Ожалошћена породица
комедија Бранислава Нушића
Реч драматурга
Да је уметност ре-креирање (природе) говори нам први Аристотел у свом чувеном спису „О песничкој уметности“. Јагош Марковић ре-креира Нушићев комад и ствара представу о „ожалошћеној породици„ на почетку XXI века. Суштински се ништа није променило, каже редитељ. И данас су чланови ове породице похлепни, грамзиви, превртљиви, саможиви, лицемерни... Суштински се ништа није променило, а споља понешто. И чим се подигне завеса имамо слику света о коме је реч. То су представници власти, естраде, контраверзног бизниса – самозване величине у пуном сјају и беди сопствене црнине. У својој бриткој анализи и прецизној ре-креацији редитељ иде до краја, до самог дна витализма чланова ове фамилије. Низом монументалних и надахнутих слика прича причу. А то чини с љубављу и емпатијом, не осуђујући их и указујући нам да зрно душе и зраци светлости духа и даље у њима постоје. То што је имовина постала њихов једини апсолут и што су спремни зубима да се кољу не би ли стекли још више, не значи да је људскост у њима потпуно нестала..... На то ко су и какви су све време их подсећа портрет покојног Мате Тодоровића. Овим сценским знаком Јагош Марковић покојника дефинише као главни антагонистички лик. Мата Тодоровић је тестаментом одредио да новац припадне Просвети и Цркви, јер је одлично познавао чланове своје фамилије и знао да је духовна обнова једини њихов истински спас. Нису га разумели.Нису још.....Нису разумели ни зашто највећи део своје имовине оставља кћери Даници. Она је, у Марковићевој представи, понижавана, изманипулисана, ошамућена, али је и даље оно што је звезда Даница нашем роду увек и била - весница зоре и дана. Кћи сунца у народној поезији........Да би се видела неопходно је упутити поглед ка небу.
Бранислав Нушић
1864. У Београду, 8. октобра, рођен је као четврто дете трговца Ђорђа Нуше и његове жене Љубице, у кући која се налазила на месту данашње зграде Народне банке Србије у улици Краља Петра. На крштењу му дају име Алкибијад.
1870. Отац малог Алка, потоњег Бранислава, преселио се после банкротства са женом и петоро деце у Смедерево.
1870–74. Похађао је основну школу у Смедереву, где му је отац у то време имао трговину.
1874–82. Похађа гимназију (1875. понавља I разред гимназије, кратко је шегрт у Панчеву, да би 1876. наставио школовање у гимназији у Београду, и са својим рођаком Јевтом Угричићем почео „живот на даскама“.
1882. Матурира и почиње да се потписује као Бранислав.
1883. Упознаје се са Војиславом Илићем, што ће га увести најпознатији центар књижевног живота у Београду у то доба, у дом Илића, где чита своје прво дело, Народни посланик.
1884. Студира права у Грацу.
1885. Враћа се у Београд и наставља студије на Великој школи. Учествује у српско-бугарском рату као добровољац.
1886. Завршава права на Великој школи. Пише Приповетке једнога каплара.
1887. Објављује песму Погреб два раба, као критику власти краља Милана, због чега је осуђен на две године затвора.
1888. У Пожаревачком затвору годину дана проводи и пише Протекцију.
1889. После пријема код краља Милана, министар иностраних дела му додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује је у конзулатима у Битољу, Приштини, Скопљу, Солуну и Серезу.
1893. Жени се Даринком Ђорђевић, ћерком трговца Божидара, коју је упознао као нећаку конзула Бодија у Битољу. Исте године бива постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар.
1899. Члан је уредништва „Звезде“ Јанка Веселиновића.
1900. Прелази из дипломатске службе у Београд, за секретара Министарства просвете, а затим постаје драматург и вршилац дужности управника Народног позоришта у Београду.
1901. Уређује „Позоришни лист“.
1902. Пензионисан на свој захтев, јер није добио место управника Народног позоришта. Исте године реактивиран и постављен за комесара пошта и телеграфа, што одбија и поново бива враћен у пензију. Учествује у оснивању Друштва српских књижевника и уметника.
1903. Постављен је за шефа одсека за националну пропаганду при председништву Владе као добар познавалац прилика у нашим, тада још неослобођеним, крајевима под Турском. После преврата од 29. маја, поново стављен у пензију.
1904–1905. Нушић је управник Српског народног позоришта у Новом Саду.
1906–1907. Заменик је драматурга Народног позоришта у Београду.
1905–1910. У „Политици“ , под псеудонимом Бен Акиба, објављује хумористички фељтон.
1910. Одликован орденом Светог Саве и Белог орла.
1908–1912. Бави се новинарством. Сарадник је и уредник листова „Самоуправа“, „Трибуна“, „Београдске новине“, „Дневник“, „Стража“ и шаљивих листова „Брка“, „Носа“, „Сатира“, „Телефон“ и других.
1912. Постављен за првог начелника ослобођеног Битоља (за време Балканског рата).
1913. Организује позориште у ослобођеном Скопљу и постаје његов управник.
1915. У Скопљу. Кћерка Маргита Гита се удаје за књижевника Миливоја Предића. У јесен, гине син Страхиња Бан, добровољац у Бачкој чети. Нушић се повлачи са српском војском преко Албаније на Крф.
1918. Враћа се на дужност у Скопље.
1919. У Београду, у Министарству просвете, врши дужност првог начелника Уметничког одељења.
1922. Због драме Наход, црква га је анатемисала.
1923. Радничка уметничка дружина „Абрашевић“ откупљује Сумњиво лице и са великим успехом га изводи на аматерској сцени. Месец дана касније, Народно позориште извело је исти комад после четири деценије одлагања. Разрешен је дужности начелника Уметничког одељења. Одликован је орденом Светог Саве I реда.
1924. Велика прослава шездесетогодишњице живота и четрдесетогодишњице књижевног рада Бранислава Нушића.
1925–1928. Управник је позоришта у Сарајеву.
1929. Нушић је библиотекар Народне скупштине. Дефинитивно стављен у пензију. Одликован орденом официра Легије части.
1931. Закључује уговор са познатим београдским издавачем Гецом Коном о издавању целокупних дела.
1933. Постаје члан Српске краљевске академије.
1935. После премијере Ожалошћене породице у Софији одликован бугарским орденом за Грађанске заслуге.
1937. На оснивачкој Скупштини „Удружења уметника, научника и писаца“, 5. децембра, одржао је говор – апел солидарности против фашизма.
1938. Бранислав Нушић је умро у Београду, 19. јануара. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.
Јагош Марковић (Подгорица 1966) је један од најистакнутијих позоришних редитеља наше земље, као и читавог региона. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду (1987), у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. У Народном позоришту у Београду, чији је стални редитељ од 2008 године, режира најзначајније наслове светске и домаће класике : Учене жене, Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, Антигона, Пепељуга (опера) и Фигарова женидба (опера). По правилу, његове представе су дуговечне, хваљене, изводе се увек пред препуном салом и прослављају национални театар на међународним гостовањима. У другим театрима у земљи и иностранству режирао је до сада преко педесет представа. Међу најзначајније убрајају се:Ромео и Јулија, Кате Капуралица, Декамерондан раније (Народно позориште Сомбор), Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама), Скуп, Богојављенска ноћ, Говорница, Сумњиво лице, Уображени болесник, Тако је ако вам се тако чини (Југословенско драмско позориште), Породицне прице, Господа Глембајеви, Јесења соната (Атеље 212 ), Галеб, Филумена Мартурано и опера Кармен (ХНК Ивана пл. Зајца), Лукреција о бимо рекли Пожерух (Ријечке летње ноћи), Учене жене (ХНК Сплит), Чарапа од сто петљи (Београдско драмско позориште), Зора на истоку, Наси синови, Свињски отац (Звездара театар ), Хасанагиница (Центар за културу Тиват), Тартиф, Хекуба...(Црногорско народно позориште).
... У шведском Краљевским позоришту Драматен поводом јубилеја тог театра режирао је Стринбергову “Краљицу Кристину”. После распада Југославије први је наш редитељ који је радио на Дубровачким љетним играма (Ромео и Јулија, 2014.) Редитељ Марковић је добитник око педесет струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда , награда Мица Поповиц, награда за свекупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран“ , „Ардалион“…
У Бугарској је одржан фестивал „Балкан чита Јагоша” у оквиру кога су четири редитеља радила његов текст Говорница. Приликом свечане доделе Награде „Мића Поповић“ Јагошу Марковићу, јуна 2004, Љубомир Симовић између осталог је рекао:"У делу које поставља на сцену Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све ... Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у првој посланици Коринћанима каже апостол Павле“.
На репертоару
Велика сцена, 1 децембар 2024, 19:30
Купи [ 8 ]Премијерно извођење
Премијера 19. јануар 2018.
Велика сцена
Бранислав Нушић
ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Режија, адаптација и избор музике Јагош Марковић
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Сценограф Матија Вучићевић
Костимограф Мариа Марковић Милојев
Дизајн звука Владимир Петричевић
Помоћник редитеља и адаптација текста Тара Лазаревић
Извршни продуцент Вук Милетић
Организатор Јасмина Урошевић
Премијерна подела:
Агатон Арсић Саша Торлаковић
Симка Радмила Живковић
Сарка Даница Максимовић
Прока Пурић Небојша Дугалић
Гина Вања Ејдус
Танасије Димитријевић Александар Срећковић
Вида Нела Михаиловић
Др Петровић, адвокат Слободан Бештић
Даница Сузана Лукић
Мића Душан Матејић
Асистент редитеља Ксенија Ћирица
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Душанка Вукић
Асистент костимографа Ана Коњовић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстори позорнице Бранко Перишић, Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду