Наш разред

драма Тадеуша Слобођанека

Таде­уш Сло­бо­ђа­нек, пољ­ски дра­ма­тург, позо­ри­шни кри­ти­чар, позо­ри­шни режи­сер, аутор дра­ме „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“ рођен је 1955. годи­не  у Јени­сеј­ску у Сиби­ру, где су му 1944. годи­не прог­на­ни роди­те­љи. 1955. вра­ти­ли су се у Пољ­ску и насе­ли­ли  у Бја­ли­сто­ку. Мај­ка му је била из пра­во­слав­не поро­ди­це, а отац като­лик пољ­ско-укра­јин­ског поре­кла. Таде­уш је сту­ди­рао теа­тро­ло­ги­ју на Јаге­лон­ском уни­вер­зи­те­ту у Кра­ко­ву. Након завр­шет­ка сту­ди­ја неко вре­ме писао је и обја­вљи­вао позо­ри­шну кри­ти­ку под псе­у­до­ни­мом Јан Коњец­пол­ски. 1981. деби­то­вао је као аутор дра­ме за децу „Јесе­ња бај­ка“. Од почет­ка 80-их почи­ње да ради као дра­ма­тург у позо­ри­шти­ма: у Кали­шу, Позна­њу, Лођу, Гдањ­ску. Један је од осни­ва­ча екс­пе­ри­мен­тал­ног Дру­штва Вјер­ша­лин, које је пре­ра­сло у аван­гард­но Позо­ри­ште Вјер­ша­лин. Од 1984-1989. ради у лут­кар­ском позо­ри­шту у Бја­ли­сто­ку, а од 1994.  у вар­шав­ском Драм­ском позо­ри­шту. 
Дра­ма „Наш раз­ред“  годи­на­ма се нала­зи на репер­то­а­ру нај­зна­чај­ни­јих позо­ри­шта све­та и о њој су  писа­ли нај­зна­чај­ни­ји тео­ре­ти­ча­ри позо­ри­шта и позо­ри­шни кри­ти­ча­ри. Напи­са­на је 2008. годи­не, а пре­ми­јер­но је изве­де­на на енгле­ском јези­ку у Кра­љев­ском позо­ри­шту у Лон­до­ну. Реди­тељ пред­ста­ве Бијан Шеј­ба­ни, награ­ђен је Награ­дом Сер Лоренс Оли­ви­је. У  Пољ­ској, дра­ма је изве­де­на 2010. годи­не  у вар­шав­ском Позо­ри­шту на Воли Таде­уш Лом­њиц­ки [Sce­na na Woli im. Tade­us­za Łom­nic­ki­e­go] у режи­ји Ондре­ја Спи­ша­ка. Текст дра­ме је награ­ђен нај­зна­чај­ни­јом пољ­ском књи­жев­ном награ­дом „Нике“. Игран је у позо­ри­шти­ма у Енгле­ској, Аме­ри­ци, Кана­ди, Јапа­ну, Бра­зи­лу, Шпа­ни­ји, Ита­ли­ји, Мађар­ској, Швед­ској, Чешкој, Изра­е­лу, Литва­ни­ји... 
Изво­де се  пре­ми­је­ре и њего­вих дру­гих дра­ма: „Цар Мико­лај“, „Клоп­ка“, „Гра­ђа­нин Пје­ко­сје­вич“, „Про­рок Или­ја“, „Мла­ди Ста­љин“, „Јаку­бо­ва исто­ри­ја“, „Медвед Вој­тек“, „Фата­ли­ста“, „Мер­лин - дру­га при­ча“, „Ковач Малам­бо“, „Гра­ђа­нин Пекош“, „Сте­ни­чин сан или друг Исус“, „Каба­ре за крај све­та“, „Про­ро­ко­ва смрт и дру­ге при­че о кра­ју све­та“... Њего­ве дра­ме реа­ли­зу­ју нај­и­стак­ну­ти­ји пољ­ски и свет­ски режи­се­ри: Кази­мјеж Деј­мек, Маћеј Прус, Мико­лај Гра­бов­ски, Пјо­тр Тома­шук, Ондреј Спи­шак, Хисао Така­се, Дерек Голд­ман, Ната­ли Рин­глер, Ханан Снир, Оска­рас Кор­шу­но­вас и др.
 Таде­уш Сло­бо­ђа­нек добио је: Награ­ду Мини­стра кул­ту­ре и умет­но­сти, Награ­ду књи­жев­ног фон­да за дра­му „Цар Мико­лај“, Гран При за дра­му Про­рок Или­ја, Пасош „Поли­ти­ке” за цело­куп­но драм­ско ства­ра­ла­штво и допри­нос раду аван­гард­ног Позо­ри­шта Вјер­ша­лин, Награ­ду Мини­стар­ства кул­ту­ре и умет­но­сти за дра­му „Сте­ни­чин сан или друг Исус“, Меда­љу Устан­ка у вар­шав­ском гету коју доде­љу­је Удру­же­ње Јевре­ја бора­ца и постра­да­лих у II свет­ском рату и низ дру­гих.


ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ

Дипло­ми­ра­ла je позо­ри­шну и радио режи­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду, 
у кла­си про­фе­со­ра Деја­на Мија­ча.

ПОЗО­РИ­ШНЕ РЕЖИ­ЈЕ:
•  „Lovely Rita“ Т. Браш – СКЦ
•  „Госпо­ђи­ца Јули­ја“ А. Стринд­берг – Ате­ље 212
• „Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја“ Д. Кова­че­ви­ћа – Народ­но позо­ри­ште „Сте­ри­ја“ Вршац
•  „Лоли­та“ В. Набо­ков – Битеф теа­тар
•  „Љуба­ви Џор­џа Вашинг­то­на“ М. Гавран – Ате­ље 212
•  „Берг­ма­но­ва сона­та“ И. Берг­ман – Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Вери­ца међу шљи­ва­ма“ М. Бобић-Мој­си­ло­вић (прва сарад­ња са Све­тла­ном Бој­ко­вић, награ­да публи­ке на фести­ва­лу моно­дра­ме у Зему­ну)
•  „Талу­ла“ Ј. Страјн – БЕЛЕФ
•  „Човек слу­чај­но­сти“ Ј. Реза – Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду (Петар Бани­ће­вић је за уло­гу у овој пред­ста­ви добио награ­ду Раша Пла­о­вић - нај­бо­ље глу­мач­ко оства­ре­ње у сезо­ни 2000/01)
•  „Сабра­не при­че“ Д. Мар­гу­лис – Ате­ље 212
•  „Ухо, грло, нож“ В. Рудан  – Ате­ље 212
•  „Мртве ‘уше“ О. Бога­је­ва – Народ­но позо­ри­ше у Сом­бо­ру
•  „Тера­са“ Ј. Хри­сти­ћа – Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште
•  „Леде­ни сви­тац“ В. Радо­ма­на – Мадле­ни­ја­нум
•  „Кисе­о­ник“ И. Вири­па­је­ва – Белеф / Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште
•  „Суди­ја“ В. Мобер­га – Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Љубав­но писмо“ Ф. Ара­ба­ла – Битеф фести­вал / Сер­ван­тес
•  „Хитлер и Хитлер“ К. Костјен­ка – Ате­ље 212
•  „Сек­су­ал­не неу­ро­зе наших роди­те­ља“ Л. Бер­фу­са - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду (За Дан наци­о­нал­ног теа­тра, 22. новем­бра 2008. годи­не, про­гла­ше­на је за нај­бо­љу пред­ста­ву Народ­ног позо­ри­шта у сезо­ни 2007/2008. На Међу­на­род­ном фести­ва­лу малих сце­на у Рије­ци струч­ни жири је Нади Шар­гин и Иго­ру Ђор­ђе­ви­ћу доде­лио Награ­де „Вељ­ко Мари­чић“ за нај­бо­љу жен­ску уло­гу (Дора), одно­сно за нај­бо­љу епи­зод­ну уло­гу. Нада Шар­гин је осво­ји­ла и Награ­ду жири­ја Новог листа - „Меди­те­ран“.)
•  „Сви­ци“ Т. Шти­ви­чић - Ате­ље 212
•  „Суди­ја“ В. Моберг - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Чекај ме на небу љуба­ви моја“ – Ф. Ара­ба­ла - Мадле­ни­ја­нум
•  „Дабог­да те мај­ка роди­ла“ – В. Рудан - ХКД Рије­ка
•  „Зли дуси“ – Ф.М. Досто­јев­ски - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  „Госпо­ђа мини­стар­ка“ – Б. Нушић - Позо­ри­ште „Бошко Буха”, Вечер­ња сце­на
•  „Наши сино­ви“ – В.Ј. Марам­бо - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  Лени - Трип­тих Рифен­штал, Вале­ри­ја Шул­цо­ва/ Роман Олек­шак - Битеф теа­тар
• „Ива­нов“ - А.П. Чехов - Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
•  Илу­зи­је, Иван Вири­па­јев - УK „Вук Kараџић“
• „Успа­ва­на лепо­ти­ца“, Миле­на Депо­ло - Позо­ри­ште „Бошко Буха“
• „Шупљи камен“, Нико­лај Kољада, УK „Вук Kараџић“
• „Путу­ју­ће позо­ри­ште Шопа­ло­вић“, Љубо­мир Симо­вић, Народ­но позо­ри­ште Ниш
• „Бал­кан­ски шпи­јун“, Душан Kовачевић, Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду
• „Госпо­ђа мини­стар­ка“, Бра­ни­слав Нушић, ХНK Ива­на пле­ме­ни­тог Зај­ца, Рије­ка
• „Дабог­да те мај­ка роди­ла“, Ведра­на Рудан, Ате­ље 212
• „Вене­ра у крзну“, Деј­вид Ајвс, УK „Вук Kараџић“
• „Нора-луткина кућа“, Хенрик Ибзен, Народ­но позо­ри­ште у Бео­гра­ду

ДРА­МА­ТИ­ЗА­ЦИ­ЈЕ:
• „Лоли­та“, роман (зајед­но са Биља­ном Мак­сић)
• „Ђаво је био врућ“, при­че Чар­лса Буков­ског
• „Мртве душе“, роман Н. В. Гого­ља (режи­ја Дејан Мијач)
• „Зли дуси“, роман Ф.М. Досто­јев­ског
• „Дабог­да те мај­ка роди­ла“, роман В. Рудан

- Режи­ра­ла је радио-дра­ме по соп­стве­ним тек­сто­ви­ма и дра­ма­ти­за­ци­ја­ма.
- Аутор је збир­ки песа­ма „Мисте­ри­ја срећ­ног кон­тра­ба­са“, „Из живо­та пти­ца“ и „Кажи ми ко сам“
- Селек­тор Сте­ри­ји­ног позор­ја за 2008. годи­ну
- Oд 1. децем­бра 2008. до 4. јану­а­ра 2010. годи­не била је дирек­тор Дра­ме Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду.
- Од 2010. годи­не оба­вља функ­ци­ју селек­то­ра Међу­на­род­ног фести­ва­ла меди­те­ран­ског позо­ри­шта „Пур­га­то­ри­је“ у Тив­ту.


РЕЧ РЕДИ­ТЕ­ЉКЕ

Наш раз­ред – исто­ри­ја  у XIV časo­va,  пра­ти суд­би­не десе­то­ро дру­га­ри­ца и дру­го­ва, Поља­ка и Јевре­ја, кроз деце­ни­је два­де­се­тог и два­де­сет првог века. Дра­ма је  фик­ци­ја иако инспи­ри­са­на кон­крет­ним дога­ђа­јем – зло­чи­ном истре­бље­ња Јевре­ја у месту Једваб­не 10. јула 1941. који су почи­ни­ли Поља­ци. Она је сна­жан умет­нич­ки облик вели­ке лепо­те и сна­ге. Песник је ту да упо­зо­ри, опо­ме­не, поста­ви пита­ња зајед­ни­ци, поје­дин­цу шта би ура­дио у датој ситу­а­ци­ји, како бити човек у нечо­веч­на вре­ме­на, зашто се нешто дого­ди­ло, како је било то могу­ће. И она то чини. Наш раз­ред је и Наш раз­ред. И лако у дра­ми пре­по­зна­је­мо огле­да­ло иску­ста­ва мржње, наси­ља , зло­чи­на, пори­ца­ња, про­го­на исти­не…. Облик дра­ме, њена фор­ма  је као судар ира­ци­о­нал­ног- поет­ског и доку­мен­та­ри­стич­ког, наив­но­сти и окрут­но­сти, маште и фак­то­гра­фи­је.  Имрe Кер­тес, писа­ца рома­на Бесуд­бин­ство о свом  иску­ству  четр­на­е­сто­го­ди­шњег јевреј­ског деча­ка који доспе­ва у наци­стич­ки логор у Пољ­ској, у Доси­јеу К пише: Свет фик­ци­је је суве­ре­ни свет који се рађа у гла­ви ауто­ра и сле­ди зако­не умет­но­сти. Писа­ње је поја­ча­ни живот. То је раз­ли­ка изме­ђу рома­на и живо­то­пи­са. Изме­ђу дра­ме и оно­га што је детаљ­но опи­са­но у књи­га­ма  Сусе­ди  Ј. Т. Гро­са или Ми из Јадваб­неа, Ане Биконт. Наш Раз­ред је рас­пра­ва, при­ча­ње при­ча несми­ре­них душа, јав­на испо­вест зло­чи­на­ца и жрта­ва, дру­го­ва и дру­га­ри­ца, пред нама, риту­ал ини­ци­је у исти­ну.У вре­ме­ну у којем живим, вре­ме­ну нових обли­ка тота­ли­та­ри­зма, тра­ве­сти­ра­ног и ого­ље­ног фаши­зма, вре­ме­ну које под­сти­че наси­ље у разним обли­ци­ма, вре­ме­ну поли­тич­ких зло­у­по­тре­ба исто­риј­ских чиње­ни­ца, неги­ра­ња и про­го­на исти­не, вели­ча­ња зло­чи­на и зло­чи­на­ца, дра­ма је сна­жан позив да пре­и­спи­ту­је­мо савест, да раз­ми­шља­мо о кри­ви­ци и одго­вор­но­сти о Нашем раз­ре­ду.
У еки­пи је мла­да глу­мач­ка поде­ла. Дана­шње, мла­де гене­ра­ци­је нису одго­вор­не за зло­чи­не почи­ње­не у про­шло­сти у наше име. Али, сва­ки човек јесте одго­во­ран за то како се одно­си пре­ма зло­чи­ну, и пре­ма про­шло­сти која очи­глед­но није про­шлост него жива рана која не може да зара­сте док год се исти­на про­га­ња, бежи се од ње или се неги­ра. Ко даје дозво­лу за уби­ја­ње, про­гон и уни­ште­ње Дру­гог, ко даје дозво­лу да се мани­пу­ли­ше исти­ном, како се кре­и­ра фигу­ра непри­ја­те­ља, како рађа мржња, шта је херој­ство, и још низ пита­ња која се тичу саве­сти, сло­бо­де, одго­вор­но­сти и кри­ви­це поста­вља Наш раз­ред. О добру и злу, о онда и сада, о чове­ку и нечо­ве­ку… 
Дра­ма је и позив да чита­мо Пита­ње кри­ви­це Кар­ла Јаспер­са, да раз­ми­шља­мо о томе шта је кри­вич­на одго­вор­ност, шта поли­тич­ка, шта морал­на а шта мета­фи­зич­ка. Мла­де гене­ра­ци­је су нај­дра­жи плен за савре­ме­не зло­чин­це који извр­ћу исти­ну, тру­ју им душу, и врбу­ју их лажи­ма и опсе­на­ма за будућ­ност нових зло­чи­на, про­го­на. А да би зло побе­ди­ло – као што рече рабин – довољ­но је да добар човек не учи­ни ништа.


ВИШЕ О ДРАМИ

Од свих Сло­бо­ђа­не­ко­вих дра­ма нај­ве­ћи успех пости­гла је дра­ма „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“. Сма­тра се да је темат­ски инспи­ри­са­на „слу­ча­јем Једваб­но”. У Једваб­ну, гра­ди­ћу на севе­ро­и­сто­ку 1941. годи­не у јед­ном амба­ру, Поља­ци су живе спа­ли­ли 1600 Јевре­ја, о чему је Јан Томаш Грос напи­сао књи­гу „Сусе­ди“.  Нешто касни­је књи­гу је напи­са­ла и нови­нар­ка Ана Биконт, насло­вље­ну са „Ми из Једваб­ног“. А после њих Таде­уш Сло­бо­ђа­нек напи­сао је дра­му „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“. 
До данас поста­вља се пита­ње: Шта се дого­ди­ло с „нашим раз­ре­дом”?  Јер, поред слу­ча­ја Једваб­но „дра­ма” у нај­ши­рем сми­слу речи изла­зи из окви­ра  кон­крет­не исто­риј­ске ситу­а­ци­је. Поста­је уни­вер­зал­на. (…) О неиз­бе­жним раз­ли­ка­ма у рецеп­ци­ји „Нашег раз­ре­да“ у запад­ној и источ­ној Евро­пи и на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма у пољ­ском часо­пи­су „Дија­лог“ (2010/1) напи­са­ле су вео­ма зна­ча­јан текст позо­ри­шне кри­ти­чар­ке Кри­сти­на Дуњец и Јоа­на Кра­ков­ска насло­вљен са „Шта се дога­ђа с Нашим раз­ре­дом“, о раз­ли­ка­ма које оне­мо­гу­ћу­ју уни­вер­зал­ност пои­ма­ња исто­ри­је, исти­чу­ћи да је Сло­бо­ђа­не­ко­во дело умет­нич­ко, а не публи­ци­стич­ко. 
Вео­ма је зна­ча­јан и текст кри­ти­чар­ке Јоа­не Шчен­сне насло­вљен са „То је Наш раз­ред“ обја­вљен у „Газе­ти вyбор­чој“ (2010/224): „То није при­по­вест о кон­крет­ном зло­чи­ну, већ о тра­ги­зму и апсур­ду људ­ске егзи­стен­ци­је упе­тља­не у исто­ри­ју. Обич­ни, ни добри ни лоши људи, суда­ри­ли су се с нечим што их је над­ра­ста­ло. Поред поку­ша­ја нису поло­жи­ли испит зре­ло­сти и ника­да се из тог непо­ла­га­ња неће изву­ћи... Сло­бо­ђа­не­ков Наш раз­ред пита­ње зло­чи­на и казне, кри­ви­це и осу­де, пат­ње и опро­ста пре­не­ће из исто­ри­је и сце­не директ­но у наш живот”. И мно­ги запад­ни режи­се­ри изне­ли су слич­на уве­ре­ња о уни­вер­зал­ној пору­ци Нашег раз­ре­да. (…) Јер, Сло­бо­ђа­нек је под­јед­на­ко напи­сао дра­му о Једваб­ну и о општим меха­ни­зми­ма мржње и агре­си­је у поли­ет­нич­ком дру­штву, о етнич­ким суко­би­ма у мно­гим земља­ма све­та, који у изве­сним тре­ну­ци­ма на уни­вер­за­лан начин воде  тра­ге­ди­ји. 

(Изводи из текста Бисерке Рајчић)
 

На репертоару

Сцена „Раша Плаовић”, 26 новембар 2024, 20:30

Купи [ 119 ]

Премијерно извођење

Премијера, 9. април 2023.

Сцена „Раша Плаовић“

Тадеуш Слобођанек

НАШ РАЗРЕД

Преводилац: Бисерка Рајчић

Режија, адаптација и избор музике Татјана Мандић Ригонат
Сценограф Бранко Хојник
Костимограф Ивана Васић
Композитор Ирена Драговић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић 
Сценски покрет Игор Коруга
Видео рад Јелена Тврдишић
Продуценти Немања Константиновић, Вук Милетић
Инспицијенти Сања Угринић Мимица, Ана Зорић
Суфлер Марија Недељков  

Играју:
Зоха Нина Нешковић
Рахелка/Маријана Сузана Лукић
Дора Јелена Благојевић
Ришек Вучић Перовић
Владек Недим Незировић
Зигмунт Петар Стругар
Хењек Данило Лончаревић
Јакуб Кац Драган Секулић
Абрам Душан Матејић
Менахем Јован Јовановић
Музичари:
кларинет Владимир Гурбај
виолина Никола Драговић
хармоника, клавир Иван Мирковић


Асистенти композиторке Иван Мирковић и Никола Драговић
Корепетитор Иван Мирковић
Помоћник сценографа Андреја Рондовић
Асистент костимографа Ивана Шешлија
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстори тона Дејан Дражић и Роко Мимица

Декор израђен у радионицама Народног позоришта у Београду
Костими: Кројачки атеље „Даша“, СЗКР „Мода Макс“, Обућа Опачић, Капе Раде
 

Претрага