Ноћни писац

О НОЋНОМ ПИСЦУ
Ноћни писац је визионарска и разоружавајућа химна субверзивном и интригантном уметнику Јану Фабру. Његови лични дневници представљају интимну и провокативну аутобиографију. Слободан Бештић нам доноси јединствени свет Фабровог Ноћног писца и изводи његов текст на сцени. Ово је изванредна прилика да се открију Фаброви занимљиви Ноћни дневници као и његови поетски (драмски) текстови. Овом приликом се публици не представља визуелни уметник и позоришни стваралац Фабр; уместо тога, Ноћни писац се фокусира на Фабров стваралачки аспект који често остаје у сенци – његове текстове. Попут Фабрових цртежа, и његови текстови осликавају његова интимна искуства, жеље, идеје и опсесије. Често их пише ноћу, када је све тихо и самоћа се спусти на човека, а пише их својим веома оригиналним језиком. Они отварају врата свету пуном фантазије и изненађујућих сазнања. То је путовање јаких боја, почевши од уметникове младости до данас. Публика ће чути мисли везане за дневне активности, обиље неодољивих идеја и амбициозних пројеката, као и о ноћном бивствовању, када се креативност стапа са бесом и промишљањем о животу, љубави и сексуалном аспекту телесне енергије.
„Читати овај дневник значи открити бројне, контрадикторне и интригантне стране Јана Фабра, који је понекад визионар, понекад шармантан и оштроуман, понекад заједљив и дирљив, провокативан и неодлучан, субверзиван и поносан на своје сликовито фламанско порекло (...) А затим ту је и очигледно и значајно неслагање између уметниковог дневног живота, пуног утисака, осећаја, активности, представа, изложби, пројеката, и његовог ноћног живота, који је још интензивнији – интимнији, убитачнији, заморнији, пун креативног беса, а сада и медитативан и „сангвиничан“. Потврда безграничне љубопитљивости и неисцрпне енергије, врти се на овим страницама око улоге тела, и то тела које је истовремено духовно и материјално, културно и физичко, место дешавања мисли али и кружења крви, урина, сперме, нуклеуса вечног тока рођења-смрти-поновног рођења. (...) Портрет богате црвене боје који осваја.“
Франко Парис
„... Сцена је уравнотежена, ритмична и умерена: ту је сто на дрвеним ногарима, паклица цигарета на стакленој површини стола – ког је дизајнирала Рене Магрит, како сам сазнала – бокал воде и чаша; по поду су просути кристали соли. Нежно осветљење ове функционалне целине – где одраз сенке игра одбијајући се од стаклене површине стола – ствара интимну атмосферу. Такође, функционална и суптилна музика Стефа Камил Карленса доприноси атмосфери...
... Посматрач, чак и онај који никад раније није гледао ниједну од Фабрових представа, постаје део веома јаког позоришног искуства.
Фабреови текстови су пуни хумора, они су забавни без ичега фриволног или ироничног, они су апсурдни а да нису бесмислени, они су забавни а истовремено веома озбиљни. Управо у томе лежи магија овог Ратника лепоте, он успева да споји неопходност са задовољством. Седела сам са смешком на лицу, а понекад сам се и гласно смејала...
... Фаброво дело, као и концепт уметности који исијава из њега, је заразно, инспиративно, подстиче ватру у вама...“
Лисбет Докер, Књижевност и театар, новембар 2016

ЈАН ФАБР (Антверпен, 1958) се сматра једним од најинвентивнијих и најсвестранијих уметника данас. Током протеклих 30 година, радио је као визуелни уметник, позоришни уметник и писац. Касних седамдесетих година прошлог века, млади Јан Фабр је изазвао сензацију као перформанс уметник. Његова дела, Ово је театар какав је требало очекивати и предвидети из 1982, као и Моћ позоришног лудила две године касније, су потресли темеље европског позоришног естаблишмента. Хаос и дисциплина, понављање и лудило, метаморфоза и анонимност су незаменљиви састојци Фабровог позоришта. Тело, у свим својим облицима је увек било у центру његовог истраживања. Продукције попут Je suis sang, Анђео смрти, Quando l’uomo principale è una donna, Оргија толеранције, Preparatio Mortis и Прометеј-пејзаж II, су Фабру донеле међународну славу. Јан Фабр је 2005. године био уметник-сарадник на Фестивалу у Авињону. Том приликом је поставио Histoire des Larmes за Cour d’honneur, где је 2001. године већ изводио Je suis sang. Фабр је урадио Реквијем метаморфозе за Позориште у Салцбургу 2007. године. Неке од његових скоријих представа су: Планина Олимп. Славити култ трагедије, Представа од 24 часа, и Белгијска правила/Белгија влада. Написао је неколико позоришних текстова који су преведени широм света, укључујући и Сада нам требају хероји, Још један сањив дан на делти, Ја сам грешка, Краљ плагијаризма, Etant donnés... За Планину Олимп је написао неколико текстова о спавању и сновима – Остаци. Током година, Јан Фабр је такође креирао изузетан опус као визуелни уметник. Широј публици је постао добро познат са делом Замак Тиволи (1990), као и Небеса усхићења (2002), у ком је плафон Собе са огледалима у Краљевској палати у Бриселу обложен крилима тврдокрилаца, на којима се прелива светлост, те скулптурама на отвореном, укључујући и Човек који мери облаке (1998), Тражећи Утопију (2003) и Тотем (2000-2004). Кључне самосталне изложбе овог белгијског уметника укључују Од подрума до поткровља – од стопала до мозга (Кунстхаус у Брегенцу, 2008; Бијенале у Венецији, 2009), Плави сат (Музеј историје уметности у Бечу, 2011), Пијете (Бијенале у Венецији, 2011) и Стигмата. Радње и представе 1976 – 2013 (Рим, 2013; Антверпен, 2015; Лион, 2016; Музеј Леополд у Бечу, 2017; Севиља, 2018). Јан Фабр је био први живи уметник који је своја дела изложио у Лувру, Париз (L’Ange de la metamorphose, 2008). Касније, 2016. године, је добио позив из Музеја Ермитаж у Санкт Петербургу да креира велику изложбу. Исте године, Фабр је представио Духовне стражаре на три историјске локације у Фиренци. Током 2018. године, Фабр је представио своје дотадашње истраживање о мозгу у Фондацији Мегт и изложио одабрана нова и ретко виђена дела под називом Јан Фабр. Екстаза и пророчанства (Сицилија). Неки од његових недавних пројеката су изложба Златни сат, златне и коралне скулптуре, цртежи у крви, која је отворена 2019. на неколико локација у Напуљу, као и Човек који мери облаке (Споменик мерењу немерљивог) у Венецији, постављен у врту палате Балби Валије, а који се може посматрати са Великог канала.