Копелија

РЕЧ АУТОРА
Не постоји граница између реалности сна и истине!!!
Држећи се предивне музике Леа Делиба, а уз извесне измене либрета Шарла Нуитера, направили смо балет Копелија, уверени да је ово дело једно од најлепших комада, савршено у својој суштини. Сан чудног доктора Копелијуса да удахне живот својој креацији, једној лутки, превазилази причу и постаје универзална тема о некоме ко је другачији од нас. Сванилда, својим прерушавањем у Копелију, доводи га у заблуду да је то могуће, чини га срећним, али његови се снови руше сазнањем да је у питању само лутка. Остаје сам, очајан, са својом креацијом – сломљеном лутком. Али Копелијус, креатор, уметник, стваралац, опрашта младости и прикључује се средини која га је до тада одбацивала и учествује у весељу и прослави живота и младости. Од „негативног“ завршетка по Нуитеру, мало смо се померили јер верујемо да различитости постоје и да има начина да се оне премосте. Могуће је остварити снове уколико су људи спремни на то. Наш Копелијус је помало и Дон Кихот, сањар, идеалиста или балетмајстор који својој креацији жели да удахне оно што најбоље зна и уме, Душу плеса.

Љубинка и Петар Добријевић

ЛЕО ДЕЛИБ (1836–1891)
Када је имао само 33 године, Опера из Париза је од Делиба поручила да напише два велика целовечерња балета: Копелија и Силвија. Одмах по свом првом извођењу, 1870, Копелија је постала веома популарна и код младе и код старије публике. Базирана је на једној од Хофмановових прича, коју је пре тога Офенбах бриљантно искористио за своју оперу Хофманове приче. Лео Делиб је француски композитор ере романтизма, доминантног музичког правца у XIX веку, веома цењен као творац бројних балета и опера. Поред балета Копелија (1870) и Силвија (1876), међу најзначајнијим делима која се до данас изводе су и опере Le roi l'a dit (1873) и Лакме (1883). Пратећи традицију романтичара, Делиб је тражио инспирацију у националним играма и музици, посебно источне Европе. Међу првима је увео елементе националног фолклора у музику класичног балета, одшкринувши тако врата потоњим великим делима попут Лабудовог језера и Рајмонде. Мазурка и чардаш постају централне игре масовних сцена у његовом балету, који остаје као модел праве балетске конструкције. Делиб је био балетски композитор са посебним даром за илустрацију игре, акције, стварање одређене атмосфере која инспирише сам покрет у његовој музици и успео је да својом музиком учини оно што су импресионисти чинили у сликарству – да истакне колорит. На тај начин је креирао први симфонијски балет који је обухватио и мелодије народних игара, и специфичан музички израз главних ликова, и посебно спектакуларне музичке ефекте који привлаче пажњу публике. Музика овог балета обједињује два велика историјска периода, француски романтични стил и руски неокласични стил, и често га називају последњим балетом романтизма. У Народном позоришту у Београду ово популарно дело је први пут изведено 1924. у кореографији А. Фортуната. Уследиле су поставке Д. Парлића 1948, В. Костић 1963. и Д. Парлића 1980.

М. Дујаковић

ЉУБИНКА ДОБРИЈЕВИЋ
Педагог, балетмајстор и кореограф. Дипломирала је у Балетској школи „Лујо Давичо“ у Београду. По завршеном школовању ангажована је у ХНК у Загребу, где остварује низ мањих и већих улога у балетима Маргарите Фроман, Димитрија Парлића, Пие и Пина Млакара, Октавија Чинтолезија и других. Са супругом Петром Добријевићем одлази у Париз где започињу значајну међународну каријеру. Анагажована је у „Theatre D’Art du Ballet“, као солисткиња и прва балерина, што јој омогућава даљи развој у балетима Фокина, Мјасина, Жанин Шара, као и у раду са врсним педагозима као што су Виктор Гзовски, Олга Преображенска, Љубов Јегорова и други. Велика прекретница у њеном професионалном животу започиње сусретом са Морисом Бежаром у Паризу, као и оснивањем његове трупе „Балет XX века“ у Бриселу. Та сарадња трајала је шеснаест година, а у том периоду Љубинка Добријевић је одиграла све значајне улоге у балетима овог генијалног кореографа: Посвећење пролећа, Девета симфонија, Краљица Маб, Actus Tragicus, Жар птица, Нижински, као и чувени Болеро у којем је наступала са четрдесет мушкараца. Преносила је Бежарове балете радећи са најистакнутијим звездама тог времена као што су Маја Плисецкаја, Наталија Макарова, Карла Фрачи... По завршетку играчке каријере посвећује се педагошком раду, као доцент у школи миланске Скале где формира многе играче, данас значајне личности у свету балетске уметности. Међу њима су: примабалерина assoluta Александра Фери, Паула Канталупо –примабалерина у Балету Монте Карла, кореограф Давид Момбана и многи други. За „Театро комунале“ у Фиренци поставља Силфиде Михаила Фокина, потписује кореографију за Incontro con la Danza и Класичну симфонију Прокофјева. За Фестивал „Фјорентински мај“ поставља праизведбу балета Actus Terzo који доживљава 150 извођења широм Италије, у римској Опери, „Театро ређо“ у Торину и у многим европским земљама. По повратку у Брисел, као асистент и кодиректор у „Балету XX века“ Мориса Бежара, поставља Други бранденбуршки концерт. Са Петром Добријевићем, као својеврсни амбасадор Бежаровог кореографског опуса, поставља Четири последње песме Рихарда Штрауса у париској Опери, а затим и у Будимпешти, Антверпену и Мадриду. Значајан део њене каријере обележила је и сарадња са Наталијом Макаровом. Радиле су заједно на многим пројектима од којих издвајамо: припреме сезоне за „Јурис театар“ на Бродвеју, рад на реализацији балета Бајадера у Рио де Жанејру, као и рад на новој поставци Бајадере у кореографији Макарове у кијевској Националној опери, 2013. Уз редован педагошки рад поставља балет Пакита на Балетској академији, као и Switch on Bach у Националном театру у Минхену. У римској Опери је 2012. поставила III чин Бајадерe. Са Петром Добријевићем је била директор Балета у Сарбрикену у Немачкој, где поставља балете: Франческа да Римини Чајковског, Скитска свита Прокофјева, Преображена ноћ Шенберга, Шест прелида Рахмањинова, Копелија Делиба, Игра Дебисија... За познати Балет из Монтекарла припрема балете Жизела, Лабудово језеро, Силфиде и многе друге, а истовремено са Петром Добријевићем у Будимпешти поставља Шест прелида и Преображену ноћ. Врло значајан ангажман Добријевићи су остварили у Швајцарској, где су основали и водили прву Балетску академију у којој је за седам година, захваљујући адекватном програму, формирано преко педесет балетских уметника. Као директор Балета миланске Скале, такође са супругом, поставља балет Пакита који су, уз Франческу да Римини, поставили и у Народном позоришту у Београду, 2006. У част свог супруга, Љубинка Добријевић је на истој сцени поставила балет Дуо на музику Шенберга, 2010. године.

ПЕТАР ДОБРИЈЕВИЋ (1931–2009)
Балетмајстор, педагог, кореограф. По завршетку класичне гимназије у Загребу, Петар Добријевић студира право и Позоришну академију као члан Филмског студија „Јадран филма“. После расформирања овог Студија наставља студије права и одлази у Aнсамбл народних игара „Ладо“. Убрзо схвата да је његов животни позив уметничка игра и стицајем срећних околности, а првенствено очигледног талента, постаје члан балетског ансамбла ХНК у Загребу, где упознаје своју животну сапутницу, младу балерину Љубинку Докић. На позив истакнутих балетских уметника, Ане Роје и Оскара Хармоша, одлази као гост у Сплит где са успехом наступа у улози Ромеа у балету Ромео и Јулија. После две сезоне рада у Загребу, супружници Петар и Љубинка Добријевић желе да се даље усавршавају, па се одлучују да потраже уметничку срећу и знање у Паризу. Петар свој дуги професионалнии пут започиње у трупама Жанин Шара, Људмиле Чарине, „Les etoiles de Paris“, „Theatre D' art du Ballet“. Тада сарађује са Милорадом Мишковићем, међународном балетском звездом, од кога је, по сопственом казивању, много научио. После интерпретације једног од главних ликова у Посвећењу пролећа Стравинског у кореографији Мориса Бежара, овај, један од највећих кореографа друге половине XX века, нуди Добријевићу стални ангажман у својој трупи. Добријевић поставља услов да са њим буде ангажована и његова супруга, Љубинка Добријевић. Она је одмах задовољила строге Бежарове критеријуме и заједно са Петром је у тој трупи била шеснаест година играчица, истакнута солисткиња, асистент и педагог. Петар је (са Љубинком) суоснивач Бежарове трупе „Балет XX века“ у Бриселу, где се даље развија као играч, балетмајстор и педагог. Успешно поставља Бежарове балете у Париској опери, Балету Опере у Будимпешти, Бољшом театару у Москви, у миланској Скали, Националном балету Канаде, Балету Народног позоришта у Београду (Болеро, 1972) и другим. Упоредо са многим турнејама „Балета XX века“ Петар ради и као педагог у поменутим ансамблима, као и у Њујорку, Сао Паолу, Рио де Женерју, Берлину, Ослу и другим светским балетским центрима. Посебно се истиче његов репетиторски рад са Рудолфом Нурејевим на главној улози у Посвећењу пролећа. После Бежарове трупе, Петар Добријевић постаје директор балетског ансамбла у миланској Скали, а затим у „Театро комунале“ у Фиренци. Након три године се поново одазива позиву Бежара, где заједно са супругом ради као асистент и уметнички кодиректор трупе „Балет XX века“. Као угледан балет мајстор члан је, а затим председник Жирија на познатом европском такмичењу за младе играче „Prix de Lausanne“. Следи ангажман у Државној опери у Минхену, а затим (заједно са Љубинком) у Сарбрикену. Уз педагошки рад они овде обнављају традиционални балетски репертоар и постављају балете: Франческа да Римини Чајковског, Шест прелида Рахмањинова, Копелију Делиба, Ситску свиту Прокофјева, што је прва кореографска верзија ове композиције. Након четири године, Добријевић са супругом одлази у Монте Карло као педагог и балет мајстор, а касније обоје раде као слободни уметници и гостују у Будимпешти, Риму и Паризу. Неуморни дует вредних следбеника Терпсихоре оснива 1990. прву професионалну Балетску академију у Цириху, где за шест година примењују такав програм балетске педагогије – од темељног музичког образовања, преко класичног балета до џеза – који целовито играчки образује преко педесет младих балерина и играча. Добријевић се у миланску Скалу враћа 1996, где је уметнички водитељ сталног семинара за педагоге и балетмајсторе. Своју активност наставља као кореограф, балетмајстор и педагог у Театру „Муниципал“ у Рио де Женерју. У Народном позоришту у Београду, са Љубинком, 2006. поставља делове традиционалног класичног балета Пакита Минкуса и Франческу да Римини П. И. Чајковског.

М. Зај­цев (2006)