Код вечите славине
драма Момчила Настасијевића

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Приликом рада на комаду који се ретко, или чак никада није играо, неминовно се поставља питање „актуелности“. „Актуелно“ је реч коју, верујем, не треба ни спајати са делима Момчила Настасијевића. У томе је његова снага. „Ванвременски“ – то већ стоји. А стоји зато што се укидање времена може приметити у сваком сегменту његовог стваралаштва, било да је реч о драмама, прози или поезији. Код Настасијевића се трага за недокучивим. За нечим што није ни историјско, ни свакодневно. Настасијевићева димензија је далеко од реализма и пуке нарације, и ако већ треба да се дефинише, најпре је митолошка – она у којој време, заправо, и не тече. Оно једноставно јесте. У време када је писао драму, Настасијевић је био посматран као превише „мистичан“. После Другог светског рата је био обележен као превише „православан“. У оба случаја био је заглављен у вакууму, у надстварности. „Пустињак у граду“. А на терет му се, ваљда, ставља то што је био својеглаво отуђен од масе и то што је богатство израза умео да препозна у сажетости. Сумануто је то што ауторска екипа, данас, осам деценија од настанка комада, има задатак да га „рехабилитује“ као драмског писца. Ауторску екипу ове представе чине 22 редитеља од којих су 13 и глумци. То није флоскула, то је наш заједнички став и позоришни раритет. Ја сам само одабран да као први међу једнакима напишем нешто што се зове „Реч редитеља“ иако ми тај епитет у потпуности не припада, али ћу ипак цитирати Настасијевића и реченицу из драме: „Ако што згрешисмо, ако се није смело то, зло добра ради затурити, мени све у грех нек се пише“.

Милан Нешковић

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ
Рођен је 23. септембра 1894. у Горњем Милановцу, од оца Николе, грађевинског предузимача и мајка Милице (рођене Јовановић) из Краљева. Његов прадеда, Лазар, населио се у околини манастира Св. Наум крај Охридског језера; био је барјактар и предводник у Првом српском устанку. Деда Танасије Таса Лазаревић, такође је био неимар али и уметник, резбар; за време мађарске буне био је у чети Книћанина. Отац Никола се доселио у Србију са родитељима, још као дете, да би после ране очеве смрти живео код ујака Настаса Ђорђевића који је градио цркву у Горњем Милановцу и ту се населио. Из захвалности, Никола је ујаково име касније узео за презиме. Момчилова мајка Милица је била кћи трговца и извозника Косте Јовановића и Јелене (родом Николић), из угледне београдске трговачке породице. Милица је стекла за оно време изузетно високо образовање, као васпитаница београдског девојачког института. Милица и Никола Настасијевић су имали три кћери и четири сина, који су сви завршили високе школе: Живорад је био сликар, Светомир композитор, Славомир и Момчило – књижевници; Наталија је била филозоф, Даринка историчар, а Славка – математичар. Момчило, треће дете по реду, основну школу је учио у Горњем Милановцу (1902–05), првих шест разреда гимназије је завршио у Чачку, половину седмог разреда у Крагујевцу, а другу половину седмог и осми разреда у Првој београдској гимназији. Француски језик и књижевност је уписао на Филозофском факултету у Београду 1913. али му Први светски рат 1915. прекида  студије. Био је регрутован и проглашен за привремено неспособног, али се пријавио за добровољца, те је постављен за писара у Главној војној станици у Горњем Милановцу. Одступао је с војском до Косовске Митровице, да би по повратку у Краљево био заробљен, али  је у Крагујевцу успео да побегне. Целу 1916. провео је у кућном притвору, посветивши се поново читању и писању: у рукопису је остао велики број песама из тог периода и верзија у којима се може пратити окушавање у везаном стиху, а највише у форми сонета; међу сачуванима је и један сонет на француском језику. Фотографије из младих дана сведоче о младићу ситног и слабашног тела и веома крхког здравља. Издвајала се једино глава, са веома бујном, црном косом, високим заобљеним челом, јаким орловским носом и тамним очима дубоког, с временом све продорнијег, помало и грозничавог погледа. После рата, породица Настасијевић се сели у Београд. Према неким сведочењима, у њиховом дому је постојала изузетно богата библиотеку, а у њиховом салону се често окупљала интелектуална и уметничка елита оновремене Србије. Момчило завршава студије 1920, а четири године касније полаже професорски испит (радом О реченици и њеним главним елементима у српскохрватском језику). Лето 1923, захваљујући феријалној стипендији, проводи у Француској на специјализацији. Био је најпре привремени предметни наставник, суплент, па професор у Првој, затим и Трећој мушкој гимназији, краће време и у приватној гимназији „Павић“, да би од 1924. све до смрти (умро је 13. фебруара 1938, од туберкулозе) предавао у Четвртој мушкој реалној гимназији. Знао је француски, служио се немачким, руским, енглеским и италијанским језиком. Поред књижевности, бавио се и глумом, певањем, свирањем, теоријом музике, а и компоновао је. Прву песму објављује са осамнаест година у Српском књижевном гласнику (Бела песма, 1922), а исте године објављује и први есеј, Роман о Тристану и Изолди. Пише споро, развија се, експериментише. Прву драму, Недозвани, објављује 1924 (у часопису „Раскрсница“) а прву збирку песама, Пет лирских кругова, објављује 1932, као ауторско издање. Већину песама посветио је Даринки Сретеновић, а био је заљубљен и у пијанисткињу Бојану Јелачу, али је до краја живота остао сам. За живота је, песме, приповетке, есеје и драмске текстове објављивао у бројним листовима и часописима: Мисао, Покрет, Политика, Правда, Летопис Матице српске, Јужни преглед, Књижевни север, Време, Новости, Музички гласник, Преглед... Заступљен је у више антологија, написао је сценарио за филм Краљевић Марко и либрето за балет Живи огањ. У рукопису је оставио више дела, међу којима и драме Ђурађ Бранковић (музичка драма), Код Вечите славине (драмска хроника). Поред неколицине страних дела, превео  је и Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића, за које је његов брат Светомир написао кантату за соло баритон, хор и оркестар. Светомир је компоновао (за соло певача уз клавирску пратњу) и Момчилове песме: Песма фруле, Јасика, Труба, Сутон, Вечерња песма, Зора, Божјак, Јесења песма, Грозд, Две ране. За приповетку Запис о даровима моје рођаке Марије добио Прву награду на конкурсу „Цвијета Зузорић“ (за 1926). Годину дана после његове смрти, пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче и Драме. Настасијевићев драмски опус касније је сврстан у две књиге: „Музичке драме“ у којој су Међулушко благо („Модерна библиотека“ С. Б. Цвијановића, 1927) и Ђурађ Бранковић (делови објављени за живота у часописима: „Народна одбрана“ 1935 – прва три чина – и „Хришћанска мисао“ 1937 – пети чин), и „Драме“, коју чине Недозвани (часопис „Раскрсница“, 1924), Господар Младенова кћи (1931 – „Записи“, Цетиње) и Код вечите славине (дорађивао је до краја живота и за собом оставио неколико верзија у рукопису).

Према: Лексикон писаца Југославије, Матица српска, 1997. и Момчило Настасијевић, Есеји, белешке, мисли;
сабрана дела, књига четврта; приредио Новица Петковић,
Дечје новине / Српска књижевна задруга, Горњи Милановац / Београд, 1991.

МИЛАН НЕШКОВИЋ
Ро­ђен је 1985. го­ди­не у Ва­ље­ву. Син, брат и ујак. За­вр­шио по­зо­ри­шну ре­жи­ју на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти, у кла­си про­фе­со­ра Ни­ко­ле Јев­ти­ћа и про­фе­сор­ке Али­се Сто­ја­но­вић. Ово му је два­на­е­ста по­зо­ри­шна пред­ста­ва, је­да­на­е­ста по де­ли­ма срп­ских пи­са­ца и тек пр­ва у На­род­ном по­зо­ри­шту у Бе­о­гра­ду.