Мали брачни злочини

ПРАВЕ УБИЦЕ У МАЛИМ БРАЧНИМ ЗЛОЧИНИМА
Од Другог увек очекујемо одговор, очекујемо да он буде одговор и управо отуда долази сав онај бол који наносимо једни другима у љубави. У љубави не прихватамо оно што остаје необјашњиво: удаљеност, празнину коју оставља задовољена сексуалност, засићено тело, све оно што отвара пут ка души, па дакле, и ка ономе што раздваја бића. Мислимо да друга бића поседујемо, а у ствари, себе стављамо у посед. Људи су љубав измислили ради секса: а тело никада не даје потпуно задовољење. А да ли ћемо то прихватити? Прихватамо ли другог с његовом неограниченом различитошћу? То је цена среће, мада сви добро знамо да је човек ретко када спреман за срећу. Срећа је сувише тешка. На Бол присиљавамо друге због свих својих неутажених жеља, било зато што они јесу наша жеља, било зато што више нећемо да то буду. Бол је увек лакши. О болу потанко расправља Шмит у комаду Мали брачни злочини. У оба комада (Загонетне варијације и Мали брачни злочини прим. прев) човек открива бескрајно загонетан карактер Другога. Али, док у првом комаду он из проживљеног искуства излази разорен, у потоњем му његова луцидност омогућује да Другог прихвати и да са њим успостави однос, иако ће убудуће носити печат неодређености и несигурности која другог држи у затвореном кругу. „Када видите жену и човека пред матичарем, упитате ли се ко ће од њих двоје бити убица?“ Да ли је бол у љубави неминован? Да ли свако жели да сведе на минимум Другога и његову различитост? Жил и Лиза се поново срећу после Жилове несреће због које је доживео амнезију. Он Лизу више не препознаје. Да ли је она заиста његова жена? Да ли је то заиста његов стан, њихов стан? Сам је себи постао незнанац. Поставља питање. Она, међутим, такво понашање не прихвата: он је њен муж и готово! Он и даље сумња: „Причали су ми да постоји мрежа удовица које се баве прометом особа под амнезијом“. Жилова амнезија ће им омогућити да, сасвим безазлено, зароне до дна свог брачног односа. Шта ће ту открити? Јесу ли су били љубоморни? Да ли су имали разлога за љубомору? Међутим, изгледа да све иде у прилог обостраној верности. Невоља јесте што је волео да гледа млађе жене. „Жена почне да примећује своје године у тренутку када открије да има млађих жена од ње“. Себи непрестано постављамо питања чак и онда када желимо да престанемо с тим. Да ли смо заиста оно што представљамо својим изгледом? (...)
А Жилове књиге? Мрачни романи, препуни лупежа, убица, непријатеља. Нису ли његове књиге метафора брачне заједнице? „У њима превара постаје ремек-дело! Двоје непријатеља ће тако, у име породице, за све наћи оправдање. Породица, то је врхунац њиховог шепурења! А онда, убице остаре, њихова деца одлазе да би засновала нове брачне заједнице убица.“ Брачни пар, постао је метафора; његова прича, проблематична. Помирење ће ићи путем поновног описмењавања, учења онога што они јесу, свако за себе, свако за оног другог.  (...) Она романе не пише, њено дело, и то само њено, јесте њен брак, и зато, Жил не треба да оде. Открила је шта је љубав: мисао коју одсутна особа остави у другоме да му, како време протиче, мисао прави друштво, као да је та особа ту. Одсутна присутност, можда обратно од Бога, који је присутна одсутност. Али то је ионако слично. Остаје, међутим, оно питање: ко ће у браку убити оног другог? Да ли то треба заиста схватити тако дословно? У романима (или у позоришним комадима) вероватно. Али насиље ипак постоји: насиље старијих над млађима, насиље мушкараца над женама, насиље у ропском љубавном односу. Она је Жилову књигу под насловом Мали брачни злочини прочитала! Ту је прочитала све о хлапљењу љубави, препознала је све метафоре, маске и, иза њих, насиље као једину дословност, једину реалност брачног односа у Жиловим очима. Онда је видела и себе укључену у ту реалност, колико се све и на њу односи: да ли то исто и за њу важи? Зар се збиља њен брак своди на испразну стварност лишену сваке илузије? „И онда да наставимо, зашто? И то сам код тебе прочитала. Мушкарац и жена остају заједно само зато што у себи негују оно најниже, најзлобније и најружније: интерес, тескобу због мењања, стрепњу од старења, страх од самоће. Држе се за руке само да не би сами наставили ход ка гробљу.“ Он је све оголио, све је свео на дословност, а љубав је ипак метафора, љубав је 2=1, два бића која, како се обично каже, чине једно. И да се не би открило како је то само једно виђење ствари, ову метафору претварамо у неку другу којом илузију преображавамо у стварност. (...)
Два суштинска питања остају занавек и управо она убијају: да ли заиста желим да до судњега дана живим с овим човеком или с овом женом? Да ли бих могао да живим без ње или без њега? Осим одговора, преостају још и несигурности око питања ко је у ствари Други, несигурности којима смо обузети због његовог присуства, због његовог бића, његове нетакнуте лепоте, због привржености коју он управо тиме ствара. Ако хоћемо да зажмуримо пред чињеницом да је однос са Другим необјашњив, ако желимо да тај однос сведемо на одговоре који нас укалупљују, спутавају, онда смо сви губитници. Љубав је прихватање (зар уз помоћ илузије?) прихватање метафоре на коју се редом насуче свака животна жеља и свака нада за сопственим искупљењем. И главно питање: Хоћеш ли ме ти спасити од мене самог, мене који у томе сâм не успевам, зато што сам ја само ја? Ако од метафоре љубави одузмемо оно што она тако добро скрива, онда убијамо љубав, онако како то често чине време или грабљивци који желе силом да провале у брачни пар. Они су можда праве убице у малим брачним злочинима.

Мишел Мајер, Ерик Емануел Шмит или побркани идентитети, Албин Мишел, Париз, 2004.
Превела с француског Татјана Шотра

ЕРИК ЕМАНУЕЛ ШМИТ
Рођен је 1960. године, а школовао се у престижној Ecole Normale Supérieure где је докторирао филозофију и добио највишу француску квалификацију за предавача. У театру се Шмит најпре прославио својим Посетиоцем, драмом која се бави сусретом Фројда са, највероватније, Богом. Ова драма убрзо постаје класик и сада је саставни део репертоара широм света. Потом се нижу успеси: Загонетне варијације, Неморалан човек, Између светова, Мали брачни злочини, Моја јеванђеља и Сентиментална тектоника. Његове драме наилазе на прихватање и код публике и код критике, а нижу се и награде: престижна Награда „Молијер“–неколико пута, па Grand Prix du Théâtre Француске академије. Шмитове књиге су преведене на 43 језика, а његове драме се изводе у више од 50 земаља. Шмитова интересовања и таленти су бројни. У свом књижевном раду, превасходно је посвећен писању романа, међу којима је најновији Уликс из Багдада. Његова трећа књига кратких прича, Кончерто у знак сећања на анђела, награђена је значајном наградом у књижевном роду – Prix Goncourt de la Nouvelle (2010). Бави се и филмским стваралаштвом: први филм за који је написао и сценарио и режирао га, Одет Тулемонд, почео је да се приказује широм Европе током 2007. године. Охрабрен овим интернационалним успехом, крајем 2009. године адаптира Оскар и дама у розе за филмски сценарио. Будући да је заљубљен у музику, са италијанског на француски превео је либрета опера Фигарова женидба и Дон Ђовани. У нашој земљи, најпознатији је као драмски писац, а његове Загонетне варијације на сцени Народног позоришта непрекидно пуне гледалиште од 1998. године. Његова немирна машта наставља да отвара нова врата и да се бави необичним ситуацијама. У току само једне деценије, Ерик Емануел Шмит постао је један од најчитанијих и највише играних француских писаца на свету.  
Према: www.eric-emmanuel-schmitt.com

ФИЛИП ГРИНВАЛД
Рођен је 1984. године у Београду. Након неколико година проведених у Омладинском позоришту „Дадов“, уписује позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Егона Савина. Дипломирао је 2007. године, режијом представе Мирандолина К. Голдонија у Народном позоришту у Сомбору. На 48. МЕСС-у (Сарајево) добио је Награду за најбољег младог редитеља, за представу Стаза дивљачи Ф. К. Креца, у продукцији Народног позоришта Републике Српске (2008). Асистент је на предмету Позоришна режија на ФДУ у Београду, на Катедри за позоришну и радио режију, код професора Николе Јевтића. Поред поменутих, режирао је и представе: Стаза дивљaчи Ф. К. Креца у НПРС, Бања Лука; Зечја јама Д. Л. Абера у БДП-у; Балон од камена, моја сјећања Р. Смиљанић у НПРС, Бања Лука; Женидба и удадба Ј. С. Поповића у НП Кикинда; Зоолошка прича Е. Олбија у НПРС, Бања Лука; Арапска ноћ Р. Шимелпфенинга у Босанском народном позоришту Зеница и у Народном позоришту Тузла. Његова поставка драме Витамини В. Јон, игра се на Сцени „Раша Плаовић“ од 2008. године.

СВЕТСКИ КРИТИЧАРИ О МАЛИМ БРАЧНИМ ЗЛОЧИНИМА
Ово је једна беспоштедна драма, гледаоци су напети, наизменично се смеју или бивају ужаснути. (...) Ерик Емануел Шмит контролише ситуацију задивљујућом прецизношћу и даје позоришним редитељима сва неопходна сценска упутства.
EWI, La Liberté (Швајцарска)

Човек добије ударац у главу и нађе се у ситуацији да је у свом стану са женом, својом супругом, коју не познаје. Његова збуњеност је последица амнезије – или смо ми макар убеђени да је то тако, јер Шмит чува у рукаву више изненадних обрта. У више наврата се испоставља да ликови у драми нису оно што смо ми мислили. Супротно од уобичајених стереотипа везаних за полове, ни једном од њих нису стране грубости и криминални импулси. Брачни односи су централна тема у овој игри светлости и таме, где се смиреност смењује насиљем, љубазност бруталношћу, а мирноћа изненадном акцијом. На први поглед, начин на који Жил и Лиза покушавају да заштите једно друго од истине, делује цивилизовано. Међутим, на једном дубљем нивоу, ово је анализа веза које се временом истроше, а чији је једини спас могућ кроз кризу и њено подрешење. Шмит сјајно разоткрива старомодне и савремене елементе емотивног и физичког односа модерног мушкарца... и жене.
Gilles Costaz, Magazine Littéraire

Таман што помислите да сте ухватили лист којег носи поветарац, дуне јачи ветар и однесе га ван домашаја; оног момента када помислите да сте схватили истину, нове информације то оповргну и ви сте опет изгубљени. Поступно подривање оног у шта смо сигурни, тема је Малих брачних злочина, нове драме Ерика Емануела Шмита. Од аутора Загонетних варијација стиже нам још један психолошки „трилер“ који га приказује у најбољем светлу, као несташног аутора који ужива у својој улози познаваоца живота, при чему манипулише и збуњује и своје ликове и публику. Скоро да га можете замислити како се шуња у позадини, трљајући руке од задовољства због фарсе коју је смислио. (...) Мали брачни злочини су искричава комедија, готово без трага оптимизма.
Armelle Héliot, Le Figaro

То је дело такве интелигенције, да чини, да се и публика осети интелигентно.
André Lafargue, Le Parisien

Мушкарац и жена: пар у рату до уништења. Шта може да буде исцрпљујуће или радикалније од брачног пара? (...) Шмитов смисао за дијалог, напетост и драму непрекидно јача још од Посетиоца и Загонетних варијација. Његов таленат да држи публику у напетости овде је достигао нове висине. У овој драми, на тему два лика у потрази за истином о оном другом, има и превише генијалних обрта, које је готово немогуће схватити.
Annie Coppermann, Les Echos

Љубав и брачни живот су тема ове драме. Шта се дешава између даме и господина после 15 година заједничког живота, без обзира на то што су интелигентни, што су љубазни једно према другом и што су цивилизовани? Одговор је суморан: дешава се пакао...
Bernard Thomas, Le Canard Enchaîné

... Сјајно написана драма, свака фраза је на свом месту и реплике се тако природно надовезују једна на другу, као што лопта у тенису иде тамо-амо, у најбољем маниру једне психолошке драме. (...) Читање ове драме, право је задовољство.
B.P, Le Bulletin des Lettres

Ово је првокласна драма на тему брака, белих лажи и обмана...
Sud-Ouest Dimanche