Марија Стјуарт
драма Фридриха Шилера

ПРИРОДА БЕЗ УТОПИЈЕ
Од тренутка када су крочиле на бруталну политичку позорницу Европе XVI века, започело је одмеравање снага између Елизабете I (1533–1603), краљице Енглеске, протестанткиње, и њене католичке рођаке Марије Стјуарт (1542–1587), краљице Шкотске. Удобна позиција савременог посматрача могла би олако да их смести у неки од уџбеника, без превише размишљања о страху у коjeм су живеле: и једној и другој је – у зависности од увек променљивих околности – глава могла да се нађе на пању. У ери Тудора погубљење те врсте није било нехумано. Напротив, оно је сматрано за привилегију. Тај V.I.P. третман, уосталом, био је обезбеђен и Ани Болен, мајци будуће краљице Енглеза. Данас, када две историјске ривалке почивају једна поред друге у Вестминстерској опатији, може се констатовати да су (барем) у смрти једнаке. Али, у времену када су деловале као политички фактори, то је било далеко од истине. Марија Стјуарт је полагала право на чак три европске круне. Рођењем јој је припала шкотска, склапањем првог брака француска, а будући да је њена бака била једна од сестара самовољног и неретко преког Хенрика VIII, Елизабетиног оца, полагала је право и на енглески трон. Елизабетина династичка линија је била далеко скромнија. Она је још као дете проглашена копиланком. Као таква, морала је да се бори за право да се њено присуство тек трпи. Та почетна подела историјских карата, на Марију као „краљицу без сумње“ и на Елизабету као „краљицу под сумњом“, временом ће се преокренути: Елизабетина владарска моћ ће (без сумње) расти, гипко и стално, док ће Марија Стјуарт, као државни непријатељ прве врсте, последње две деценије живота провести под непрестаном сумњом: „да ли је блудница, света мученица или само луда интриганткиња?“. У случају обе биографије, како бележи Штефан Цвајг, „говоримо о судбинама које су пуне насилних прелаза, о личностима чији животни часовници у сваком погледу брже куцају од часовника њихових савременика“.   Шилерова трагедија о сукобу страсти и разума, импулсивности и одговорности, о сукобу две природе чије се линије непомирљиво раздвајају, о те две колосалне жене и два различита државничка принципа, базирана је на историјским чињеницама. И у том смислу слика света остаје непромењена. Марија Стјуарт завршава онако како је историја записала. Елизабета такође. Али осликавање те краљевске хронике добија пун смисао тек када се иза магловите историјске копрене открију два драмска карактера која истински пате и која у исто време, истим интензитетом, горе од жудње да патњи пруже отпор. Јасно је да је реч о врло специфичном типу жена. Обе имају два тела. Једно је природно, страствено и смртно, сазрева и стари. Друго је политичко – невидљиво голом оку, не да се додирнути и концентрисано је на доношење важних одлука. Шилер својим јунакињама даје поетско достојанство, на које обе полажу право не само својим пореклом већ пре интелигенцијом и богатством духа. Чињеница да никада нису могле суштински да се повежу или измире, да су им животне линије биле сличне само у томе што су тежиле међусобном удаљавању, равна је истини да на земљи не могу постојати два сунца. Ликови у трагедији имају своје историјске биографије (са изузетком младог Мортимера у коме су спојене личности неколицине Маријиних фанатичних следбеника са идејом о романтичарском „Sturm und Drang“ јунаку), међутим Шилеров третман историјског већ у прва два чина одступа од фактографије. Марија Стјуарт, у својим последњим данима, била је озбиљно нарушеног здравља, дочим је Шилер описује као заводљиву и крепку. Она никада није била ни у каквом односу, а понајмање у емотивном, са Елизабетиним миљеником грофом од Лестера. У Шилеровој трагедији, пак, јасно је оцртана линија тог љубавног троугла. А када стигнемо до трећег чина, у којем се дешава сусрет двеју краљица, које се јесу дописивале али се никада нису виделе лицем у лице, јасно је да Шилер историјску истину у потпуности подређује законима поетске истине. Како и сам наводи пишући о уметности трагедије: „При грубим повредама историјске истине поетска истина може утолико више да добије“. И заиста, драмска снага тог кобног сусрета, у шуми, покрај замка Фодрингеј у којем је била заточена шкотска краљица, толико је силовита да би се без претеривања могло рећи како је баш због тог призора, или око њега, склопљена читава драматуршка конструкција у којој се непрестано преплићу два временска тока: историјски и метаисторијски. Са циљем да се досегне оно што је сам Шилер описао као „натчулно“ (übersinnliche). Постојање историјске основе јесте врста датости која чини део његове драматуршке грађе. Али, наспрам историје, уздиже се природа. Природа као шума судбинског сусрета, али и природа као незаустављива сила која усложњава животе свих ликова, буди им чула и сузбијане нагоне, руши стеге и поништава суздржаност. Природа која открива тајне и укида неизвесност. У Марији Стјуарт она буди свест о неразмрсивој заплетености у мрежу политике. Њени шкотски праоци, Магбети и Магдафи, служе јој као одличан пример. Да је само могла да их се сети на време... У Елизабети, природа буди свест да више нема дипломатских играрија и рођачке наклоности. Природа чини да њен врлудави карактер коначно одбије да се даље опире неизбежном. Шаховска партија се мора привести крају. У тој игри мишљења само једна глава остаје на раменима. А то није она коју краси лакомислена смелост.

Слободан Обрадовић

ФРИДРИХ ФОН ШИЛЕР (1759–1805)
Немачки драмски писац, песник и теоретичар књижевности, једна од највећих фигура немачке књижевности. Литература немачког говорног подручја памти га и као оснивача једне сасвим особене врсте трагедије, колико историјско-политичке толико и хумано-метафизичке. Успех је постигао већ својим првим драмским комадом Разбојници, у којем се младићки бави питањем слободе, централном темом целокупног свог опуса. Након што је 1789. постављен за професора историје на Универзитету у Јени, Шилер се посветио свом епском ремек-делу, историјској драми Валенштајн, али и преданом сумирању својих естетских гледишта. Написао је већи број филозофских есеја, изванредних мисаоних песама и неколико веома популарних балада; на речи његове Оде Радости доцније ће Лудвиг Ван Бетовен компоновати своју Девету симфонију. Последње године провео је у Вајмару, уз свог пријатеља Јохана Волфганга фон Гетеа. Драма Марија Стјуарт, о слободи душе која човеку даје снагу да се уздигне изнад крхкости тела, изведена је 1800, пет година пре Шилерове смрти. Трагедије надолазећих времена биле су заправо расправе са моделом трагедије који је Шилер предложио, његово песништво имало је далекосежан превратнички утицај. Он је у центар европске теоријске мисли о уметности поставио питање слободе, развијао је идеју естетичке културе чији је задатак да поново успостави интегритет и тоталитет човека, третирао је уметност као органон сазнања. 

МИЛОШ ЛОЛИЋ
Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Славенка Салетовића и Љубомира Драшкића. Значајније режије: Адам и Ева Мирослава Крлеже (Битеф театар, 2002), Велика бела завера Димитрија Војнова (Атеље 212, 2004), Друга страна Дејана Дуковског (ЈДП, 2006), Тесла, тотална рефлексија Марије Стојановић (Југоконцерт и ЈДП, 2006), Мушка ствар Франца Ксавера Креца (Атеље 212, 2007), Сањари Роберта Музила (ЈДП, 2008) Бог је ди-џеј Фалка Рихтера (Мало позориште „Душко Радовић“, 2010), Бартлби, писар по новели Хермана Мелвила (МиниТеатар, Љубљана, 2011), Крваве свадбе Федерика Гарсије Лорке (Фолкстеатар, Минхен, 2011), Магично поподне Волфганга Бауера (Фолкстеатар, Беч, 2012), Жак или покорност Ежена Јонеска (Местно гледалишче, Љубљана, 2012), Отело Вилијама Шекспира (ЈДП, 2012), Роберто Цуко Бернарa М. Колтесa (Фолкстеатар Минхен, 2013), Председнице Вернера Шваба (Фолкстеатар, Беч, 2014), Дневник о Чарнојевићу по роману М. Црњанског (ЈДП, 2014), Баханткиње Еурипида (Позориште „Максим Горки“, Берлин, 2015). Награде: Grand Prix „Мира Траиловић“ 43. БИТЕФ-а (за представу Сањари), Grand Prix Борштниковог сречања 2011. (Бартлби, писар), Награда за режију фестивала Bayerische Theatertage у Аугсбургу 2012, Политикина награда за режију на 46. БИТЕФ-у (Крваве свадбе) и два аустријска признања – Награда „Нестрој“ за представу Магично поподне и Награда „Доротеа Неф“ 2014. за представу Председнице.