Калигула

АЛБЕР КАМИ (Мондови, Алжир, 7.11.1913 - Вилеблевин, 4.1.1960), француски филозофски књижевник, ангажовани интелектуалац; добитник Нобелове награде за књижевност (1957). Детињство у Алжиру без оца који је погинуо 1914. године у Првом светском рату у чувеној бици на Марни, са мајком која је мукотрпно радила да би га подигла - обележили су оскудица и болешљивост. Упркос томе, сећајући се детињства и завичаја, Ками је написао: Родио сам се сиромашан под срећним небом, у природи са којом се човек осећа у хармонији, не у непријатељству. Дакле, ја нисам започео живот са раздирањима већ са пуноћом. Школовао се под тешким условима, радећи разне послове да би се издржавао (трговачки, путник, метеоролог, чиновник...). Истовремено, страсно се бавио фудбалом, такође, новинарством и позориштем; Основао је трупу „Екипа“ L’ Equipe) за коју пише, режира и глуми. На почетку рата 1939, пријављује се као добровољац али га одбијају због туберкулозе. Прикључује се покрету отпора 1942, објавивши истовремено роман Странац  који је доживео велики успех; пред крај рата постао је и главни уредник листа „Борба“ (Le combat). Развијао је идеју о апсурду (симболика мита о Сизифу) и идеју револта (симболика прометејског мита). Ликови из циклуса апсурда: роман Странац (1942), драме Неспоразум (1944) и Калигула (1945) „изједани су бесциљношћу, бескорисношћу живота, расцепљени између равнодушности свемира и лицемерја друштва којем се моралне вредности заснивају на лажи. Али, како другог света нема, такви ликови препуштају се аутоматизму који неумољиво води до безобзирног индивидуализма, злочина, распада или лудила“. Ипак, у роману Куга (1947) и есеју Побуњени човек, Ками се дистанцира од Сартровог егзистенцијалистичког нихилизма и заговара позитивне вредности људске солидарности као одговор на апсурдност света, насиље и патњу; у тим делима истиче саосећање, милосрђе, истину, поштење. Обележја Камијеве личности из младалачког доба – занос, нестрпљење, велики планови, остају трајни печат; тај  elan vital, трајна је карактеристика његове личности, до апсурдне погибије у аутомобилској несрећи. Ками је остао у сећањима: опијен животом, у покрету, насмејан, пун интереса за сва збивања, људе, фудбал, џез... Поред наведених, његова остала дела: Мит о Сизифу; есеји у збиркама под називом Лето, Писма немачком пријатељу,  роман Пад; драме, Праведници, Опсадно стање и друго.

(Из: Мала енциклопедија Просвета; Хрватска енциклопедија, Лексикографски завод „М. Крлежа“;, Енциклопедија СНП; Албер Ками, Н. Маринковић)

О КАМИЈУ
„ДРАМСКИ ПРАВЦИ XX ВЕКА“
Слободан Селенић
„Као посебна врста драмског стваралаштва издваја се, из шаролике слике коју спонтано створи драматургија XX века, врста драме коју је могуће назвати филозофском; драма која основне поставке једне, у односу на драмско дело априорне филозофије, претвара у карактере и ситуације позоришног дела. Карактери у овој врсти драма нису слободни у смислу у коме су то у реалистичкој драматургији; њихова акција није психолошки мотивисана. Ситуација,такође није последица те акције, већ су сви елементи драмске форме, сви сукоби у оквиру дела, сва разрешења – одређена постулатима филозофије који су априорни у односу на дело. Драма је илустрација уверења која претходе стварању драме.“
***
„Нису никакви психолошки разлози довели Kамијевог Kалигулу до стања у  коме чини грозоте, већ његово филозофско уверење да је у овом апсурдном свету сваки поступак подједанко апсурдан – и онај који поштује норме грађанске етике, и онај који на убиство гледа као на легитиман чин који не тражи оправдање и разлоге”.
***
„Калигула је млади римски император који, дошавши на власт, долази некако истовремено и до свести о апсурдности живота. Ова једноставна али непобитна истина о свету није позната римским патрицијима који су измислили читав низ паравана  да не би сагледали коначан апсурд света. Калигула решава да присили патриције да увиде апсутрдност света, и то жели да постигне чинећи апсурдне гестове који заправо неће бити ништа апсурднији од апсурда који влада универзумом. Он убија без разлога, силује жене, свог коња проглашава за сенатора, затим затвара житнице и проглашава глад у земљи - у намери да исмеје моралне вредности, интегритетр и веру у разум на којима почива самообмана патриција.“  
***
„Жермен Бре у својој књизи о Камију уочава да су његове драме компоноване на тај начин што једна од личности аранжира акцију у оквиру акције на позорници. Ситуацију за Калигулу створио је Ками, али затим сам Калигула измишља своје чинове, неку врсту свог позоришта у оквиру позоришта, како би патрицијима показао бесмисленост  њиховог слепила пред чињеницама о апсурдности људског универзума.( ... ) Ти режисери акције, јављају се, према дефиницији Жака Гишарноа, као тирани, ослободиоци и експериментатори  и ова типологија је скоро сасвим доследно спроведена у свим драмама "театра ситуација", тако да по њој готово можемо да одредимо припадност неке драме овом правцу (... )Експеримемтатори су Калигиула и Гец. Ове три категорије људи који покушавају на овај или онај начин да уреде свет метафотра су за опресивни ред универзума и  понашање слободног човека који у њему мора да се оствари - основна су шема по којој се остварује ангажованост ових драма.“

Реч драматурга
НИХИЛИСТИЧКА УТОПИЈА

Гај Јулије Цезар Августус Германикус, од миља Калигула, био је владар Рима у првом веку наше ере. Омиљени син омиљеног генерала Германикуса, Калигула је почео своју владавину у миру и благостању. После ране болести или могућег покушаја тровања, сасвим је променио стил владања па га савременици од онда описују као злочиначког тиранина који је и поред неких прогресивних реформи остао запамћен као хировити убица посвећен повећању сопствене моћи. Упознати се са историјским изворима на којима је Албер Ками базирао своју драму свакако не шкоди али је важно стално се подсећати да Камијев Калигула није историјска драма као и да би свако читање које би своје аргументе тражило искључиво у антици било једноставно погрешно. Ками је писање драме почео 1938. године а прва верзија је објављена у Француској пред сам крај Другог светског рата, рата који није донео само нову технологију убијања. У Немачкој је идеологија која је носила рат била тако снажна да се може описати и као нека врста нихилистичке утопије. Добра илустрација те страсти је догађај од 18. фебруара 1943. године, када је немачки народ у хали Спортапаласт у Берлину заједно са Јозефом Гебелсом острашћено урлао да жели тотални рат до (само)уништења, иако је већ постало изгледно да ће Немачка бити поражена. Како разумети тај вишак страсти са којом је немачки народ хрлио у злочин и пропаст?

Пре неколико година отишао сам да посетим Мајданек, концетрациони логор из Другог светског светског рата који се налази у близини града Лублина у Пољској. Због близине границе са Совјетским савезом и чињенице да су Немци на крају рата морали да га напусте на брзину, Мајданек је остао један од најбоље очуваних споменика нацистичком варварству. Отишао сам тамо очекујући да видим зло, мржњу, афект… уместо свега тога нашао сам логику. Страшну, злу, монструозну, да, али ништа више од логике. И управо то ме је шокирало, много више од брда костију поред крематоријума, складишта ципела које су остале иза мученика или застрашујуће поставке музеја – дакле не мржња већ управо недостатак мржње, било каквог афекта, било је оно због чега сам занемео. Оно што ме је чекало у Мајданеку није било место злочина већ индустрија смрти и њена страшна лакоћа и практичност, индустрија која није производила ништа друго осим ужасног споменика произвољности сопственог чина. Јевреји нису били људи и потребно их је било истребити зато што су Немци тако у једном тренутку одлучили - и управо то, слобода да тако нешто одлуче је било оно што их је у том историјском тренутку чинило Немцима. 
Постоје читања овог комада, и преставе које Камијев комад виде пре свега у светлу ужаса који је свет доживео доласком нових, злочиначких идеологија и апсурдним фанатизмом њихових поданика. Иако и таква (назовимо их „политичка“) читања могу бити инспиративна, верујем да за текст као што је Калигула нису довољно амбициозна. Чак ако би у размишљању о овом комаду пошли од концентрационих логора као крају европске цивилизације, питање на које бих желео да добијем одговор није само каква личност је био „луди“ Вођа који је наредио њихово успостављање, већ пре свега како нас је увођење логора у политичко (етичко) поље променило као људе. Нас, данас. Нацистичког вође више нема али логика која ме је дочекала у Мајданеку још увек постоји. Данас више него икада обожавамо оне који себи допуштају фантастичну, харизматичну слободу да не буду људи, без обзира да ли на пољу културе, политике или економије - оне који крше досадна правила друштвености за коју, колико год се правили, сви јако добро знамо да више не постоји. Обожавамо креативност, фунционалност, способност да се посао добро обави чак и ако то значи дозволити смрт стотине хиљада људи због неколико процената профитне марже и то је до те мере нормализовано да би било који CEO који би због безбедности неких тамо сељака на другом крају света допустио да компанија трпи минусе, одмах био отпуштен. Читање које нам се на тај начин отвара, Калигулу спушта са (за нас) безбедних висина разних императора, канцелара и вођа, и поставља га на скомно место Савременог субјекта. На твоје и моје место - место слободних, мислећих људи који и ако верују у Бога, то је вера базирана на традицији и култури више него на неким радикалним универзалистичким еманципаторским или етичким захтевима. Непријатно питање које нам се дакле поставља читајући Камијевог „Калигулу“ је: да ли од рађања буржујског друштва, ренесансног ослобађања човека и смрти Бога постоји права линија која води искључиво до концетрационог логора? Да ли би могли да замислимо и неки другачији универзалистички пројект или у нихилистичкој утопији у којој живимо више нема места за још једну утопију - ону окренуту животу?

Милан Марковић Matthis

Реч редитељке 
АГОНИЈА АПСУРДА
Почетак 21. века свакодневно нам доноси сазнање и информације да је светски поредак у кризи и да је врхунац наше цивилизације установљен на неолибералном капитализму заправо злочин према човечанству. Доведени су у питање и пољуљани  многи постулати демократије, социјалне правде и економије, доминантно је осећање да свет није у реду и да је сасвим илузорно мењати га, тако да је апсурд и данас феномен који  најтачније дефинише агонију и кризу  појединца. 
Албер Ками у својој драми Калигула покреће најважнија питања о положају човека и смислу жиовота, о могућности понбуне, друштвено политичкој изградњи и слому друштва, појму слободе, идолопоклонству, значају  и могућностима високе уметности и културе у концептима и ограничењима савременог света. Камијев Калигула, онако како га ја тимачим, ипситује личне могућности и границе  друштвених конвенција тражећи  излазак из обесмишљеног света у коме су порушене и злоупотрбљене верске, моралне и политичке  вертикале. Он се поиграва познатим шаблонима аутократске власти, тираније, социопатског апсолутизма, идолопоклонства диктатуре и  немилосрдно, бескомпромисно и аутоиронично извршава вивисекцију целог друшта, испитујући положај појединца, групе и целокупну структуру система, политике и моћи.  Калигула   руши  етичке норме, друштвено политичке  обрасце и конвенције јер су труле и лажне. Идејно и стилски  ово дело на величанствен и сложен  начин прелама поетичну деструкцију понора душе, магију ероса, трагизам љубави,  мрачно фарсичну структуру политике, идолопоклоничку фасцинацију са филозофијом апсурда.
Ками је створио  посебног и аутентичног антихероја који је антиципација његове филизофије апсурда. Тумачење Калигуле не постоји без Сизифа или Мерсоа. Политички преврат у драми ствара неку врсту лажног заплета у  коме се скрива  подземни ток приче.  Калигула својим владањем  подстиче побуну,  завереници побуну одлажу чекајући прави и сигуран тренутак. У том парадоксу преламају се основне Камијеве теме слобода, револт, смисао живота, самоубиство. Вођа попут Камијевог Калигуле данас не постоји. Он може да преузме лица и наличја многих  владара, како би их користио у  својим  тактикама као одређене принципе политичке моћи којима се тренутно руководи и поиграва али он сам је далеко изван тога. У потрази за једном много дубљом истином, тражећи одговор о смислу и разлог за живот, све је ближи смрти. Антијунак једне цивилизације у нестајању одиграће свој последњи плес. Видим ову представу  као макабрички оглед о свету који се распада и појединцу који мора да проба да се успостави.
Снежана Тришић

ЖИВОТ И НАРАВ КАЛИГУЛЕ
Кад год би жену или љубавницу пољубио у врат, знао је да каже: Оде ова лепа глава, чим ја наредим. Такође је често претио да ће макар и уз помоћ мучења извући из своје Цезоније зашто је толико воли... 
...Приликом једне раскошне гозбе наједном стао је да се грохотм смеје; када су га конзули, који су лежали поред њега, снисходљиво упитали зашто се смеје, рекао је: Па зато што на један мој миг обојици може да вам одлети глава...
...Колико је трошио на раскош, надмашио је у домишљатости све расипнике на овом свету. Измислио је нове врсте купања и најбесмисленија јела. Тако се купао у топлим и хладним мирисима, пио најскупоценије бисере, растопљене у сирћету, пред госте је износио хлеб и јела од злата говорећи да човек треба да буде или скроман или Цезар...
...Другим се умећима, сасвим супротним, бавио веома страсно. Био је трачки гладијатор и возар кола, играч и певач. Борио се оштрим оружјем, возио је кола на тркама, које је приређивао на разним местима. Толико је уживао у игри и певању да се ни приликом јавних представа није могао уздржати од тога да својим гласом не прати глумца, и да не понавља његове покрете, хвалећи и кудећи. Управо је због тога, како се чини, за дан када је убијен уприличио ноћну светковину, да би могао да наступи на позорници у слободи коју допушта ноћ...
Гај Светоније Транквил Животи и нарави дванаест римских царева

СНEЖAНA ТРИШИЋ јe диплoмирaлa пoзoришну и рaдиo рeжију 2009. нa Фaкултeту дрaмских умeтнoсти у Бeoгрaду, у клaси прoфeсoрa Никoлe Јeвтићa и Aлисe Стoјaнoвић.Oд 2013. јe стaлнo зaпoслeнa рeдитeљкa субoтичкoг Нaрoднoг пoзoриштa дo 2015. кaдa пoстaјe aсистeнт  a затим доцент нa Кaтeдри зa пoзoришну и рaдиo рeжију,  у сарадњи са рeд.прoф. Ивaном Вујић , нa Фaкултeту дрaмских умeтнoсти у Бeoгрaду. Уписaлa јe трeћу гoдину Дoктoрских умeтничких студијa у дрaмским и aудиo визeлним умeтнoстимa нa Фaкултeту дрaмских умeтнoсти у Бeoгрaду kod  ментора професора емеритуса Светозара Рапајића.
Кao дoбитник КEНEДИЈEВE СТИПEНДИЈE (John F. Kennedy Center for the Performing Arts, U.S. State depertment) учeствoвaлa јe у прoгрaму зa пoзoришнe рeдитeљe и пoхaђaлa брoјнe рaдиoницe, сeминaрe и кoнфeрeнцијe у Вaшингтoну, Њујoрку и Чикaгу, 2010.
Пoхaђaлa јe Интeрнaциoнaлни сeминaр зa пoзoришнe рeдитeљe у oргaнизaцији AСИТЕЖ Нeмaчкe уз сaрaдњу мeђунaрoднoг AСИТЕЖА, у Мaнхaјму, у Нeмaчкoј, 2015. Члaн јe Умeтничкoг сaвeтa Стeријинoг пoзoрјa oд 2017.
Значајније представе: Забава за Бориса Томаса Бернхарда (Прешерново гледалишчен, Крањ (2019); Анималс Угљеше Шајтинаца (Крушевачко позориште, 2018); Мoби Дик Хeрмaна Мeлвила/ дрaмaтизaцијa Димитријe Кoкaнoв (Мaлo пoзoриштe „Душкo Рaдoвић“, 2017); Ричaрд Трeћи Вилијeма Шeкспира (Нaрoднo пoзoриштe у Бeoгрaду, 2017); Дeцa Рaдoсти Милeне Мaркoвић (Aтeљe 212, 2016); Ждрeлo Жaнине Мирчeвске  (Нaрoднo пoзoриштe Кикиндa, 2016); Тeрoризaм Влaдимира и Oлeга Прeсњaкoва (Бeoгрaдскo дрaмскo пoзoриштe, 2016); Штa сe дoгoдилo нaкoн штo јe Нoрa нaпустилa свoгa мужa или стубoви друштaвa Eлфридe Јeлинeк (Југoслoвeнскo дрaмскo пoзoриштe, 2015); Кaзимир и Кaрoлинa Eдeна фoн Хoрвaта (Aтeљe 212, 2014); Нoсoрoг Eжeна Јoнeска (Нaрoднo пoзoриштe Кикиндa, 2014); Мистeр Дoлaр Брaнислaва Нушића (Нaрoднo пoзoриштe у Субoтици, 2014); Бизaрнo Жeљка Хубaча (Нaрoднo пoзoриштe у Бeoгрaду/ Шaбaчкo пoзoриштe, 2013); Пинoкиo Кaрла Кoлoдија/ дрaмaтизaцијa Јeлeнa Мијoвић (Грaдскo пoзoриштe Пoдгoрицa, 2013); Нaрoднa дрaмa Oлге Димитријeвић (пoзoриштe „Бoрa Стaнкoвић“ у Врaњу, 2012); Чудo у Пoскoкoвoј Дрaги Aнта Тoмића/ дрaмaтизaцијa Мaјa Пeлeвић (Нaрoднo пoзoриштe у Субoтици, 2012); Пoштo пaштeтa? Тaње Шљивaр (Aтeљe 212, 2012); Хeдa Гaблeр Хeнрика Ибзeна (Нaрoднo пoзoриштe у Бeoгрaду, 2011); Сaмoудицa Aлeксaндра Рaдивoјeвића (Aтeљe 212, 2009); Рaзрeд Мaтјaжа Зупaнчича (Нaрoднo пoзoриштe Рeпубликe Српскe, Бaњa Лукa, 2009);
Добитник је многобројних награда за режију и признања на најзначајнијим фестивалима у земљи (Југословенски позоришни фестивал, Ужице; Фестивал класике, Вршац; Фестивал професионалних позоришта Војводине; Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“; Дани комедије, Јагодина; ЈоакимИнтерФест, Крагујевац; „Театар у једном дејству“, Младеновац…), као и у иностранству (Фестивал позоришта за децу, Котор; Интернационални студентски позоришни фестивал, Брно, Чешка). За представу Казимир и Каролина је добила Стеријину награду за режију, као и за најбољу представу (2015). Припала су јој и признања за режију „Љубомир Муци Драшкић“ Атељеа 212 и Града Београда (2009), те Награда „Др Хуго Клајн“ најбољем студенту позоришне режије у генерацији, ФДУ (2007).