Играјући жртву
комедија Владимира и Олега Пресњакова

Разговор са редитељем
ЧЕХОВ, ХАРМС И МОНТИ ПАЈТОН
Прихватили сте понуду дирекције Драме да режирате комад  браће Пресњаков Играјући жртву?
Понуђен к'о почашћен... Прихватио сам зато што ми веома одговара, у питању је својеврсна комбинација Хармса, Монти Пајтона, а са друге стране руског дубокоумног, емотивног наратива, који је сличан Чехову. Тромеђа између њих јако прија. Волим да радим нешто што је лакрдија, односно комедија, али комедија која има дубоки смисао и значење, утемељено у друштву о којем се говори. Овога пута је то руско друштво, које је врло слично нашем, једино што је много шире и веће. Ми смо микро-космос који одговара ситуацији о којој је реч у комаду. Општи хаос и опште „разбуцавање мозга“ сваког појединца пред немогућношћу учествовања у систему, социјалном. Све је нека теорија „разбуцаног хаоса“, а то је погодно да се направи нешто комично, али не комично само ради комичности, већ нешто што има дубоки смисао.
Да сте обичан гледалац, шта би Вас привукло да гледате представу, односно које су ваше препоруке?
Моја препорука гледаоцима, пре свега женским, је да дођу због Слободана Бештића. Представа је ултра комична, али није класичан водвиљ. Ово јесте комедија ситуације, али исто тако и сатира, критика друштва. Основни концепт ми је хаос. Рециклажа, константно претварање, играње, лагање и заваравање. Главни јунак непрекидно глуми, „заварава“. Представа не траје дуго и то је добар знак, односно предност – сат и двадесет. Биће сигурно забавна и не толико дуга да би била досадна!
Први пут радите у Народном позоришту? Каква су искуства, очекивања, амбиције? Видите ли себе у неком новом пројекту у овом театру?
С обзиром да знам да је ова кућа велики и компликован апарат, ја сам од почетка почео да се бавим минимализмом, али који, наравно, на крају прерасте у максимализам. Генерално сам пресрећан, јер сви сектори са којима сада радим су одлични, као и сви сарадници које имам. Пресрећан сам што сам са директорком Драме, Тањом Мандић Ригонат, успео да се договорим око овог посла и за сада је атмосфера сјајна, а из те атмосфере ретко може да се изроди неки промашај. Ја немам неких великих жеља за ову представу, очекујем да завршимо онако како смо почели, а све остало ће доћи природним путем. А што се тиче будућности и мене у Националном позоришту, маштао сам о томе, искрено, да направим огромну представу на Великој сцени за цео ансамбл Народног позоришта, значи Опера, Балет, Драма, али да представа траје пет минута. И да се наравно не зна да ће трајати пет минута, већ да то буде изненађење.

Јасмина Урошевић

ВЛАДИМИР И ОЛЕГ ПРЕСЊАКОВ
Браћа Пресњаков (Владимир и Олег) спадају међу најзначајније и у свету најизвођеније  савремене руске драмске писце. Они су истовремено писци, сценаристи, редитељи, продуценти и често и глумци у својим комадима. Своје драмске текстове пишу у „четири руке”. Мајка им је из Ирана, отац из Русије. Олег Пресњаков је рођен 1969, а Владимир 1979. Обојица су завршила Уралски државни универзитет „Максим Горки“ у Сибиру. Владимир је магистар, а Олег доктор филолошких наука. Дуго су предавали на истом Универзитету, Олег теорију књижевности и филологију а Владимир теорију књижевности и психологију. Живе у Јекатеринбургу, на Уралу, граду у којем живи и Кољада. На Универзитету су основали омладинску театарску групу за продукцију експерименталних представа. У њиховим комадима постоји врло специфично коришћење језика и провлаче се теме из живота у пост-совјетској руској култури. Драме су им црно-хуморне, горке, уз духовит начин описивања савременог руског друштва. Од када им је одиграна прва драма у Москви, постали су на неки начин најпознатији „руски позоришни бренд”. Драме им се изводе у многим европским и светским позориштима. Светску славу су стекли драмом Тероризам а комад Играјући жртву, чија је европска праизведба била 2003. године на Единбуршком фестивалу у извођењу Royal Court Theatеr-a из Лондона, надмашио је Тероризам по броју извођења. Браћа Пресњаков, у овом комаду говоре о томе да смо сви ми жртве овог времена и да је најбоље да то одмах по рођењу прихватимо. Свако бежање од чињенице да ћемо се у неком тренутку наћи на овај или на онај начин у позицији жртве, бесмислено је. Комад се завршава речима оца:
„…Па ти се играш а мислиш да си најпаметнији? Можда и онај, од кога сви зависимо, у кога се уздамо, можда и он игра, а? Сви нешто играју, претварају се…тешко је бити оно што јеси, много је ту одговорности…лакше је претварати се, играти…ишчезнути…али, онај што свој посао добро зна, свестан је да ништа, никад, не ишчезава…“ А преводилац драме, Новица Антић, у интервјуу за „Вечерње новости“ на питање колико је комад близак нашој публици одговара:
„И те како! Ми познајемо тај црни хумор. Увек је тамо где је апсурд и где је ситуација која нема своје рационалне поводе и узроке. Ми смо, глобално, у некаквом вакууму апсурда у ком се више не зна ко су жртве, а ко су кривци, ко пријатељи а ко непријатељи, шта нас храни а шта убија…“

НИКОЛА ЗАВИШИЋ
Рођен je 1975. године у Белој Цркви. Дипломирао je и магистрирао на Позоришном факултету Академије лепих уметности у Прагу (ДАМУ), на Катедри за режију у алтернативном и луткарском позоришту, 2003. године. Од 1991. године активно се бави писањем и позоришном режијом. До сада је поставио више од 30 представа у Србији, Црној Гори, Чешкој и Холандији. С трупом коју је основао у Прагу (Comfactory), учествовао је на многобројним фестивалима широм Европе (Чешка, Пољска, Белгија, Немачка, Холандија...). На Академији у Прагу био је асистент професорки Јарослави Шиктанцовој на катедри за глуму (предмет глума), 2002/03. Године 2002. био је асистент дизајнеру светла Вејсбарду (A. J. Weissbard), при постављању опере Осуд (Судбина) Леоша Јаначека (Leoš Janáček) у режији Роберта Вилсона, на великој сцени Народног позоришта у Прагу. Ово искуство трајно га усмерава ка истраживању употребе светла у позоришту. Режирао је у позориштима за децу (Мало позориште „Душко Радовић“: Кики и Бозо Андрее Валеан, Скоро свако може да падне осим чапље по мотивима Телехенoве приче, Дечаци Павлове улице Ференца Молнара; Позориште лутака „Пинокио“: Аладинова чаробна лампа, Луцпрда и велика крађа потока, Бастиен и Бастиена, те у Ужицу, Панчеву и Подгорици) и за одрасле (Луча Микрокозма П. П. Његоша, Rex; Странац А. Камија, Позориште „Понец“, Праг; Several Suitcases, Oerol фестивал, Холандија; 1984. Џ. Орвела, Oerol фестивал и БИТЕФ; Пластелин В. Сигарјева, Атеље 212; Годо на усијаном лименом крову Б. Димитријевића, Српско народно позориште; Замак Ф. Кафке, Југословенско драмско позориште; Разбојници Фридриха Шилера, Народно позориште Суботица; Бли  Јелене Мијовић, Атеље 212. Аутор је позоришног комада Teenage Club који се изводи у Малом позоришту „Душко Радовић“. Добитник је многих позоришних награда, међу којима су:
•    Специјална награда фестивала ТИБА (Театарска интернационална београдска авантура) за представу Кики и Бозо, 2005;
•    Grand Prix и Награда за најбољу режију на Сусретима професионалних луткарских позоришта Србије (у Новом Саду, 2007), за представу Аладинова чаробна лампа;
•    Grand prix за најбољу представу и Специјална награда UNIMA-е на Сусретима професионалних луткарских позоришта Србије (у Нишу, 2008),  за представу Бастиен и Бастиена;
•    Награда за најбољу режију на Међународном фестивалу позоришта за дјецу у Котору, за представу Тртица рајске птице, 2007;
•    Награда за најбољу представу и Награда најбољу режију на Сусретима професионалних позоришта Војводине, за представу Разбојници, 2009.