Лабудово језеро

Садржај

Принц Зигфрид чита легенду о чаробњаку који претвара лепе девојке, принцезе, у лабудове и чува их на скривеном језеру у шуми.
ПРВИ ЧИН
У краљевском врту окупљају се млади људи, дворани, принчеви пријатељи, Волфганг, учитељ и почиње велики плес. Лакрдијаш забавља окупљене племиће и даме које се забављају са својим пратиоцима. Краљица саопштава принцу Зигфриду да је дошло време да изабере себи вереницу и да ће на сутрашњем Великом балу моћи да одабере једну од позваних девојака за своју невесту. Принц је незаинтерсован, јер никада до сада није спознао љубав. Весеље траје дубоко у ноћ, али Принц не може да сакрије своја помешана осећања због завршетка момачког живота и слободе у којој је уживао заштићен од мајке-краљице. Његово пунолетство и женидба означавају крај овог периода. Истовремено машта о правој, идеалној љубави, али такву још није срео у свом животу. Док незаинтерсовано проводи време са својим пријатљима његову пажњу привлаћи јато лабудова који пролећу у даљини. Одлучује да крене ка њима.
ДРУГИ ЧИН
Касна је ноћ. Пратећи лабудове Зигфрид стиже у дубоку шуму. Лабудови су девојке, принцезе на које је зли чаробњак бацио чини и које ноћу плешу око језера и изводе необичне игре. Зигфридову пажњу посебно привлачи лабудица чудесне лепоте, Одета, краљица лабудова. Само искрена љубав може поново ослободити лабудове-девојке и разрешити их ове мрачне магије. Принц опчињен љубављу према Одети заклиње јој се на вечну љубав.
Њихово удварање пратио је скривени зли чаробњак. Доласком јутра девојке опет постају лабудови. Принц Зигфрид уверен у своју љубав обећава Одети да ће је спасити злих чини и да ће је волети заувек.
ТРЕЋИ ЧИН
На великом балу у двору Принц Зигфрид треба да одабере своју невесту. Угледни гости долазе из целог  света али Зигфрида нигде нема. Лакрдијаш забавља госте и они почињу да плешу и представљају игре својих земаља.
Принц долази, али је видно замишљен. Он је под утицајем познанства са језера и размишља о њеоговој Одети. Мноштво лепих девојака не привлачи њеогову пажњу уопште и од свих девојака које му мајка представља он не жели ниједну за своју невесту. Изненада, непланирано, на бал стиже један странац. То је зли чаробњак са језера прерушен у грофа Ротбарта. У његовој пратњи је и његова ћерка Одилија која невероватно личи на Одету.
Њен отац је њој дао задатак да очара принца Зигфрида и да га заведе. Принц верујући да је то његова Одета одушевљено понавља свој завет и обећава јој вечну љубав кршећи тако претходно обећање које је дао Одети. Сада је Одиија његова одабрана невеста.  Ротбарт тријумфује јер је успео да превари принца и наведе га на издају. Овај швата да је ужасно преварен и сам се упућује у шумску тмину ка зачараном језеру.
ЧЕТВРТИ ЧИН
Под велом мрака на обали језера Одета прича својим другарицама, лабудицама, тужну причу о превари и прекршеном завету. Нада за ослобођењем потпуно је изгубљена.
Тада стиже Зигфрид. Он није прекршио обећање јер је на дворском балу видео искључиво своју Одету, а не Одилију. У свом срцу искључиво је Одети остао веран. Превара злог чаробњака није успела. У бесу стиже на обалу језера бацајући муње и громове на Зигфрида, покушавјући да га убије. Чиста љубав Згфрида и Одете је неуништива и побеђује злог чаробњака чија магија нестаје, а Одета у пратњи својих пријатељица мирно и у срећи одлази са принцом Зигфридом.

150 година
Несумњиво један од најпознатијих и најизвођенијих балета 19. векa на музику П.И.Чајковског, опус 20, премијерно је изведен у Бољшој театру у Москви 1877. године. Кореографију је припремио Јулиус Рајзингер, према либрету који је сачинио директор Царских позоришта у Москви Владимир Петрович Бегичев. Инспирацију за нови балет пронашли су у причи Украдени вео, Der geraubte Schleier,  коју је написао немачки писац из 18. века Johann Karl August Musäus.
Лабудово језеро је први од три балета које је компоновао Чајковски. Касније је урадио Успавану лепотицу (1889),  Крцка Орашчића (1892) и неколико свита за једночине балете. Маријус Петипа заједно са Лавом Ивановим 1895 године креира антологијску верзију овог балета која је до данас очувана у режијском и кореографском сегменту.
МЕТАМОРФОЗЕ ЛАБУДА
1877. Москва, Руски императорски балет. Светска премијера балета Лабудово jезеро, на музику Петра Иљича Чајковског. Кореографија: Julius Wenzel Reisinger. Либрето сачинили: Владимир Бегичев, драматург и инспектор репертоара московских позоришта и Василиј Гелцер, играч. Успех је изостао.
1880. Москва. Нова верзија Лабудовог jезерa. Кореографија: Joseph Hansen.
1888. Праг, Национални театар. Прво извођење Лабудовог jезерa ван граница Русије. Кореографија: Аугустин Бергер. Изведен само други чин у присуству композитора.
1892. Ст. Петербург, Руски императорски балет. Премијера балета П. И. Чајковског Крцко Орашчић. Кореографија: Лав Иванов, према замисли М. Петипа.
1893. Ст. Петербург. За припреми нове целовечерње верзије Лабудовог jезера ангажовани кореографи: Лава Иванов и Мариус Петипа. Петипа излаже Иванову потпуно нову концепцију другог чина и поверава му реализацију тог дела.
1894. Ст. Петербург, Маријински театар. Годину дана после смрти Чајковског, одржава се вече у част композитора, и у оквиру програма изводи се други чин Лабудовог језера. Улогу Одете игра Pierina Legnani. Огроман успех и за кореографа и за балерину.
1895. Ст. Петрбург, Маријински театар. Прво извођење интегралне верзије Лабудовог језера у кореографији и режији: Лава Иванова и Мариуса Петипа. Ова успешна верзија постаће полазиште свим каснијим редакцијама, све до модерних тумачења чувене балетске партитуре.
1901. Москва, Бољшој театар. Нова редакција Лабудовог језера, у кореографији Александра Горског. Значајан помак у смислу имплементације симбола и утемељивања класичног балетског академизма.
1911. Лондон, Компанија Les Ballets Russes Сергеја Дјагиљева изводи премијеру Лабудовог језера, у кореографији Михаила Фокина, према Иванову и Петипа. Главне улоге тумаче: Матилда Кшешинска и Вацлав Нижински. Њујорк, Метроплитен опера. Трупа Михаила Мордкина приређује америчку праизводбу Лабудовог језера.
1912. Монте Карло. Премијера Лабудовог језера у извођењу трупе Les Ballets Russes Сергеја Дјагиљева. Компанија René Bluma – Ballets Russes de Monte-Carlo, изводиће редовно ову представу у скраћеној верзији.
1920. Москва, Бољшој театар. Александар Горски реализује нову верзију Лабудовог језера, у сарадњи са Немирович-Данченком и уводи нову улогу: Лакрдијаша, дворске луде. Ова представа живеће дуго на московској сцени.
1921.  Москва, Бољшој театар. Асаф Месерер приређује своју верзију, која ће утицати на све касније поставке.
1925. Београд, Народно позориште. Народно позориште изводи целовиту верзију Лабудовог језера, у кореографији Александра Фортуната.
1933. Лењинград, Киров театар (Маријински). После 38 година извођења верзије Петипа-Иванов, Агрипина Ваганова и Владимир Димитрјев праве нову поставку. Сачувана је оригинална схема, као и други чин Л. Иванова. Бено, као лик, је укинут.
1934. Лондон, Vic-Wells Ballet. Прво извођење интегралне верзије Лабудовог језера у Великој Британији. Реализација: Никола Сергејев, према верзији Петипа-Иванов.
1936. Париз, Опера. Серж Лифар представља париској публици Лабудово језеро, у фрагментима.
1945. Лењинград, Киров театар. Премијера балета у кореографији Фјодора Лопухова, према верзији Петипа-Иванов.
1951. Њујорк, New York City Ballet. Изведба другог чина, кореографија: George Balanchine.
1953. Москва, Музички театар Станиславски и Немирович-Данченко. Владимир Бурмајстер поставља верзију која се до данас изводи у овом поѕоришту.
1960. Бурмајстер је исту верзију поставио за балет Опере из Париза. Ово ће бити прва француска компанија која изводи представу према оригиналној музичкој партитури.
1963. Штутгарт. Виртембершки балет. John Cranko, драматизацију своје представе, базира на лику Принца. У том правцу касније ће ићи многи модерни кореографи.
1964. Беч, Балет државне Опере. Рудолф Нурејев у својој верзији такође даје агресивнију смисленост Принчевој улози.
1966. Торонто, Национални балет Канаде. Eric Bruhn у својој верзији наглашава и разрађује негативистички карактер грофа Ротбарта.
1969. Москва, Бољшој театар. Јуриј Григорович приказује нову верзију Лабудовог језера, у којој је сачуван други и четврти чин Петипа-Иванова. Игре у трећем чину изводе се на прстима.
1976. Хамбург. John Neumeier за хамбуршки Балет поставља Лабудово језеро у савременом играчком изразу.
1987. Стокхолм, Cullberg Ballet. Mats Ek интервенцијама на либрету и осавремењивањем играчке технике прави радикалан заокрет у односу на традицију.
1996. Лондон. Mathew Bourne режијски и концептуално реформише представу, пратећи оригиналну музичку партитуру. У другом и четвртом чину играју мушкарци. Француски кореограф Roland Petit у Националном балету Марсеја поетизује игру мушких „лабудова“ одвајајући се од оригиналне музичке партитуре.

Ближећи се свом 150. рођендану Лабудово језеро, као парадигма балета, има довољно младости и свежине да задржи епитет најпопуларнијег наслова, а са друге стране и оно само је учинило балетску уметност популарнијом. Напуштајући царска позоришта сачувало је „елитизам“ у смислу академске „чистоће“ и врхунске вештине свих извођача, играча и музичара, остаје вечита провокација како за уметнике тако и за публику.
Милош Дујаковић

ПЕТАР ИЛИЧ ЧАЈКОВСКИ (1840 - 1893)
Не зна се чему се треба више дивити код Чајковског: симфонијској вредности његових балета, њиховим играчким квалитетима или снази израза и емоције. То су праве играчке драме. Серж Лифар

Док је у опери тражио живу, реалну драматику и психолошку истину, Чајковски је сматрао да област балета претставља фантастика бајке. У том смислу Чајковски продужава линију романтичног балета, који се заснива на бајкама, обилним фантастичним сценама и театерско-живописним ефектима. Заједно с тим, он је дубоко стваралачки захватио проблематику балета и реформирао традиционалне основе овог жанра. Развој стилских особености романтичног балета усавршио се код Чајковског по двема главним линијама. Прво, чисто кореографски принцип добио је код Чајковског изванредну гипкост и карактеристичну разноврсност. Чајковски обнавља познате врсте игара, дајући им необичну свежину и богатство ритмике и музичке пластичности, и у исти мах показује велики смисао у проналажењу специфичних облика играчких покрета условљеним карактеристичним сценским задацима. У том смислу он користи достигнућа савременог француског балета, нарочито Делиба, кога је тако високо ценио. Друга новина коју је Чајковски унео у област балетске музике састоји се у широком развијању елемената симфонијске пантомиме. Чајковски је показао пут симфонизације балета којим су пошли, у руској музици Глазунов и Стравински, а у француској Равел и његови следбеници.
Чајковски је вероватно најпознатији по својим балетима које је компоновао у зрелијој уметничкој фази и управо је са балетима стекао највећу славу и признање савременика:

• 1872 – Лабудово језеро – оп. 20 – његов први балет, у почетку извођен са извесним недостацима које ће касније дорађивати. Први пут изведен у Бољшој театру у Москви.
• 1890 – Успавана лепотица – оп. 66 – сам Чајковски је сматрао овај балет за своје најбоље дело. Први пут изведен у Маријинском театру у Ст. Петербургу.
• 1892 – Крцко Орашчић – оп. 71 – Композитор није био много задовољан својим последњим балетом.
• Симфонијску поему – Франческа да Римини, оп. 32 – компоновао је у Бајројту у јесен 1876., у веома кратком року, инспирисан епизодом из Дантеове Божанствене комедије

МАРИЈУС   ПЕТИПА (1818 – 1910)
Једна од најпознатијих личности балетске уметности свих времена је Маријус Петипа, творац класичног балетског академизма, играчког стила који својим строгим, а лепим и виртуозним формама одушевљава и балетске уметнике и њихову публику.
Маријус Петипа је рођен у Марсеју 1819. године у уметничкој породици. Отац Жан Антоан је био играч и балетмајстор, а мајка Викторина Гасо драмска уметница. Његов старији брат Лисијен, је био први играч у Великој опери у Паризу, а затим познати француски балетмајстор. Петипа је започео своју сценску каријеру као играч, најпре у Француској, затим у Шпанији, а 1847.године је дошао у Русију у којој ће остати све до своје смрти 1910. На сцени Маријинског театра у Ст. Петeрбургу радио је педесет шест година, најпре као играч, а затим као кореограф. Поставио је четрдесет шест оригиналних балета, синтетизујући достигнућа балетске уметности XIX века, која је обогатио изузетном стваралачком маштом. Најпознатији његови балети су: ”Дон Кихот” (1869) и ”Бајадера” на музику Лудвига Минкуса, затим чувени балети П.И.Чајковског ”Зачарана лепотица”  (1890), ”Лабудово језеро” (1895), у сарадњи са Левом Ивановим, и ”Рајмонда” А.К.Глазунова (1898). Петипа је имао удела и у стварању балета Чајковског и Иванова ”Крцко Орашчић” за који је написао либрето на основу познате Хофманове приче. Већ у првој сезони свог боравка у Ст.Петребургу, 1847.године, Петипа је поставио своју верзију балета ”Пакита”  (светска праизведба је била годину дана раније у Паризу), а 1881. године је сачинио практично поново целокупну кореографију и у оквиру ње популарни и до данас радо извођени ”Grand pas  classique” на музику Лудвига Минкуса. Мелодичност и ритмичност његове музике су омогућили да Петипа створи готово беспрекорну кореографију – пример изванредно маштовитог тока идеја кореографа, усмерених на истицање блиставог виртуозитета класичног балетског академизма. Основне особености овог стила уметничке игре су строгост и прецизност играчких форми, израђен систем покрета, лепих и ефектних, у којима је све одређено и сврсисходно. Такав систем покрета има за циљ да строгим и дисциплинованим увежбавањем оспособи тело извођача – балерина и играча – да буде складно обликовано и пластично и да постане врхунски инструмент, који ће сам играч и кореограф  користити за исказивање, углавном, бајколиких балетских садржаја. Историчари  уметничке игре сматрају да је радња најбољих балета Петипа осмишљена, јасна и целовита, да је његова машта неисцрпна, а да су његова изражајна средства строго одабрана и промишљена. И површан увид у оне његове поставке који су се до данас сачувале, упућује на закључак да су солистичке деонице и велики класични дуети најдрагоценије наслеђе које је Петипа оставио новим генерацијама балетских уметника  - све до данашњих дана. Чињеница је да се класичан балет сматра основом свестраног играчког образовања, а да највреднији класични балети и њихови делови представљају окосницу репертоара балетских ансамбала широм света. Они су увек, наравно, у зависности од степена техничке оспособљености извођача, радо гледани и добро примани од стране публике. Сасвим је јасно да је улога и стваралачко дело кореографа и балетмајстора Маријуса Петипа у томе од прворазредног значаја.
(Marius Petipa,Victorina Gasso, Ludwig Minkus, The Nutcracker, La Bayadere
Glazounov, Lucien, Jean Antoine, Marynski, Hoffmann`s Tales)

КОНСТАНТИН КОСТЈУКОВ, кореограф
После ба­лет­ског шко­ло­ва­ња у Ки­је­ву ан­га­жо­ван је у Ба­ле­ту На­ци­о­нал­нe опере Украјине где 1987. до­би­ја зва­ње пр­ва­ка ба­ле­та. Од 1991. ан­га­жо­ван је као пр­вак ба­ле­та На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду и исте године осваја Пр­ву на­гра­ду на IV свет­ском так­ми­че­њу ба­лет­ских па­ро­ва у Јапану у  Оса­ки. Ди­пло­ми­рао је на Ме­ђу­на­род­ном по­зо­ри­шном ин­сти­ту­ту Укра­ји­не у Ки­је­ву 2001. го­ди­не, као пе­да­гог и ко­ре­о­граф. У Бе­о­гра­ду је са ве­ли­ким успе­хом од­и­грао број­не пр­ве уло­ге у пред­ста­ва­ма:
Дон Ки­хот (В.Ло­гу­нов), Ла­бу­до­во је­зе­ро (Д.Пар­лић), Жи­зе­ла (Л.Ла­вров­ски), Сам­сон и Да­ли­ла (Л.Пи­ли­пен­ко), Успа­ва­на ле­по­ти­ца (В.Ло­гу­нов), Вас­кр­се­ње (Л.Пи­ли­пен­ко), Кар­мен (В.Ло­гу­нов), Да­ма с ка­ме­ли­ја­ма (Л.Пи­ли­пен­ко), Ше­хе­ре­за­да (Л.Пи­ли­пен­ко), Бах­чи­са­рај­ска фон­та­на (Р.Кља­вин), Же­на (Л.Пи­ли­пен­ко), По­све­ће­ње про­ле­ћа (Д.Сај­ферт), Ву­ко­ви (Д.Сај­ферт), Је­се­њи пљу­сак (В.Ло­гу­нов), Сли­ке (Л.Пи­ли­пен­ко), Ро­мео и Ју­ли­ја (А.Ше­ке­ра), Др Џе­кил и ми­стер Хајд (В.Ло­гу­нов), Пе­сник Чај­ков­ски (Л.Пи­ли­пен­ко), Оди­сеј (Л. Лам­броу), Кра­љи­ца Мар­го (К. Си­мић), Је­се­ње цве­ће (М.К. Пје­тра­га­ла), Не­чи­ста крв (Л. Пи­ли­пен­ко),  Иси­до­ра (Ј.Шан­тић) 1992.
Оства­рио је ве­ли­ки број уло­га као гост – у Но­вом Са­ду: Грк Зор­ба (К.Си­мић), Кар­мен сви­та (В.Ло­гу­нов), Ма­јер­линг (К.Си­мић); у Ско­пљу: Шу­берт (Т.Ши­линг), Ма­ке­дон­ска по­вест (О.Ми­ло­са­вље­ва), Ла­бу­до­во је­зе­ро (Е.Ак­си­о­но­ва), Крц­ко Ора­шчић (М.Кра­пи­вин), Си­лан уми­ре два пу­та (Ј.Сла­не­ва-Ха­џи­ма­но­ва), Дон  Ки­хот (В.Бу­да­рин), Жи­зе­ла (Р.М.Бот); у Ка­мер­ној опе­ри „Ма­дле­ни­а­нум“: Ор­феј у под­зе­мљу (К.Си­мић), Ни­жин­ски (К.Си­мић), Пут­ник (В.Ло­гу­нов). Оства­рио је ве­ли­ки број го­сто­ва­ња у ино­стран­ству на зна­чај­ним фе­сти­ва­ли­ма.
Као аси­стент ко­ре­о­гра­фа ра­дио је на ба­ле­ти­ма Ву­ко­ви Дит­ма­ра Сај­фер­та и Ро­мео и Ју­ли­ја Ана­то­ли­ја Ше­ке­ре.
Кореографске поставке: Аидa у Опери у Темишвару 2003,  Аида у Народном позоришту у Београду 2013, Крцко Орашчић 2014, Ромео и Јулија у Српском народном позоришту у Новом Саду 2014, Крцко Орашчић у Народном позоришту у Сарајеву 2017.
Ме­ђу осталим на­гра­да­ма у бо­га­тој ка­ри­је­ри Ко­стју­ко­ва су и: На­гра­да На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду за улоге у Ла­бу­до­вом је­зе­ру 1991; Дон Ки­хо­ту 1992; Ше­хе­ре­за­ди 1994. Ок­то­бар­ска на­гра­да 1994. На­гра­да Са­ве­зног ми­ни­стар­ства кул­ту­ре за умет­нич­ки до­при­нос 1995. На­гра­да „Davidoff“ за са­вре­ме­ни по­зо­ри­шни из­раз 1989. Злат­ни бе­о­чуг 2003, Ву­ко­ва на­гра­да 2007, Награда БК 2015. На­гра­да „Ана­то­лиј Ше­ке­ра“ Ме­ђу­на­род­ног по­зо­ри­шног ин­сти­ту­та Укра­ји­не 2002 за најбољег играча сезоне.

РЕНАТО БАЛЕСТРА је један од нај­ве­ћих кре­а­то­ра висо­ке моде у исто­ри­ји. Кажу да је мода иза­бра­ла Рена­та Бале­стру, а не Бале­стра моду. Њего­ва кари­је­ра је има­ла врто­гла­в успон, од првих корака до момен­та када је отво­рио ате­ље са соп­стве­ним брен­дом у Риму, цен­тру висо­ке моде, пости­гав­ши врло брзо интер­на­ци­о­нал­ни успех. При­ка­зи­вао је сво­је колек­ци­је свуда у све­ту са неза­пам­ће­ним успе­хом. Добит­ник је ско­ро свих нај­ва­жни­јих мод­них при­знања. Обла­чио је нај­е­ле­гант­ни­је жене планете. Њeго­ве лич­не кли­јент­ки­ње су биле иран­ска цари­ца Фарах Диба, кра­љи­ца Тај­лан­да, прин­це­за Јордана, као и мно­ге прве даме, кра­љи­це, прин­це­зе... Обла­чио је и нај­по­зна­ти­је холи­вуд­ске глу­ми­це и дру­ге ита­ли­јан­ске и свет­ске диве. Како је музи­ка, посеб­но опе­ра, њего­ва вели­ка љубав, радио је и кости­ме за опе­ре и позо­ри­шта, изме­ђу оста­лог и за опе­ру Роси­ни­је­ве Пепе­љу­ге у Народ­ном позо­ри­шту 1998. Његови костими допринели су популарности и интересовању публике за ову оперу. Радио је и уни­фор­ме, између осталог и за италијанског авио првозника Али­та­лију. Хра­брост и изу­зе­тан стил, тра­ди­ци­ја и модер­но... су оно што га и у овим годи­на­ма покре­ће и чини јед­ним од нај­ва­жни­јих мод­них гуруа на све­ту, који све што додир­не, пре­тво­ри у стил.

ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, и балетеУспавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера. Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела,Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње,Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall-у у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.