Ловци бисера

Жорж Бизе – од романтизма ка веризму

„Жорж Бизе је на крштењу 1838. године добио име Александар Цезар Леополд. Његово ремек-дело (Кармен) је освојило свет онако како су то учинили и славни освајачи – његови имењаци“ приметио је Константин Винавер. Међутим, Бизе је спадао међу оне  уметнике који су са овог света отишли уверени да нису постигли ниједан успех у животу (било му је само 37 година). Када је Кармен први пут изведена 1875. године и публика и критика лоше су је примили затечени њеним реализмом, сценама које као да су пренете из стварног живота, приказом људских страсти и композиторовом идејом да на сцену изведе фабричке раднице, кријумчаре, дезертера, уз потресну финалну сцену убиства насловне јунакиње. Била је то својеврсна револуција која ће наговестити нови правац у оперској уметности – веризам. Иако је представа до Бизеове смрти, три месеца после премијере, изведена више од тридесет пута, он је доживео као свој највећи неуспех.
Када је 1883. године Кармен поново постављена на сцену те исте године доживела је стото а до 1904. године и хиљадито извођење у Паризу. Тако су се оствариле пророчке речи Петра Иљича Чајковског да ће за десет година од премијере Кармен постати најпопуларнија опера на свету, сматрајући да је Бизе композитор кога „греје истинска инспирација“.
После вртоглавог успеха Кармен, Бизеово име привукло је велику пажњу публике коју је интересовало шта је композитор овог дела још написао. Тако су светлост дана поново угледали – Ловци бисера. Била је то опера која је после премијере у Театру лирик 30. септембра 1863. године изведена осамнаест пута и никада више а оригинална партитура је била изгубљена.
Прича о настанку ове опере почиње 1863. године после Бизеовог повратка у Париз са Француске академије у Риму где је, боравећи у вили Медичи, резиденцији уметника (сликара, вајара, композитора...), провео три године на усавршавању као добитник Римске награде. Управо захваљујући награди добио је позив од директора Театра лирик Леона Карвала да за њих компонује своју прву целовечерњу оперу. Наиме, ово позориште добијало је субвенције од државе уз обавезу да сваке године изведе оперу једног добитника Римске награде и тако младим уметницима пружи подршку на почетку каријере.  
Без могућности да сам одабере тему за оперу, Бизе је добио либрето признатих аутора Мишела Кареа и Ежена Кормона који овом задатаку нису приступили са великим ентузијазмом, гајећи сумње према непознатом композитору на почетку каријере. Инспирацију су пронашли у већ постојећим операма – Белинијевој Норми и Спонтинијевој Весталки а с обзиром да је то било време када су у опери преовладавали садржаји са егзотичном тематиком послужили су се и управо објављеном књигом Октава Сашоа „Острво Цејлон и његова чуда природе“ у којој је детаљно описан лов на бисере. 
Критичари су били изузетно строги према либрету сматрајући да је превише стереотипан, а Ежен Кормон је уочи премијере изјавио да Бизеу никада не би дали такав либрето да су били свесни његовог талента. Међутим, он је у себи носио главне карактеристике једне романтичарске опере у којој се величају племенита осећања, љубав, посебан однос према лепоти, светост пријатељства и дате речи и жртва која се полаже за те идеале. Овако узвишени свет, попут бајке, могао је да буде смештен само у неке далеке крајеве у које су уметници XIX века тако радо „бежали“ нудећи своју уметничку интерпретацију егзотичних земаља. Али избор места на коме ће се радња одвијати вероватно је имао још једно упориште. Наиме, у другој половини XIX века у Паризу бисери улазе у моду и до краја века потражња за њима достићи ће невиђене размере. Позориште које је представљало својеврстан медиј са чије су се сцене ширили и модни односно естетски утицаји, у Ловцима бисера је приказало поетску слику о пореклу ових скупоцених перли а као важан мотив приче, одлучујући за судбину протагониста – појављује се једна огрлица.  Забележено је да су у  представу уложена велика средства и по речима критичара костими и сценографија су били величанствени.
Бизе је, без обзира на чињеницу да је добио само три месеца да напише оперу, био очигледно инспирисан причом показавши сав свој дар и оригиналност. Публика и критика биле су затечене богатством хармонија и оркестрације које су деловале веома смело за једног дебитанта. Са великим одушевљењем примљен је један од најлепших дуета у оперској литератури, дует Надира и Зурге „божанствена мелодија која узнемирује чула“, као и арија Надира “Je crois entendre encore”. Оперу од почетка до краја прожима мотив мора које становницима острва и ловцима на бисере одређује читав живот. Исти мотив послужиће Бизеу да прикаже и сву буру осећања и колебања главних јунака.  
Иако су и публика и критика билe подељенe у оцени представе, њен успех је потврђен новом поруџбином коју је Бизе добио од директора Карвала за оперу Иван IV.
Када је осамдесетих година 19. века поново изведена (реконструисана према оригиналном клавирском изводу и другим изворима претрпевши бројне измене) опера Ловци бисера први пут је обишла свет да би до данас била редовно на репертоару оперских кућа. 
А у Паризу, у Школи за уметност накита, тренутно је у току изложба „Париз, престоница бисера“ која обухвата период од друге половине XIX до тридесетих година ХХ века коју прате звуци опере Ловци бисера.

Вања Косанић

САДРЖАЈ

I чин

Село на острву Цејлон 
Народ се окупља и весели пред почетак великог лова на бисере. За свог предводника ловци бирају најбољег међу собом – Зургу. После дужег одсуства изненада се међу њима појављује и Надир, ловац на тигрове. Он је Зургин стари пријатељ. Заједно се присећају прошлости а посебо оног дана када су испред храма угледали чудесну лепотицу у коју су се одмах и заљубили. Тада су одлучили, како би сачували своје пријатељство, да се обојица одрекну своје љубави. Приликом овог сусрета Надир и Зурга потврђују ту своју заклетву. Верују да их ништа не може у животу посвађати (дует Зурге и Надира). 
Прекривена велом, међу њих у том тренутку, из далека, стиже свештеница Леила. Својом молитвом она би пред почетак лова требало да умилостиви богове. Ту је и велики свештеник Нурабад. Леила, пре молитве, мора да положи заклетву и њоме преузме обавезу да јој се за време ритуала нико не сме приближити нити јој сме видети лице. По гласу Надир у Леили препозна лепотицу у коју су се он о и Зурга, својевремено, пред храмом заљубили. 
Када се сви разиђу, Надир остаје сам. Он се сећа прошлости а то сећање у њему поново буди љубав према Леили (арија Надира). Враћају се свештеник Нурабад и Леила. Када он оде Леила, у молитви, остаје сама. Кришом долази Надир. Његово присуство узнемирује Леилу; она се колеба (арија Леиле).

II чин

Пред рушевинама храма
Из даљине чује се песма ловаца на бисере. Долазе Нурабад и Леила. Леила прича свештенику чудни догађај из своје прошлости. Неки ловац на бисере, бежећи испред разбојника, затражио је спас у њеној колиби. Она му је то омогућила а од њега, на растанку, добила раскошну огрлицу. Нурабад се после овог разговора повлачи. Усамљена, Леила сањари о младом Надиру (арија Леиле). 
Чује се Надирова песма. Покушавајући да га од себе удаљи, Леила му предочава могуће последице. Они једно другом признају своју љубав (дует Леиле и Надира). 
Нурабад је открио присуство младића. Он позива народ на узбуну. Окупљени народ одлучује да обоје младих заслужује смрт. Извршење пресуде у последњем тренутку осујећује Зурга. Он покушава да спасе младу свештеницу и свог пријатеља. Када Нурабад, међутим, у бесу скине вео са Леилиног лица, Зурга у свештеници препознаје лепотицу у коју су се он и Надир својевремено заљубили. У наступу љубоморе, Зурга се придружује народу који за преступнике тражи смрт.

III чин

На обали
Зурга се каје што је у наступу љубоморе и сам осудио млади пар. Жели да их спасе (арија Зурге). Леила долази до Зурге и од њега тражи спас за Надира. Овај, у поновном наступу љубоморе одбија њену молбу и признаје јој своју љубав (дует Леиле и Зурге). Леила му даје огрлицу, молећи га да је преда њеној мајци. 
Народ се окупља да би присуствовао извршењу казне. Изненада село захвата пожар.
Народ жури да од ватре спасе своје колибе. Зурга, који је намерно запалио село, ослобађа Леилу и Надира.  Он објашњава како је у Леилиној огрлици препознао своју, којом је некад даривао девојку која му је спасла живот. Ово што сада чини, чини у знак захвалности. Кад разјарени ловци схвате о чему је реч, убијају свог предводника Зургу.