Магбет

Вилијам Шекспир је, веро­ват­но, рођен 23, 24, 25 или 26.апри­ла 1564. годи­не у Страд­фор­ду на Ејво­ну. Био је тре­ће дете и први син оца Џона, који је био зана­тли­ја, и мај­ке Мери Арден, која, веро­ват­но, води поре­кло из углед­не пле­мић­ке куће. Са осам­на­ест годи­на, 1582, жени се осам годи­на ста­ри­јом Ен Хата­веј, шест месе­ци касни­је се рађа њихо­ва кћер Суза­на, а бли­зан­ци Хам­нет и Џудит две и по годи­не касни­је. Хам­нет уми­ре са једа­на­ест годи­на у Страд­фор­ду.
Име Вили­јам Шек­спир се поја­вљу­је 1595. годи­не на листи глу­ма­ца пла­ће­них по 20 фун­ти да игра­ју две пред­ста­ве на дво­ру, за кра­љи­цу. Купио је кућу, дру­гу по вели­чи­ни у Страд­фор­ду, 1597. и живео у Лон­до­ну веро­ват­но до 1610. Игра глав­не уло­ге у кома­ди­ма Бена Џон­со­на  Every Man in his Humor (1598) и Seja­nus his Fall (1603). Од 1599. Шек­спир је у посе­ду акци­ја, поне­кад као вла­сник, поне­кад као заку­пац, Глоб теа­тра. Годи­не 1604. је уче­ство­вао у про­це­си­ји на кру­ни­са­њу кра­ља Џеј­мса I и VI од Шкотске, као комор­ник. Њего­во име се све више поја­вљи­ва­ло на спи­ско­ви­ма ута­ји­ва­ча поре­за и у суд­ским спи­си­ма, као тужи­о­ца и туже­ног. Већи­на суђе­ња се одно­си­ла на финан­сиј­ске суко­бе. Шек­спир је и даље сти­цао некрет­ни­не и земљи­шта у Лон­до­ну, и посеб­но у Страд­фор­ду.
Умро је 23. апри­ла 1616. годи­не и сахра­њен је два дана касни­је. Већи­ну свог има­ња оста­вио је кће­ри Суза­ни, а супру­зи само мно­го поми­ња­ни „нај­бо­љи кре­вет“ и посте­љи­ну. У њего­вој имо­ви­ни није било поме­на о  књи­га­ма или руко­пи­си­ма. Није оста­вио о себи ништа запи­са­но, што само гово­ри да у њего­во вре­ме позо­ри­шни писци нису ужи­ва­ли вели­ки дру­штве­ни углед и још више о томе да свест о њего­вој гени­јал­но­сти није посто­ја­ла у вре­ме­ну у коме је живео ни код њега самог.
Данас се Шек­спир сма­тра за јед­ног од нај­ве­ћих гени­ја у исто­ри­ји драм­ске књи­жев­но­сти, и веро­ват­но је нај­и­гра­ни­ји позо­ри­шни писац. Напи­сао је 38 дра­ма, 154 соне­та и број­не песме. Реч­ник, којим пише сво­ја дела, садр­жи око 20.000 речи. Ни један дру­ги писац или дра­ма­ти­чар у енгле­ској исто­ри­ји није посе­до­вао толи­ко оби­ман реч­ник. Упр­кос веков­ним истра­жи­ва­њи­ма не зна се о Шек­спи­ру мно­го. Веро­ват­но је нај­ко­ри­шће­ни­ја реч у њего­вим био­гра­фи­ја­ма „веро­ват­но“.
 при­пре­ми­ла Моли­на Фотез

Јагош Мар­ко­вић (Под­го­ри­ца, 1966) је један од нај­и­стак­ну­ти­јих позо­ри­шних реди­те­ља наше земље, као и чита­вог реги­о­на. Дипло­ми­рао је на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду (1987), у кла­си проф. Бор­ја­не Про­да­но­вић и Све­то­за­ра Рапа­ји­ћа. У Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, чији је стал­ни реди­тељ од 2008 годи­не, режи­ра нај­зна­чај­ни­је насло­ве  свет­ске и дома­ће кла­си­ке: Уче­не жене, Хаса­на­ги­ни­ца, Госпо­ђа мини­стар­ка, Покон­ди­ре­на тиква, Др, Анти­го­на,  Ожалошћен породица, Пепе­љу­га (опе­ра) и Фига­ро­ва женид­ба (опе­ра). По пра­ви­лу, њего­ве пред­ста­ве су  дуго­веч­не, хва­ље­не, изво­де се увек пред пре­пу­ном салом и про­сла­вља­ју наци­о­нал­ни теа­тар на међу­на­род­ним госто­ва­њи­ма.
У дру­гим теа­три­ма у земљи и ино­стран­ству режи­рао је до сада пре­ко педе­сет пред­ста­ва. Међу нај­зна­чај­ни­је убра­ја­ју се: Ромео и Јули­ја, Кате Капу­ра­ли­ца, Дека­ме­рон­ дан рани­је (Народ­но позо­ри­ште Сом­бор), Лукре­ци­ја или­ти Жде­ро (Позо­ри­ште на Тера­зи­ја­ма), Скуп, Бого­ја­вљен­ска ноћ, Говор­ни­ца, Сум­њи­во лице, Уобра­же­ни боле­сник, Тако је ако вам се тако чини, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану (Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште), Поро­дич­не при­че, Госпо­да Глем­ба­је­ви, Јесе­ња сона­та (Ате­ље 212 ), Сумрак богова, Дивље месо (Београдско драмско позориште) Галеб, Филу­ме­на Мар­ту­ра­но и опе­ра Кар­мен (ХНК Ива­на пл. Зај­ца), Лукре­ци­ја о’ бимо рекли Поже­рух (Ријеч­ке лет­ње ноћи), Уче­не жене (ХНК Сплит), Чара­па од сто петљи (Бео­град­ско драм­ско позо­ри­ште), Зора на исто­ку, Наши сино­ви, Свињ­ски отац  (Зве­зда­ра теа­тар),  Хаса­на­ги­ни­ца (Цен­тар за кул­ту­ру Тиват), Тар­тиф, Хеку­ба...(Црно­гор­ско народ­но позо­ри­ште) .
... У швед­ском Кра­љев­ском позо­ри­шту Дра­ма­тен пово­дом јуби­ле­ја тог теа­тра режи­рао је Стрин­бер­го­ву Кра­љи­цу Кри­сти­ну. После рас­па­да Југо­сла­ви­је први је наш реди­тељ који је радио на Дубро­вач­ким љет­ним игра­ма (Ромео и Јули­ја, 2014). Мар­ко­вић је добит­ник око педе­сет стру­ков­них, фести­вал­ских и држав­них награ­да међу који­ма су: Награ­да „Бојан Сту­пи­ца“, Награ­да осло­бо­ђе­ња Бео­гра­да, Три­на­е­сто­јул­ска награ­да, награ­да „Мића Попо­вић“, награ­да за све­уку­пан допри­нос ства­ра­ла­штву Црне Горе, Награ­да гра­да Бео­гра­да, Награ­да гра­да Под­го­ри­це, Сте­ри­ји­на награ­да, неко­ли­ко награ­да „Злат­ни ћуран“ , „Арда­ли­он“… У Бугар­ској је одр­жан фести­вал „Бал­кан чита Јаго­ша” у окви­ру кога су чети­ри реди­те­ља ради­ла његов текст Говор­ни­ца.
При­ли­ком све­ча­не доде­ле  Награ­де „Мића Попо­вић“ Јаго­шу Мар­ко­ви­ћу, јуна 2004, Љубо­мир Симо­вић изме­ђу оста­лог је рекао: ”У делу које поста­вља на сце­ну Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и ста­ре и позна­те ства­ри откри­ва као нове и непо­зна­те. Он напра­ви неки непри­ме­тан гест, али тим гестом пре­о­бра­зи све... Јагош ради­кал­но, и с нај­ве­ћом сме­ло­шћу, мења мета­фо­ру коју нала­зи у тек­сту. При том, он то не ради само као реди­тељ, јер он у позо­ри­шту и није само реди­тељ. Он је у позо­ри­шту све; он је и глу­мац, он је цео ансамбл, он је и публи­ка, он је и сце­на, и ложа, и прва, дру­га и тре­ћа гале­ри­ја, он је и позо­ри­шна библи­о­те­ка, он је и чет­ка и боја, и чекић и ексер, и коноп­ци и рефлек­то­ри, и сви­ла и ватра, и кули­са и заве­са. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љуба­ви само ису­ше­но, сла­но и јало­во мор­ско дно, што, опет, није ништа дру­го до оно што о љуба­ви у првој посла­ни­ци Корин­ћа­ни­ма каже апо­стол Павле“.

“Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима... Сада смо на најнижој тачки, чини ми се од кад нас знам. Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро.”
Jaгош Марковић, редитељ
извод из интервјуа „Свако жели да је велики, а нико неће да се прихвати одговорности“
Борка Требјешанин, „Политика“, 11.11.2022.

Реч драматурга
Како игра­ти  тра­ге­ди­ју Маг­бе­то­ву данас? Ко је он и ко је њего­ва леди­? Пре све­га су, као и сви ми, људ­ска бића. Он и Она. Она и Он. И непро­мен­љи­вост при­ро­де људ­ске, ово­зе­маљ­ске. И раз­у­ла­ре­ност ума људ­ског. И пома­мље­ност воље људ­ске. И суђа­је три, које вешти­ца­ма зову. И зашто ли их сре­те херој док се из бит­ке дому вра­ћао? Чиме их зазва неу­стра­ши­во бит­ку бију­ћи? Суђа­је три, које вешти­ца­ма зову. И исти­ну му реко­ше. И он их чу, али само дотле докле је могао да при­ми изре­че­но из затво­ра људ­ске при­ро­де, ово­зе­маљ­ске. Не може се раз­у­ла­ре­ним умом Сила при­хва­ти­ти. Пред Сазна­њем се мора соп­ство пони­шти­ти. У дому га она доче­ка­ла. Воли га. Воља је њено све... Уз њега је до кра­ја себе ово­зе­маљ­ске док је разум у сво­јој раз­у­ла­ре­но­сти не напу­сти. Не виде, ни јед­но од њих, да пут ка сло­бо­ди посто­ји...Он има свест о томе да га моћ­не силе под сво­је узе­ше и да њего­ва ово­зе­маљ­ска „моћ“ томе ништа не може. А опет, не одри­че је се, и даје јој, до послед­њег свог треп­та­ја, да и она сво­ју сна­гу пока­же. Зна да је само човек и да тој при­ро­ди људ­ској, ово­зе­маљ­ској, док је на овом све­ту слу­жи­ти мора и нади­ћи је није у ста­њу. Зна­ да је та немоћ њего­ва тра­ге­ди­ја и при­ста­је на то да дру­га­чи­ји пут на овом све­ту и не тра­жи.
Након про­чи­шће­ња пут Све­тло­сти је отво­рен...
Моли­на Удо­вич­ки Фотез

ИЗ ИСТО­РИЈ­СКИХ СПИ­СА
Веко­ви­ма су Шкот­ски кла­но­ви рато­ва­ли јед­ни про­тив дру­гих. Краљ Мал­колм од Шкот­ске, краљ Шко­та и Пик­та након бит­ке код Кар­ха­ма 1018. поста­је нај­моћни­ји човек у Шкот­ској. Након смр­ти кра­ља Ове­на, вла­да­ра Бри­то­на, који није имао пото­ма­ка, Дан­кан (Мал­кол­мов унук) поста­је путем бра­ка зако­ни­ти вла­дар Бри­то­на. Захва­љу­ју­ћи томе Мал­колм ује­ди­њу­је чети­ри кра­љев­ства Шкот­ске под јед­ном кру­ном, тако да је Шкот­ска почет­ком 11. века конач­но поста­ла једин­стве­на наци­ја.

ДАН­КАН – КРАЉ ШКОТ­СКЕ 1034–1040.
Дан­кан је постао краљ Шкот­ске након Мал­кол­мо­ве смр­ти 1034. Био је мно­го сла­би­ја лич­ност од Мал­кол­ма и изу­зет­но лош вођа. После пора­за у Нор­там­бри­ји био је при­ну­ђен да се осра­мо­ћен пову­че назад у Шкот­ску.Његов рођак Маг­бет, погла­ви­ца север­них Шко­та, тако­ђе је пола­гао пра­во на пре­сто пре­ко сво­је мај­ке. Маг­бет је скло­пио савез са сво­јим рођа­ком гро­фом од Орк­ни­ја и зајед­но су пора­зи­ли и уби­ли Дан­ка­на код Елги­на 1040. годи­не.

МАГ­БЕТ – КРАЉ ШКОТ­СКЕ 1040–1057.
Mac Bet­had mac Findláich или Маг­бет, гроф од Мора­ја, пре­у­зео је трон у сво­је име и у име сво­је жене Грух, а након смр­ти Дан­ка­на про­гла­сио се за кра­ља уме­сто њега. Пошто­ван због сво­јих изра­зи­тих лидер­ских ква­ли­те­та, Маг­бет је био мудар краљ који је успе­шно вла­дао 17 годи­на. Живео је у утвр­ђе­ном зам­ку у Дан­си­на­ну север­но од Пер­та. Њего­ва вла­да­ви­на била је довољ­но сигур­на да је могао да оде на ходо­чашће у Рим 1050. Међу­тим, мир није дуго потра­јао: Дан­ка­нов син Мал­колм који је побе­гао у Нор­там­бри­ју након пора­за свог оца,  ника­да се није одре­као свог пра­ва на пре­сто. Годи­не 1054. уз подр­шку гро­фа Сивар­да, пред­во­дио је вој­ску про­тив Маг­бе­та, побе­див­ши га у бици код Дан­си­на­на. Маг­бет је остао краљ, вра­тив­ши Мал­кол­му њего­ве земље. 1057. годи­не Маг­бет је пора­жен и уби­јен, а Мал­колм је постао краљ.

ШЕК­СПИ­РОВ „МАГ­БЕТ”
Опште је при­хваће­но мишље­ње да је Шек­спир напи­сао дра­му негде изме­ђу 1604. и 1606. годи­не, када је на пре­сто­лу био нови краљ, краљ Џејмс I и VI од Шкот­ске. Посто­ји могућ­ност да је Шек­спир добио одо­бре­ње за дра­му од новог кра­ља, јер се у њој поја­вљу­ју вешти­це, а било је добро позна­то да је краљ био заин­те­ре­со­ван за нат­при­род­но (1597. Џејмс је напи­сао књи­гу о духо­ви­ма и враџ­би­на­ма под нази­вом „ Dae­mo­non­lo­gie “). Шек­спир намер­но меша чиње­ни­це и фик­ци­ју у свом кома­ду. Кори­стећи Холин­ше­до­ве „Хро­ни­ке Енгле­ске, Шкот­ске и Ирске“ (1587) као свој извор, Шек­спир поста­вља бит­ку изме­ђу Дан­ка­на и Маг­бе­та 1040. годи­не да се одви­ја на Бир­нам Хилу у Перт­ши­ру, уме­сто бли­зу Елги­на где се она запра­во оди­гра­ла. У дра­ми, Маг­бет уми­ре у Дан­си­на­ну, док се у ствар­но­сти то деси­ло у Лумп­ха­на­ну где је пора­жен и уби­јен 1057. Шек­спи­ро­ва дра­ма се одви­ја током пери­о­да дужег од годи­ну дана, док је у ствар­но­сти Маг­бет вла­дао 17 годи­на. Што се тиче лич­но­сти два глав­на лика, Дан­ка­на и Маг­бе­та, Шек­спи­ров при­каз опет није исто­риј­ски тачан. У дра­ми, Дан­кан је при­ка­зан као сна­жан, мудар и оста­ре­ли краљ, док је у ствар­но­сти био млад, слаб и нее­фи­ка­сан вла­дар. Шек­спи­ров Маг­бет прак­тич­но нема зако­ни­то пра­во на трон, док је пра­ви Маг­бет пола­гао ствар­но пра­во на трон по мај­чи­ној лини­ји, и Маг­бет и њего­ва жена су потом­ци Кене­та Мекал­пи­на. У Шек­спи­ро­вој дра­ми, Маг­бе­тов при­ја­тељ Бан­ко је при­ка­зан као пле­ме­нит и одан човек, који се оду­пи­ре злу, што је у супрот­но­сти са ликом Маг­бе­та. Међу­тим, у Холин­ше­до­вим „Хро­ни­ка­ма“, Бан­ко је при­ка­зан као сушта супрот­ност: он је Маг­бе­тов сау­че­сник у уби­ству Дан­ка­на. Нови краљ, Џејмс I и VI од Шкот­ске, твр­дио је да поти­че од Бан­ка пре­ко кра­љев­ске лозе Стју­арт, тако да Бан­ко није смео бити при­ка­зан као уби­ца кра­ље­ва!