Магбет

трагедија Вилијама Шекспира

Вилијам Шекспир је, веро­ват­но, рођен 23, 24, 25 или 26.апри­ла 1564. годи­не у Страд­фор­ду на Ејво­ну. Био је тре­ће дете и први син оца Џона, који је био зана­тли­ја, и мај­ке Мери Арден, која, веро­ват­но, води поре­кло из углед­не пле­мић­ке куће. Са осам­на­ест годи­на, 1582, жени се осам годи­на ста­ри­јом Ен Хата­веј, шест месе­ци касни­је се рађа њихо­ва кћер Суза­на, а бли­зан­ци Хам­нет и Џудит две и по годи­не касни­је. Хам­нет уми­ре са једа­на­ест годи­на у Страд­фор­ду.
Име Вили­јам Шек­спир се поја­вљу­је 1595. годи­не на листи глу­ма­ца пла­ће­них по 20 фун­ти да игра­ју две пред­ста­ве на дво­ру, за кра­љи­цу. Купио је кућу, дру­гу по вели­чи­ни у Страд­фор­ду, 1597. и живео у Лон­до­ну веро­ват­но до 1610. Игра глав­не уло­ге у кома­ди­ма Бена Џон­со­на  Every Man in his Humor (1598) и Seja­nus his Fall (1603). Од 1599. Шек­спир је у посе­ду акци­ја, поне­кад као вла­сник, поне­кад као заку­пац, Глоб теа­тра. Годи­не 1604. је уче­ство­вао у про­це­си­ји на кру­ни­са­њу кра­ља Џеј­мса I и VI од Шкотске, као комор­ник. Њего­во име се све више поја­вљи­ва­ло на спи­ско­ви­ма ута­ји­ва­ча поре­за и у суд­ским спи­си­ма, као тужи­о­ца и туже­ног. Већи­на суђе­ња се одно­си­ла на финан­сиј­ске суко­бе. Шек­спир је и даље сти­цао некрет­ни­не и земљи­шта у Лон­до­ну, и посеб­но у Страд­фор­ду.
Умро је 23. апри­ла 1616. годи­не и сахра­њен је два дана касни­је. Већи­ну свог има­ња оста­вио је кће­ри Суза­ни, а супру­зи само мно­го поми­ња­ни „нај­бо­љи кре­вет“ и посте­љи­ну. У њего­вој имо­ви­ни није било поме­на о  књи­га­ма или руко­пи­си­ма. Није оста­вио о себи ништа запи­са­но, што само гово­ри да у њего­во вре­ме позо­ри­шни писци нису ужи­ва­ли вели­ки дру­штве­ни углед и још више о томе да свест о њего­вој гени­јал­но­сти није посто­ја­ла у вре­ме­ну у коме је живео ни код њега самог.
Данас се Шек­спир сма­тра за јед­ног од нај­ве­ћих гени­ја у исто­ри­ји драм­ске књи­жев­но­сти, и веро­ват­но је нај­и­гра­ни­ји позо­ри­шни писац. Напи­сао је 38 дра­ма, 154 соне­та и број­не песме. Реч­ник, којим пише сво­ја дела, садр­жи око 20.000 речи. Ни један дру­ги писац или дра­ма­ти­чар у енгле­ској исто­ри­ји није посе­до­вао толи­ко оби­ман реч­ник. Упр­кос веков­ним истра­жи­ва­њи­ма не зна се о Шек­спи­ру мно­го. Веро­ват­но је нај­ко­ри­шће­ни­ја реч у њего­вим био­гра­фи­ја­ма „веро­ват­но“.
 при­пре­ми­ла Моли­на Фотез


Јагош Мар­ко­вић (Под­го­ри­ца, 1966) је један од нај­и­стак­ну­ти­јих позо­ри­шних реди­те­ља наше земље, као и чита­вог реги­о­на. Дипло­ми­рао је на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду (1987), у кла­си проф. Бор­ја­не Про­да­но­вић и Све­то­за­ра Рапа­ји­ћа. У Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, чији је стал­ни реди­тељ од 2008 годи­не, режи­ра нај­зна­чај­ни­је насло­ве  свет­ске и дома­ће кла­си­ке: Уче­не жене, Хаса­на­ги­ни­ца, Госпо­ђа мини­стар­ка, Покон­ди­ре­на тиква, Др, Анти­го­на,  Ожалошћен породица, Пепе­љу­га (опе­ра) и Фига­ро­ва женид­ба (опе­ра). По пра­ви­лу, њего­ве пред­ста­ве су  дуго­веч­не, хва­ље­не, изво­де се увек пред пре­пу­ном салом и про­сла­вља­ју наци­о­нал­ни теа­тар на међу­на­род­ним госто­ва­њи­ма.
У дру­гим теа­три­ма у земљи и ино­стран­ству режи­рао је до сада пре­ко педе­сет пред­ста­ва. Међу нај­зна­чај­ни­је убра­ја­ју се: Ромео и Јули­ја, Кате Капу­ра­ли­ца, Дека­ме­рон­ дан рани­је (Народ­но позо­ри­ште Сом­бор), Лукре­ци­ја или­ти Жде­ро (Позо­ри­ште на Тера­зи­ја­ма), Скуп, Бого­ја­вљен­ска ноћ, Говор­ни­ца, Сум­њи­во лице, Уобра­же­ни боле­сник, Тако је ако вам се тако чини, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану (Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште), Поро­дич­не при­че, Госпо­да Глем­ба­је­ви, Јесе­ња сона­та (Ате­ље 212 ), Сумрак богова, Дивље месо (Београдско драмско позориште) Галеб, Филу­ме­на Мар­ту­ра­но и опе­ра Кар­мен (ХНК Ива­на пл. Зај­ца), Лукре­ци­ја о’ бимо рекли Поже­рух (Ријеч­ке лет­ње ноћи), Уче­не жене (ХНК Сплит), Чара­па од сто петљи (Бео­град­ско драм­ско позо­ри­ште), Зора на исто­ку, Наши сино­ви, Свињ­ски отац  (Зве­зда­ра теа­тар),  Хаса­на­ги­ни­ца (Цен­тар за кул­ту­ру Тиват), Тар­тиф, Хеку­ба...(Црно­гор­ско народ­но позо­ри­ште) .
... У швед­ском Кра­љев­ском позо­ри­шту Дра­ма­тен пово­дом јуби­ле­ја тог теа­тра режи­рао је Стрин­бер­го­ву Кра­љи­цу Кри­сти­ну. После рас­па­да Југо­сла­ви­је први је наш реди­тељ који је радио на Дубро­вач­ким љет­ним игра­ма (Ромео и Јули­ја, 2014). Мар­ко­вић је добит­ник око педе­сет стру­ков­них, фести­вал­ских и држав­них награ­да међу који­ма су: Награ­да „Бојан Сту­пи­ца“, Награ­да осло­бо­ђе­ња Бео­гра­да, Три­на­е­сто­јул­ска награ­да, награ­да „Мића Попо­вић“, награ­да за све­уку­пан допри­нос ства­ра­ла­штву Црне Горе, Награ­да гра­да Бео­гра­да, Награ­да гра­да Под­го­ри­це, Сте­ри­ји­на награ­да, неко­ли­ко награ­да „Злат­ни ћуран“ , „Арда­ли­он“… У Бугар­ској је одр­жан фести­вал „Бал­кан чита Јаго­ша” у окви­ру кога су чети­ри реди­те­ља ради­ла његов текст Говор­ни­ца.
При­ли­ком све­ча­не доде­ле  Награ­де „Мића Попо­вић“ Јаго­шу Мар­ко­ви­ћу, јуна 2004, Љубо­мир Симо­вић изме­ђу оста­лог је рекао: ”У делу које поста­вља на сце­ну Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и ста­ре и позна­те ства­ри откри­ва као нове и непо­зна­те. Он напра­ви неки непри­ме­тан гест, али тим гестом пре­о­бра­зи све... Јагош ради­кал­но, и с нај­ве­ћом сме­ло­шћу, мења мета­фо­ру коју нала­зи у тек­сту. При том, он то не ради само као реди­тељ, јер он у позо­ри­шту и није само реди­тељ. Он је у позо­ри­шту све; он је и глу­мац, он је цео ансамбл, он је и публи­ка, он је и сце­на, и ложа, и прва, дру­га и тре­ћа гале­ри­ја, он је и позо­ри­шна библи­о­те­ка, он је и чет­ка и боја, и чекић и ексер, и коноп­ци и рефлек­то­ри, и сви­ла и ватра, и кули­са и заве­са. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љуба­ви само ису­ше­но, сла­но и јало­во мор­ско дно, што, опет, није ништа дру­го до оно што о љуба­ви у првој посла­ни­ци Корин­ћа­ни­ма каже апо­стол Павле“.

“Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима... Сада смо на најнижој тачки, чини ми се од кад нас знам. Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро.”
Jaгош Марковић, редитељ
извод из интервјуа „Свако жели да је велики, а нико неће да се прихвати одговорности“
Борка Требјешанин, „Политика“, 11.11.2022.


Реч драматурга
Како игра­ти  тра­ге­ди­ју Маг­бе­то­ву данас? Ко је он и ко је њего­ва леди­? Пре све­га су, као и сви ми, људ­ска бића. Он и Она. Она и Он. И непро­мен­љи­вост при­ро­де људ­ске, ово­зе­маљ­ске. И раз­у­ла­ре­ност ума људ­ског. И пома­мље­ност воље људ­ске. И суђа­је три, које вешти­ца­ма зову. И зашто ли их сре­те херој док се из бит­ке дому вра­ћао? Чиме их зазва неу­стра­ши­во бит­ку бију­ћи? Суђа­је три, које вешти­ца­ма зову. И исти­ну му реко­ше. И он их чу, али само дотле докле је могао да при­ми изре­че­но из затво­ра људ­ске при­ро­де, ово­зе­маљ­ске. Не може се раз­у­ла­ре­ним умом Сила при­хва­ти­ти. Пред Сазна­њем се мора соп­ство пони­шти­ти. У дому га она доче­ка­ла. Воли га. Воља је њено све... Уз њега је до кра­ја себе ово­зе­маљ­ске док је разум у сво­јој раз­у­ла­ре­но­сти не напу­сти. Не виде, ни јед­но од њих, да пут ка сло­бо­ди посто­ји...Он има свест о томе да га моћ­не силе под сво­је узе­ше и да њего­ва ово­зе­маљ­ска „моћ“ томе ништа не може. А опет, не одри­че је се, и даје јој, до послед­њег свог треп­та­ја, да и она сво­ју сна­гу пока­же. Зна да је само човек и да тој при­ро­ди људ­ској, ово­зе­маљ­ској, док је на овом све­ту слу­жи­ти мора и нади­ћи је није у ста­њу. Зна­ да је та немоћ њего­ва тра­ге­ди­ја и при­ста­је на то да дру­га­чи­ји пут на овом све­ту и не тра­жи.
Након про­чи­шће­ња пут Све­тло­сти је отво­рен...
Моли­на Удо­вич­ки Фотез


ИЗ ИСТО­РИЈ­СКИХ СПИ­СА
Веко­ви­ма су Шкот­ски кла­но­ви рато­ва­ли јед­ни про­тив дру­гих. Краљ Мал­колм од Шкот­ске, краљ Шко­та и Пик­та након бит­ке код Кар­ха­ма 1018. поста­је нај­моћни­ји човек у Шкот­ској. Након смр­ти кра­ља Ове­на, вла­да­ра Бри­то­на, који није имао пото­ма­ка, Дан­кан (Мал­кол­мов унук) поста­је путем бра­ка зако­ни­ти вла­дар Бри­то­на. Захва­љу­ју­ћи томе Мал­колм ује­ди­њу­је чети­ри кра­љев­ства Шкот­ске под јед­ном кру­ном, тако да је Шкот­ска почет­ком 11. века конач­но поста­ла једин­стве­на наци­ја.

ДАН­КАН – КРАЉ ШКОТ­СКЕ 1034–1040.
Дан­кан је постао краљ Шкот­ске након Мал­кол­мо­ве смр­ти 1034. Био је мно­го сла­би­ја лич­ност од Мал­кол­ма и изу­зет­но лош вођа. После пора­за у Нор­там­бри­ји био је при­ну­ђен да се осра­мо­ћен пову­че назад у Шкот­ску.Његов рођак Маг­бет, погла­ви­ца север­них Шко­та, тако­ђе је пола­гао пра­во на пре­сто пре­ко сво­је мај­ке. Маг­бет је скло­пио савез са сво­јим рођа­ком гро­фом од Орк­ни­ја и зајед­но су пора­зи­ли и уби­ли Дан­ка­на код Елги­на 1040. годи­не.

МАГ­БЕТ – КРАЉ ШКОТ­СКЕ 1040–1057.
Mac Bet­had mac Findláich или Маг­бет, гроф од Мора­ја, пре­у­зео је трон у сво­је име и у име сво­је жене Грух, а након смр­ти Дан­ка­на про­гла­сио се за кра­ља уме­сто њега. Пошто­ван због сво­јих изра­зи­тих лидер­ских ква­ли­те­та, Маг­бет је био мудар краљ који је успе­шно вла­дао 17 годи­на. Живео је у утвр­ђе­ном зам­ку у Дан­си­на­ну север­но од Пер­та. Њего­ва вла­да­ви­на била је довољ­но сигур­на да је могао да оде на ходо­чашће у Рим 1050. Међу­тим, мир није дуго потра­јао: Дан­ка­нов син Мал­колм који је побе­гао у Нор­там­бри­ју након пора­за свог оца,  ника­да се није одре­као свог пра­ва на пре­сто. Годи­не 1054. уз подр­шку гро­фа Сивар­да, пред­во­дио је вој­ску про­тив Маг­бе­та, побе­див­ши га у бици код Дан­си­на­на. Маг­бет је остао краљ, вра­тив­ши Мал­кол­му њего­ве земље. 1057. годи­не Маг­бет је пора­жен и уби­јен, а Мал­колм је постао краљ.


ШЕК­СПИ­РОВ „МАГ­БЕТ”
Опште је при­хваће­но мишље­ње да је Шек­спир напи­сао дра­му негде изме­ђу 1604. и 1606. годи­не, када је на пре­сто­лу био нови краљ, краљ Џејмс I и VI од Шкот­ске. Посто­ји могућ­ност да је Шек­спир добио одо­бре­ње за дра­му од новог кра­ља, јер се у њој поја­вљу­ју вешти­це, а било је добро позна­то да је краљ био заин­те­ре­со­ван за нат­при­род­но (1597. Џејмс је напи­сао књи­гу о духо­ви­ма и враџ­би­на­ма под нази­вом „ Dae­mo­non­lo­gie “). Шек­спир намер­но меша чиње­ни­це и фик­ци­ју у свом кома­ду. Кори­стећи Холин­ше­до­ве „Хро­ни­ке Енгле­ске, Шкот­ске и Ирске“ (1587) као свој извор, Шек­спир поста­вља бит­ку изме­ђу Дан­ка­на и Маг­бе­та 1040. годи­не да се одви­ја на Бир­нам Хилу у Перт­ши­ру, уме­сто бли­зу Елги­на где се она запра­во оди­гра­ла. У дра­ми, Маг­бет уми­ре у Дан­си­на­ну, док се у ствар­но­сти то деси­ло у Лумп­ха­на­ну где је пора­жен и уби­јен 1057. Шек­спи­ро­ва дра­ма се одви­ја током пери­о­да дужег од годи­ну дана, док је у ствар­но­сти Маг­бет вла­дао 17 годи­на. Што се тиче лич­но­сти два глав­на лика, Дан­ка­на и Маг­бе­та, Шек­спи­ров при­каз опет није исто­риј­ски тачан. У дра­ми, Дан­кан је при­ка­зан као сна­жан, мудар и оста­ре­ли краљ, док је у ствар­но­сти био млад, слаб и нее­фи­ка­сан вла­дар. Шек­спи­ров Маг­бет прак­тич­но нема зако­ни­то пра­во на трон, док је пра­ви Маг­бет пола­гао ствар­но пра­во на трон по мај­чи­ној лини­ји, и Маг­бет и њего­ва жена су потом­ци Кене­та Мекал­пи­на. У Шек­спи­ро­вој дра­ми, Маг­бе­тов при­ја­тељ Бан­ко је при­ка­зан као пле­ме­нит и одан човек, који се оду­пи­ре злу, што је у супрот­но­сти са ликом Маг­бе­та. Међу­тим, у Холин­ше­до­вим „Хро­ни­ка­ма“, Бан­ко је при­ка­зан као сушта супрот­ност: он је Маг­бе­тов сау­че­сник у уби­ству Дан­ка­на. Нови краљ, Џејмс I и VI од Шкот­ске, твр­дио је да поти­че од Бан­ка пре­ко кра­љев­ске лозе Стју­арт, тако да Бан­ко није смео бити при­ка­зан као уби­ца кра­ље­ва!

Премијерно извођење

Премијера, 22. новембар 2022.

Велика сцена

Вилијам Шекспир
МАГБЕТ

Преводилац: Велимир Живојиновић
Режија Јагош Марковић
        
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Сценограф Матија Вучићевић  
Костимограф Лана Цвијановић          
Избор музике Јагош Марковић
Дизајн звука Владимир Петричевић
Помоћник редитеља и асистент сценографа Тара Лазаревић
Асистент костимографа Вишња Жилић 
Продуценти Немања Константиновић, Вук Милетић
Инспицијент Сања Угринић Мимица 
Суфлер Марија Недељков

Премијерна подела:
Магбет, племић шкотски Небојша Дугалић
Леди Магбет Наташа Нинковић
Данкан, шкотски краљ Бранислав Лечић
Банко, племић шкотски Александар Срећковић
Вештице Радмила Живковић, Александра Николић, Ивана Шћепановић
Малком, Данканов син Вучић Перовић
Ленокс, племић шкотски Петар Стругар
Рос, племић шкотски Данило Лончаревић 
Макдаф, племић шкотски Јован Јовановић
Доналбејн, Данканов син Огњен Малушић*
Дворски часник / Први убица / Сајтон Немања Стаматовић
Други убица / Гробар Богдан Богдановић
Слуга Драган Секулић
Кардинал Милош Живановић**
Војвода / Гробар Томислав Радосављевић***
Војводе Милан Шавија, Милош Дмитровић


* Студент глуме Факултета драмских уметности у Београду
* * Члан Балета Народног позоришта у Београду
* * *  Студент глуме Факултета савремених уметности

Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Тихомир Савић и Перица Ћурковић

Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.

Претрага