Ко то тамо пева

ДВЕСТОТА СУЛУДА ВОЖЊА

Балетска представа Ко то тамо пева је прилично уздрмала културну јавност, те, сада већ давне 2004. године.  Настала је на основу сценарија истоименог филма Душана Ковачевића, на музику Војислава Вокија Костића, у кореографији и режији Сташе Зуровца. Aтрактивна подела, у којој нема главних и споредних улога, врхунска музика која представи даје посебну препознатљивост, одлична кореографија и режија, само су неки од сегмената  који су јој обезбедили култни статус, што потврђује и чињеница да је стигла до двестотог извођења на сцени Народног позоришта.
На самом почетку је постојала извесна стрепња како ће културна јавност прихватити чињеницу да неко има смелости да постави Ко то тамо пева у балетској форми, посебно због антологијског филмa из 1980. године. 
Ипак, већ на премијерном извођењу, 22. децембра 2004. године, све сумње су отклоњене. Поклоници балетске уметности одушевљено су је прихватили, а наклоност су јој исказали не само новинари и критичари, већ и они који до тада нису посећивали балетске представе. 
Од првих тактова публика дише са извођачима и постаје још један путник у сулудој вожњи. У покушају да анализирамо феномен успеха балета Ко то тамо пева, долазимо до мноштва симбола који јој дају посебну специфичност, а које публика препознаје,  попут Аутобуса као кутије у којој су затворени људи на путу без повратка. У оквиру те клаустрофобичне конструкције сударају се различити карактери који представљају слику нашег менталитета, али и парадигму живота који никада није био лагодан на раскршћу Истока и Запада. Балет је препун архетипских симбола  који су уткани у наша бића и зато их тако непогрешиво препознајемо и разумемо. Опозитне структуре чине наш живот и откривамо их и у култним сценама балета попут Свадбе и Сахране, ликовима Смрти и Анђела и коначно Војске која је симбол различитих ратова које, нажалост памте бројне генерације са ових простора. Вешт и луцидан кореографски и редитељски рукопис Сташе Зуровца приближио је ову представу и публици широм света, што доказују и бројна гостовања:  Богота (Колумбија), Рим (Италија), Торонто и Отава (Канада), Каиро (Египат), Будва и Тиват (Црна Гора), Бањалука (Република Српска), Скопље (Македонија), Темишвар (Румунија) и Сарајево (Босна и Херцеговина). Представу је видела и публика у Панчеву, Обреновцу, Неготину, Руми, Чачку, Крушевцу, Ужицу, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Пожаревцу, Лазаревцу, Сомбору  и Лесковцу.
Ко то тамо пева је прва балетска представа у новијој позоришној историји, која је изведена у оквиру престижног Међународног позоришног фестивала БИТЕФ (2005). Овај балет је освојио Годишњу награду Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2004/2005, Априлску награду Града Београда и Награду Удружења балетских уметника Србије Димитрије Парлић.

Бранкица Кнежевић

---

ВОЈИСЛАВ ВОКИ КОСТИЋ (1931-2010)

ТО САМ ЈА

Рођен сам на Малу Госпојину 21. септембра 1931. године у Београду. Отац др Александар Ђ. Костић (1893), мајка др Смиља рођ. Јоксић (1895), рођени у Београду. Школовао сам се у Београду. Компоновао сам за: 70 филмова, 410 позоришних представа, 25 ТВ серија (450 епизода), 40 ТВ филмова, 20 радио драма. Компоновао сам 93 самостална дела озбиљне музике (вокално-инструментална, оркестарска, сценско-музичка, хорска, камерна и солистичка). Испунио сам заповест Енрика Јосифа да остварим врхунско дело на балетској сцени, компонујући музику за балет Ко то тамо пева. Компоновао сам око 2000 песама и балада. Компоновао сам и објавио 33 самосталне ауторске LP грамофонске плоче, 6 CD-a и албум од 3 CD-a. Написао сам и објавио: 3 књиге, 35 научних радова, есеја и студија. Награђиван сам у земљи и иностранству 32 пута.  Одликован сам у земљи и иностранству 3 пута. Живим и радим у Београду. Желим да умрем у Београду.

У Београду, 2004. године

---

СТАША ЗУРОВАЦ
кореограф и редитељ

Некадашњи првак Балета Хрватског народног казалишта  у Загребу где је ангажован од 1989. године. Завршио је Средњу балетску школу у Загребу. Балетско школовање наставио је у Санкт Петербургу где је и дипломирао на академији Ваганова. Сарађивао је са следећим кореографима: Милко Шпаремблек, Martin Müller, Тед Брандсен, Vasco Welllenkamp, Gagik Ismalian, Peter Breuer, Динко Богданић, Patrick Delcroix.
Главне улоге у балетима: Крцко Орашчић, Успавана лепотица, Копелија, Чудесни мандарин, Фауст, Тријумф Афродите, Кантата 66, Драги живот, Непозната пустоловина.
Наступао је у Португалу, Италији, Холандији, Немачкој, Француској, Великој Британији, Чешкој, Мађарској, Аустрији, Словенији, Македонији, Турској, САД, Бразилу и Кини.
Био је уметнички директор Балета ХНК Ријека од 2003. до 2012. године.
Радио је као предавач на Свеучилишту у Ријеци у оквиру специјалистичких студија Глума и медији.
Од 1996. године активно се бави кореографијом. 
Члан је Хрватског друштва самосталних уметника.
Кореографије:
New Beginning, Cantara, The Fiancée’s Dream, Молим те, пробуди ме!, Богови су љути, Cirkus primitif balet, Богови нису љути, Дај дај, Purgatorio, Kiklos, Волите ли Брамса?, Ко то тамо пева, Marquezomania, Daissa - Istočno od raja, Божанствена комедија, Dance Macabre, Pjesma nad pjesmama, Woyzeck, Процес, Дафне и Клои, Дискретни шарм буржоазије, Северна бајка, Милева Анјштајн, Nychthemeron, Sprovod u Theresienburgu, Модробради, Лулу, Сатови плеса за одрасле и напредне, Лабудово језеро, White.
Аутор је и бројних кореографија за драмске и дечије представе. 
Награде:
- Годишња награда ХНК Оскар Хармош за најбоље мушко извођење у следећим балетима: Драги живот (Müller), Непозната пустоловина (Брандсен), Паралелни путници (Ismalian) и Кантата 66 (Vellencamp)
- Награда хрватског глумишта за рад младог уметника 2000. године за балет Молим те, пробуди ме!
- Награда ХНК за улогу у балету Чудесни мандарин (Шпаремблек)
- Grand prix и награда публике на Фестивалу кореографских минијатура у Београду и Друга награда на 17. међународном такмичењу кореографа у Хановеру за балет The fiancee’s dream 2001. године
- Годишња награда ХНК Ријека за представу Волите ли Брамса? за најбољи балет у сезони 2004/2005
- Награда ПУБС-а и Награда града Београда за балет Ко то тамо пева
- Награда града Ријеке
- Награда Перистил
- Награда међународног жирија за најбоље балетско остврење у оквиру Светског дана музике ISCM – Purgatorio, Kiklos
- Награда Владимир Назор
- Награда за најбољу кореографију и сценски покрет на 49. прилепском фестивалу

---

Заправо овде је досегнут онај стандард који се одавно примењује у балетским представама на западу: нема главних и споредних улога – сви су солисти. И, одиста, млади играчи Балета Народног позоришта су то и потврдили (...) они су показали оно што се до сада није видело на сцени Народног позоришта. Невероватна енергија којом је зрачила представа може се приписати такође инспиративном кореографском изазову, новом покрету и целокупној концепцији коју је пред извођаче поставио Сташа Зуровац. Аплаузи, скандирање и повици похвале трајали су око пола сата...
Саво Поповић, Хит из „аутобуса”, „Вечерње новости”, Београд, 24. 12. 2004.

Била је срећна идеја управника Љубивоја Тадића да на репертоару Балета Народног позоришта у Београду стави као стваралачки изазов култни Шијанов Ко то тамо пева, по сценарију Душана Ковачевића (...) чаробном руком кореографа-редитеља та сирова грађа постала је поетична метафора тегобног балканског живовања (...)
Воки Костић, пружио је Зуровцу музику, ремек-дело које одише мешавином заноса и ироније.

Јован Ћирилов, Ко то тамо плеше, „Блиц", Београд, 25. децембар 2004.

Изведба читавог балетног ансамбла НП-а изврсно је уиграна те подједнако увјерљиво и у грубој гротески и у њежној лирици и заслужује сваку похвалу (...) нипошто као мање важан треба истакнут и главни адут представе: то је глазба Војислава Вокија Костића који је у низу сјајних бројева (...) направио сјајну стилизацију властите филмске глазбе, ослонивши се на њене главне мотиве, међу којима је најистакнутији непрестано понављајући рефрен Циганчића из филма, који више пута запјевају и плесачи: а то је очајничка жеља „да се ово само снева". Жеља која је, као што сви добро знамо, на жалост и узалудна.
Бранимир Пофук, Сјајна представа за смијање и плакање,  „Јутарњи лист", Загреб, 29. јануар 2005.

Тог 22. децембра 2004, после ко зна колико година, изгледало је да је Београд поново био главни град оне Југославије (...) балет је, као никад до сада, постао културна тема број један.
Ивана Милановић, Више од игре, „Време", Београд, 13. јануар 2005.

Сасвим је стога извесно, да је овај балет значајно уметничко дело, да поседује самосвојност, модерно је у ритму и тону, потпуно доживљено у аутентичној форми, без пристрасности, класично схваћеног и доживљеног звука и вредност која ће имати своје трајање (...)
За Народно позориште несумњив и значајан успех, а за нас у гледалишту истинско узбуђење. И значајан догађај.
Петар Волк, Од илузије до туге, „Политика", Београд, 25. децембар 2004.