Норма

САДРЖАЈ
Први чин. Света шума друида. Галски ратници иду по ноћи у поворци према храсту у чијем подножју се налази Ирминсулов олтар. Прате их друиди и врховни свештеник Оровезо који најављује да ће, чим се појави богиња Месец, доћи Норма и кад обави свете обреде и сакупи имелу („Ite sul colle, o Druidi“ / „Идите на брег, о друиди“), дати знак за устанак против Римљана. Гали се удаљавају и наилази римски проконзул Полионе, у друштву Флавија. Полионе поверава пријатељу да се његова љубав према Норми угасила и да сада воли Адалђизу, младу свештеницу Ирминсуловог храма, која му узвраћа љубав. Али он се плаши Нормине срџбе. Верује да му је сан најавио несрећу за њега и децу, али упркос томе он одлучује да води Адалђизу у Рим и да је ожени („Meco all’altar di Venere“ / „Са мном на Венерином олтару“). Чује се звоњава светог звона које најављује Нормин долазак. Два пријатеља су приморана да беже. Пре него што се удаљи, Полионе каже да намерава да брани своју љубав и сруши Ирминсулов олтар. Долази Норма и позива Гале да се стрпе – још није дошао час да се сруши римска владавина („Norma viene, le cinge la chioma“ / „Норма долази, косу јој краси“). Свештеница сакупља свету имелу и дозива Месец („Casta diva“ / „Пречиста богињо“). На крају обреда сви се удаљују. Адалђиза долази на место на којем је први пут срела Полионеа, и моли се за ослобађање од осећања која је раздиру („Sgombra é la sacra selva“ / „Празна је света шума“). Придружује јој се Полионе и позива је да напусти окрутног бога чија је слушкиња и да пође с њим у Рим. Обузета љубављу, Адалђиза обећава да ће поћи с њим и да ће је наћи на истом месту следеће вечери („Va, crudele“ / „Одлази, окрутнице“).
Нормина тајна одаја у храму. Док грли своја два сина која има с Полионеом, Норму раздиру супротна осећања и поверава се Клотилди. Зна да је Полионе позван натраг у Рим, али он још није изнео своје намере. Адалђиза долази да исповеди Норми своју срамну љубав и да од ње потражи помоћ. Норма је теши, и док слуша њену причу, присећа се срећних дана своје љубави. Обећава да ће јој помоћи тако што ће је разрешити завета („Sola, furtiva al tempio“ / „Сама, притајена у храму“), а затим је пита за име вољеног младића. Адалђиза јој показује на Полионеа који у том тренутку улази. Потресена гневом, Норма пребацује проконзулу због његове издаје и подсећа га на децу. Али, Полионеова љубав према Адалђизи јача је од кајања, и он не може да је се одрекне. Звоне звона која позивају Норму на обред. Полионе се удаљава, обузет бесом, а Адалђиза, сазнавши да је он Нормин заводник (,,Vanne, si, mi lascia, indegno“ / „Одлази, остави ме...“) обећава Норми да ће победити своја осећања и да ће се заложити за то да се Полионе врати Норми и синовима (,,Soffocar saprò i lamenti... / „Пригушићу јаук...“)
Други чин. Унутрашњост Нормине одаје. Норма се, држећи бодеж, приближава кревету у којем спавају њени синови. Али када је дошао тренутак да их убије, не налази храбрости („Dormono entrambi?“ / „Обојица спавају?“) и зове Адалђизу да дође. Наговештава јој да је, како би окајала свој грех, одлучила да умре и да јој повери децу да их одведе у римски логор. Али, Адалђиза саветује Норми да се нада како ће се Полионе вратити бар због љубави према синовима, и исповеда јој да нема намеру да крене у Рим, да не воли више Полионеа и да ће га довести натраг Норми („Deh! con te li prendi... Mira, oh, Norma... Sì, fino all' ore estreme“ / „Ах, поведи их са собом... Погледај, Норма... Да, до последњег часа...“).
Усамљено место у друидској шуми. Галски ратници коментаришу будући одлазак Полионеа, кога ће наследити још ратоборнији конзул. Оровезо их наговара да се претварају како се мире са судбином, док чекају дан освете (,,Ah, del Tebro al giogo indegno“ / „И ја стрепим од римског јарма...“).
Ирминсулов храм. Норма полаже наду у добар исход Адалђизине мисије, али Клотилде јој наговештава да Полионе нема намеру да се одрекне младе слушкиње, те обећава да ће је отети чак и на божјем олтару. Норма затим изговара речи освете, три пута удара Ирминсулов свети штит и сазива Гале. Пристижу са свих страна ратници и свештеници. Норма најављује како је дошао тренутак да крену оружјем против Римљана („Guerra, guerra, le galliche selve“ / „Рат, рат, галске шуме“). Мора се обавити жртвени обред и Гали питају свештеницу ко је одабрана жртва. Пристиже Клотилде, која јавља да су неког римског ратника затекли на месту резервисаном за свештенице, те да је он тако оскрнавио храм: то је Полионе, кога доводе пред Норму. Она наређује да се сви удаље, како би га испитала. Када су остали сами, наводи га да се закуне да ће напустити Адалђизу у замену за свој живот (,,In mia man, alfin tu sei“ / „У мојим си рукама, напокон“). Али, Полионе то одбија. Норма затим прети да ће наредити да убију децу и спале Адалђизу. Полионе, најзад побеђен, моли Норму да поштеди Адалђизин живот и да се задовољи његовом смрћу. Норма поново дозива Гале и наређује им да спреме ломачу за свештеницу кривоклетницу која је прекршила завете. Када је дошао тренутак да изусти њено име, на запрепашћење свих, она оптужује саму себе. Прекасно је Полионе схватио каква је била Нормина душа. Она, пошто је замолила Оровеза да поштеди невину децу, одлази на ломачу заједно с Полионеом (,,Qual cor tradisti... Deh! non volerli vittime“ / ,,Какво си срце издао... Не тражи их као жртве“).

ВИНЧЕНЦО БЕЛИНИ (1801–1835)
Белини је рођен је 3. новембра 1801. године у Катанији, у уметничкој породици – отац и деда су му били професионални музичари. Старањем и заузимањем једног племића из Катаније, Белини је 1819. послат у Напуљ, на конзерваторијум на чијем је челу тада стајао чувени композитор Николо Цингарели. Код њега је Белини проучавао наполитанске мајсторе и оркестарска дела Хајдна и Моцарта. Као изузетно талентованом ученику, омогућено му је да компонује своју прву оперу, Аделсон и Салвини, која је у извођењу студената 1825. имала премијеру и више реприза. Иако није извођена никад касније, значајна је јер је била извор материјала за каснија дела овог мајстора. Убрзо потом, познати импресарио Доменико Барбаја наручује од Белинија прву оперу за Театар „Сан Карло“ у Напуљу – Бјанка и Ђернандо (1826). Следе Гусари за миланску Скалу (1827), Странкиња (Скала, 1829), Заира (Театро „Дукале“, Парма, 1829), Капулети и Монтеки, према Шекспировом комаду Ромео и Јулија (Театро „Ла Фениче“, Венеција, 1830). У овом периоду Белини ниже успехе. Од 1827. до 1833. борави у Милану, где су му сва врата отворена. Његове опере су све квалитетније и он постаје све популарнији, што му обезбеђује луксузан живот. Свакако најуспешнија му је 1831. година, кад настају његове две најпопуларније опере, Месечарка и Норма. Иако Норма на премијери није доживела велики успех, многи критичари а и сам Белини, сматрали су је његовим најбољим делом. Арија „Casta diva“ је једна од најпознатијих нумера класичног репертоара. Следи привремени пад тандема Белини – либретиста Франческо Романи, са опером Беатриче ди Тенда (Ла Фениче, 1933), после којег Белини долази у Париз. На препоруку Росинија, Италијанско позориште му наручује оперу Пуританци, која је са великим успехом изведена 1835. На врхунцу каријере, са непуне 34 године, Белини изненада умире 23. септембра 1835, код свога пријатеља у Питоу крај Париза. Погребну свечаност су осмислили Росини, Керубини, Паер, Карафа и Хабенек, док су Рубини, Иванов, Тамбурини и Лаблаш певали мелодије адаптиране за погребни обред. Сахрањен је на гробљу Пер–Лашез, али су његови посмртни остаци 1876. године пренети у катедралу у Катанији, где се чува његова заоставштина и нотни материјали за свега једанаест опера (поред наведених, ту је и Бјанка и Фернандо, прерада опере Бјанка и Ђернандо, изведена у Театру „Карло Феличе“ у Ђенови, 1828). Белинијеве опере, чије извођење од певача захтева изузетне гласовне способности, револуционарно су измениле укус италијанске публике и отвориле врата романтичној мелодрами.

ДЕЈАН САВИЋ
Савић је стакнути српски уметник, рођен 1957. Дипломирао је дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. Од 1993. је главни диригент а у два наврата и директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Био је управник Националног театра од 2005. до 2007, а од 2012. је поново на челу ове куће. Поред континуираног ангажмана у матичној кући, био је уметнички директор Нишког симфонијског оркестра, као и музички руководилац Камерног оркестра Pro Classica, Камерног ансамбла Pro Musica, Мешовитог хора „Браћа Барух“. Од реномираних светских оркестара којима је дириговао издвајамо више најважнијих грчких симфонијских оркестара, укључујући оне у Атини и Солуну а био је и стални гост-диригент Симфонијског оркестра Грчког радија – ЕРТ, као и: Блумингдејл симфонијски оркестар (Њујорк); Велики симфонијски оркестар Бугарског националног радија и Државну филхармонију из Русеа (Бугарска); Симфонијски и Камерни оркестар Румунског националног радија у Букурешту; Рајнску филхармонију и оперски хор (Немачка); Државну оперско-балетску компанију из Краснојарска (Сибир); Португалски оркестар из Алгарвеа, те бројне ансамбле из Италије – Полифони хор „Давид Брунори“ и Филхармонијски оркестар регије Марке, Италијански интернационални оркестар и хор Позоришта „Вентидио Басо“ из Асколи Пићена, Симфонијски оркестар „Ђоакино Росини“ из Пезара, Градски хор из Битонта, Филхармонију „Ђузепе Верди“ из Салерна, Камерни оркестар Пуље у региону Фође... Не треба заборавити ни Хор и Симфонијски оркестар РТС-а и Београдску филхармонију. Наступао и у оперским кућама Даблина (Ирска), Атине и Солуна (Грчка), Стразбура (Француска), Софије (Бугарска), Осла (Норвешка), Беча (Аустрија), Букурешта (Румунија), Бургаса (Бугарска). Са Народним позориштем, ансамблима којима руководи и самостално, поред поменутих земаља гостовао је и у Израелу, Холандији, Швајцарској, Шпанији, на Кипру...
Његову домаћу и интернационалну каријеру чине и многи аудио и видео записи. За своја уметничка достигнућа примио је бројне награде и признања.

ЛЕРИ ЊУЛЕНД
Студирао је код Пјера Монтeа, Јонела Перлее и Тибора Козме. Каријеру је започео 1960. у Њујоршкој филхармонији, у коју долази на позив Леонарда Бернштајна као виолиниста, а касније је свирао клавир и друге инструменте са диркама. Први концерт са Филхармонијом је дириговао 1974, а касније постаје асистент диригента. У том периоду блиско сарађује са Бернштајном приликом припрема концерата, гостовања и снимања, при чему је дириговао прерађену верзију симфоније Џеремаја, Бернштајнову Сонату за кларинет прерадио за виолу, припремао хор за Бернштајнова извођења Малерових симфонија... Филхармонију је напустио 1985. Био је музички директор Симфоније у Харисбургу у периоду 1978–95. Дириговао је многим великим оркестрима у САД, Кореји и Мексику, као и оркестром Њујоршког балета. Широм Сједињених Држава дириговао је нове оперске продукције. Наклоњен је савременим композиторима. Од 1990. до 2000. је био диригент оркестра и хора на Аделфи универзитету у Њујорку, а од 1995. је водио Одсек за музику. Био је професор дириговања, водио радионице, био члан жирија на музичким такмичењима. Организовао је две националне конференције Удружења диригената, а касније је два пута био председник ове организације. Одлази 2000. у Словачку, на место главног диригента позоришта у Кошицама. Као гостујући диригент често сарађује са свим већим оркестрима и позориштима Словачке, као и широм источне Европе: у Пољској, Чешкој, Румунији... Наступао је и са Словачком филхармонијом и Филхармонијским хором, са солистима Словачког националног театра, у великој телевизијској и филмској продукцији нових музичко-сценских дела. Припрема ретроспективу Бернштајнових дела. Добитник је бројних награда, укључујући и Специјалну награду „Кусевицки“, Награду „Бернштајн“, Награду града Харисбурга и Државну награду Пенсилваније.

ЂАНКАРЛО ДЕЛ МОНАКО
Као редитељ је дебитовао 1965. у Сиракузи (Италија), где је режирао Самсона и Далилу (са оцем, Маријом дел Монаком у главној улози). Каријеру је наставио у Немачкој, као асистент Виланда Вагнера, Гинтера Ренерта и Валтера Фелзенштајна, након чега је добио место главног редитеља у Улму, где је режирао 15 представа у периоду од 1973. до 1976. Радио је као лични асистент управника Бечке опере, Рудолфа Гамсјегера од 1970. до 1973. Био је генерални директор Фестивала у Монтепулчијану (Италија) 1975, те Театра у Каселу (Немачка) у периоду 1980–82, Фестивала у Масерати (Италија) од 1986. до 1988, управник Опере у Бону од 1992. до 1997. (при чему је био први Италијан на тој функцији у историји те Опере). Од 1997. до 2001, био је управник Опере у Ници (Француска), а у периоду 2009–11. био уметнички директор Оперског фестивала на Тенерифама. Уз успешну каријеру као управник, он је и један од најистакнутијих и најтраженијих редитеља своје генерације. Режирао је бројне представе у театрима широм света: у Барселони, Пекингу, Берлину, Болоњи, Брегенцу, Буенос Ајресу, Катанији, Хамбургу, Лос Анђелесу, Мадриду, Минхену, Милану (Скала), Монпељеу, Напуљу, у Метрополитену, Паризу, Риму, Штутгарту, Сиднеју, Тел Авиву, Венецији, Вашингтону, Бечу, Цириху, Лајпцигу, Билбау, Лозани, Астани, Мелбурну, Макау, на Фестивалу у Оранжу... Сарађивао је са најистакнутијим диригентима и сценографима из света опере.  Течно говори пет језика. Његов опус садржи више од 100 опера, изведених на оригиналном језику. На позив да режира Девојку са Запада у Метрополитен опери, одлази у Њујорк 1991. Након те продукције, уследили су Стифелио, Мадам Батерфлај, Симон Боканегра и Моћ судбине (за коју је добио награду Америчког института за проучавање Вердија). Све поменуте продукције у Метрополитену су снимљене и емитоване широм света (три опере су објављене и као DVD издања). Ђанкарло дел Монако је добитник бројних награда и признања, попут Viotti d’Oro, Bundesverdienskreutz 1. класе, коју додељује председник Републике Немачке или Cavaliere Ufficiale della Repubblica, Commendatore dell’Ordine al Merito Републике Италије. Бразилски Ordem Nacional o Cruzeiro do Sul добио је за поставку бразилске опере Il Guarany 1994. у Бону (у главној улози Пласидо Доминго, са којим већ више од 30 година сарађује, а исто толико су и пријатељи), као и за снимак извођења овог дела у Опери у Бону за дискографску кућу „Сони класика“. Добитник је и следећих титула: Почасни доктор уметности Колеџа у Палм Бичу, Chevalier des Arts et des Lettres коју додељује француски министар културе, Premio Illica (1998) за допринос уметности, Почасни грађанин Монпељеа, француске Легије части (2015)... Добио је и награду Aigle de Cristal Нице (2001), Шпанску лирску награду Premios Liricos Teatro Campoamor за поставку Кавалерије рустикане и Пајаца у Театру „Реал“ у Мадриду (2008). До сада је снимљено неколико ТВ емисија о Ђанкарлу дел Монаку, укључујући и 90-минутну емисију на Немачкој телевизији, као и недавни портрет на Француској телевизији. Велики број његових поставки је емитован у оквиру Ворлдвизије и Евровизије.