот (1869) и Бајадера на музику Лудвига Минкуса, затим чувени балети П.И.Чајковског Зачарана лепотица (1890), Лабудово језеро (1895), у сарадњи са Левом Ивановим, и Рајмонда А. К. Глазунова (1898). Петипа је имао удела и у стварању балета Чајковског и Иванова Крцко Орашчић за који је написао либрето на основу познате Хофманове приче.
Већ у првој сезони свог боравка у Санкт Петербургу, 1847. године, Петипа је поставио своју верзију балета Пакита  (светска праизведба је била годину дана раније у Паризу), а 1881. године је сачинио практично поново целокупну кореографију и у оквиру ње популарни и до данас радо извођени ”Grand pas  classique” на музику Лудвига Минкуса. Мелодичност и ритмичност његове музике су омогућили да Петипа створи готово беспрекорну кореографију – пример изванредно маштовитог тока идеја кореографа, усмерених на истицање блиставог виртуозитета класичног балетског академизма.
Основне особености овог стила уметничке игре су строгост и прецизност играчких форми, изграђен систем покрета,  лепих и ефектних, у којима је све одређено и сврсисходно. Такав систем покрета има за циљ да строгим и дисциплинованим увежбавањем оспособи тело извођача – балерина и играча – да буде складно обликовано и пластично и да постане врхунски инструмент, који ће сам играч и кореограф  користити за исказивање, углавном, бајколиких балетских садржаја. Историчари  уметничке игре сматрају да је радња најбољих балета Петипа осмишљена, јасна и целовита, да је његова машта неисцрпна, а да су његова изражајна средства строго одабрана и промишљена. И површан увид у оне његове поставке који су се до данас сачувале, упућује на закључак да су солистичке деонице и велики класични дуети најдрагоценије наслеђе које је Петипа оставио новим генерацијама балетских уметника – све до данашњих дана. Чињеница је да се класичан балет сматра основом свестраног играчког образовања, а да највреднији класични балети и њихови делови представљају окосницу репертоара балетских ансамбала широм света. Они су увек, наравно, у зависности од степена техничке оспособљености извођача, радо гледани и добро примани од стране публике. Сасвим је јасно да је улога и стваралачко дело кореографа и балет-мајстора Маријуса Петипа у томе од прворазредног значаја.