Магбет
трагедија Вилијама Шекспира
Вилијам Шекспир је, вероватно, рођен 23, 24, 25 или 26.априла 1564. године у Страдфорду на Ејвону. Био је треће дете и први син оца Џона, који је био занатлија, и мајке Мери Арден, која, вероватно, води порекло из угледне племићке куће. Са осамнаест година, 1582, жени се осам година старијом Ен Хатавеј, шест месеци касније се рађа њихова кћер Сузана, а близанци Хамнет и Џудит две и по године касније. Хамнет умире са једанаест година у Страдфорду.
Име Вилијам Шекспир се појављује 1595. године на листи глумаца плаћених по 20 фунти да играју две представе на двору, за краљицу. Купио је кућу, другу по величини у Страдфорду, 1597. и живео у Лондону вероватно до 1610. Игра главне улоге у комадима Бена Џонсона Every Man in his Humor (1598) и Sejanus his Fall (1603). Од 1599. Шекспир је у поседу акција, понекад као власник, понекад као закупац, Глоб театра. Године 1604. је учествовао у процесији на крунисању краља Џејмса I и VI од Шкотске, као коморник. Његово име се све више појављивало на списковима утајивача пореза и у судским списима, као тужиоца и туженог. Већина суђења се односила на финансијске сукобе. Шекспир је и даље стицао некретнине и земљишта у Лондону, и посебно у Страдфорду.
Умро је 23. априла 1616. године и сахрањен је два дана касније. Већину свог имања оставио је кћери Сузани, а супрузи само много помињани „најбољи кревет“ и постељину. У његовој имовини није било помена о књигама или рукописима. Није оставио о себи ништа записано, што само говори да у његово време позоришни писци нису уживали велики друштвени углед и још више о томе да свест о његовој генијалности није постојала у времену у коме је живео ни код њега самог.
Данас се Шекспир сматра за једног од највећих генија у историји драмске књижевности, и вероватно је најигранији позоришни писац. Написао је 38 драма, 154 сонета и бројне песме. Речник, којим пише своја дела, садржи око 20.000 речи. Ни један други писац или драматичар у енглеској историји није поседовао толико обиман речник. Упркос вековним истраживањима не зна се о Шекспиру много. Вероватно је најкоришћенија реч у његовим биографијама „вероватно“.
припремила Молина Фотез
Јагош Марковић (Подгорица, 1966) је један од најистакнутијих позоришних редитеља наше земље, као и читавог региона. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду (1987), у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. У Народном позоришту у Београду, чији је стални редитељ од 2008 године, режира најзначајније наслове светске и домаће класике: Учене жене, Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, Антигона, Ожалошћен породица, Пепељуга (опера) и Фигарова женидба (опера). По правилу, његове представе су дуговечне, хваљене, изводе се увек пред препуном салом и прослављају национални театар на међународним гостовањима.
У другим театрима у земљи и иностранству режирао је до сада преко педесет представа. Међу најзначајније убрајају се: Ромео и Јулија, Кате Капуралица, Декамерон дан раније (Народно позориште Сомбор), Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама), Скуп, Богојављенска ноћ, Говорница, Сумњиво лице, Уображени болесник, Тако је ако вам се тако чини, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану (Југословенско драмско позориште), Породичне приче, Господа Глембајеви, Јесења соната (Атеље 212 ), Сумрак богова, Дивље месо (Београдско драмско позориште) Галеб, Филумена Мартурано и опера Кармен (ХНК Ивана пл. Зајца), Лукреција о’ бимо рекли Пожерух (Ријечке летње ноћи), Учене жене (ХНК Сплит), Чарапа од сто петљи (Београдско драмско позориште), Зора на истоку, Наши синови, Свињски отац (Звездара театар), Хасанагиница (Центар за културу Тиват), Тартиф, Хекуба...(Црногорско народно позориште) .
... У шведском Краљевском позоришту Драматен поводом јубилеја тог театра режирао је Стринбергову Краљицу Кристину. После распада Југославије први је наш редитељ који је радио на Дубровачким љетним играма (Ромео и Јулија, 2014). Марковић је добитник око педесет струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда, награда „Мића Поповић“, награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, Награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран“ , „Ардалион“… У Бугарској је одржан фестивал „Балкан чита Јагоша” у оквиру кога су четири редитеља радила његов текст Говорница.
Приликом свечане доделе Награде „Мића Поповић“ Јагошу Марковићу, јуна 2004, Љубомир Симовић између осталог је рекао: ”У делу које поставља на сцену Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све... Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у првој посланици Коринћанима каже апостол Павле“.
“Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима... Сада смо на најнижој тачки, чини ми се од кад нас знам. Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро.”
Jaгош Марковић, редитељ
извод из интервјуа „Свако жели да је велики, а нико неће да се прихвати одговорности“
Борка Требјешанин, „Политика“, 11.11.2022.
Реч драматурга
Како играти трагедију Магбетову данас? Ко је он и ко је његова леди? Пре свега су, као и сви ми, људска бића. Он и Она. Она и Он. И непроменљивост природе људске, овоземаљске. И разулареност ума људског. И помамљеност воље људске. И суђаје три, које вештицама зову. И зашто ли их срете херој док се из битке дому враћао? Чиме их зазва неустрашиво битку бијући? Суђаје три, које вештицама зову. И истину му рекоше. И он их чу, али само дотле докле је могао да прими изречено из затвора људске природе, овоземаљске. Не може се разулареним умом Сила прихватити. Пред Сазнањем се мора сопство поништити. У дому га она дочекала. Воли га. Воља је њено све... Уз њега је до краја себе овоземаљске док је разум у својој разуларености не напусти. Не виде, ни једно од њих, да пут ка слободи постоји...Он има свест о томе да га моћне силе под своје узеше и да његова овоземаљска „моћ“ томе ништа не може. А опет, не одриче је се, и даје јој, до последњег свог трептаја, да и она своју снагу покаже. Зна да је само човек и да тој природи људској, овоземаљској, док је на овом свету служити мора и надићи је није у стању. Зна да је та немоћ његова трагедија и пристаје на то да другачији пут на овом свету и не тражи.
Након прочишћења пут Светлости је отворен...
Молина Удовички Фотез
ИЗ ИСТОРИЈСКИХ СПИСА
Вековима су Шкотски кланови ратовали једни против других. Краљ Малколм од Шкотске, краљ Шкота и Пикта након битке код Кархама 1018. постаје најмоћнији човек у Шкотској. Након смрти краља Овена, владара Бритона, који није имао потомака, Данкан (Малколмов унук) постаје путем брака законити владар Бритона. Захваљујући томе Малколм уједињује четири краљевства Шкотске под једном круном, тако да је Шкотска почетком 11. века коначно постала јединствена нација.
ДАНКАН – КРАЉ ШКОТСКЕ 1034–1040.
Данкан је постао краљ Шкотске након Малколмове смрти 1034. Био је много слабија личност од Малколма и изузетно лош вођа. После пораза у Нортамбрији био је принуђен да се осрамоћен повуче назад у Шкотску.Његов рођак Магбет, поглавица северних Шкота, такође је полагао право на престо преко своје мајке. Магбет је склопио савез са својим рођаком грофом од Оркнија и заједно су поразили и убили Данкана код Елгина 1040. године.
МАГБЕТ – КРАЉ ШКОТСКЕ 1040–1057.
Mac Bethad mac Findláich или Магбет, гроф од Мораја, преузео је трон у своје име и у име своје жене Грух, а након смрти Данкана прогласио се за краља уместо њега. Поштован због својих изразитих лидерских квалитета, Магбет је био мудар краљ који је успешно владао 17 година. Живео је у утврђеном замку у Дансинану северно од Перта. Његова владавина била је довољно сигурна да је могао да оде на ходочашће у Рим 1050. Међутим, мир није дуго потрајао: Данканов син Малколм који је побегао у Нортамбрију након пораза свог оца, никада се није одрекао свог права на престо. Године 1054. уз подршку грофа Сиварда, предводио је војску против Магбета, победивши га у бици код Дансинана. Магбет је остао краљ, вративши Малколму његове земље. 1057. године Магбет је поражен и убијен, а Малколм је постао краљ.
ШЕКСПИРОВ „МАГБЕТ”
Опште је прихваћено мишљење да је Шекспир написао драму негде између 1604. и 1606. године, када је на престолу био нови краљ, краљ Џејмс I и VI од Шкотске. Постоји могућност да је Шекспир добио одобрење за драму од новог краља, јер се у њој појављују вештице, а било је добро познато да је краљ био заинтересован за натприродно (1597. Џејмс је написао књигу о духовима и враџбинама под називом „ Daemononlogie “). Шекспир намерно меша чињенице и фикцију у свом комаду. Користећи Холиншедове „Хронике Енглеске, Шкотске и Ирске“ (1587) као свој извор, Шекспир поставља битку између Данкана и Магбета 1040. године да се одвија на Бирнам Хилу у Пертширу, уместо близу Елгина где се она заправо одиграла. У драми, Магбет умире у Дансинану, док се у стварности то десило у Лумпханану где је поражен и убијен 1057. Шекспирова драма се одвија током периода дужег од годину дана, док је у стварности Магбет владао 17 година. Што се тиче личности два главна лика, Данкана и Магбета, Шекспиров приказ опет није историјски тачан. У драми, Данкан је приказан као снажан, мудар и остарели краљ, док је у стварности био млад, слаб и неефикасан владар. Шекспиров Магбет практично нема законито право на трон, док је прави Магбет полагао стварно право на трон по мајчиној линији, и Магбет и његова жена су потомци Кенета Мекалпина. У Шекспировој драми, Магбетов пријатељ Банко је приказан као племенит и одан човек, који се одупире злу, што је у супротности са ликом Магбета. Међутим, у Холиншедовим „Хроникама“, Банко је приказан као сушта супротност: он је Магбетов саучесник у убиству Данкана. Нови краљ, Џејмс I и VI од Шкотске, тврдио је да потиче од Банка преко краљевске лозе Стјуарт, тако да Банко није смео бити приказан као убица краљева!
Премијерно извођење
Премијера, 22. новембар 2022.
Велика сцена
Вилијам Шекспир
МАГБЕТ
Преводилац: Велимир Живојиновић
Режија Јагош Марковић
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Сценограф Матија Вучићевић
Костимограф Лана Цвијановић
Избор музике Јагош Марковић
Дизајн звука Владимир Петричевић
Помоћник редитеља и асистент сценографа Тара Лазаревић
Асистент костимографа Вишња Жилић
Продуценти Немања Константиновић, Вук Милетић
Инспицијент Сања Угринић Мимица
Суфлер Марија Недељков
Премијерна подела:
Магбет, племић шкотски Небојша Дугалић
Леди Магбет Наташа Нинковић
Данкан, шкотски краљ Бранислав Лечић
Банко, племић шкотски Александар Срећковић
Вештице Радмила Живковић, Александра Николић, Ивана Шћепановић
Малком, Данканов син Вучић Перовић
Ленокс, племић шкотски Петар Стругар
Рос, племић шкотски Данило Лончаревић
Макдаф, племић шкотски Јован Јовановић
Доналбејн, Данканов син Огњен Малушић*
Дворски часник / Први убица / Сајтон Немања Стаматовић
Други убица / Гробар Богдан Богдановић
Слуга Драган Секулић
Кардинал Милош Живановић**
Војвода / Гробар Томислав Радосављевић***
Војводе Милан Шавија, Милош Дмитровић
* Студент глуме Факултета драмских уметности у Београду
* * Члан Балета Народног позоришта у Београду
* * * Студент глуме Факултета савремених уметности
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Тихомир Савић и Перица Ћурковић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.