Френки и Џони

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Френки и Џони је актуелан и неопходан комад, јер се сви понашамо као да смо самим рођењем толико емотивно повређени да би до краја живота требало од нечег да се бранимо сопственим илузијама иза својих штитова недодирљивости, а то неминовно води ка празнини. Овај комад говори о скидању оклопа и гардова. О дозвољавању могућности да будемо вољени. О дозвољавању могућности да будемо повређени. Сви тражимо љубав, али да ли смо способни да волимо? Ова партија шаха двоје интелигентних и атрактивних, али емоционално осакаћених људи, ипак је дирљива јер они пристају да дају шансу вези која од старта изгледа осуђена на пропаст и освајају нас идејом да и „аутсајдери“ могу једноставно упловити у луку љубави. Јер, као што Џони каже: Никада не бираш љубав. Она бира тебе.

РЕЧ ДРАМАТУРГА
Све је у том комаду питање љубави, и то вришти из његовог сваког реда. Најважније је ипак да љубав није она бљутава и паушална романтична комедија коју су нам пре много година продали као визију реалности. Не, далеко је од тога. Љубав у овом комаду је превазилажење страха. Зато што је овај свет, нажалост, препун престрашених људи. Чега се ти људи боје? Највећи је страх – од живота. Још већи – од смрти. Негде ту, страх од усамљености. Негде тамо, страх од старења. Од пропуштених шанси. Од наде која никако да дође. Од остављања. Од физичког бола. Од болести. Од неуспеха. Од успеха који се десио кад му није време. Од недостатка подршке. Од подршке која стиже од погрешних људи. Од свега тога, а можда и још нечега. Овај свет је препун престрашених људи које може спасити само љубав. Ту љубав смо заборавили. Она нам је подразумевајућа. Њој се смејемо. Називамо је патетиком, а не знамо дефиницију патетике. Потцењујемо, јер нам се никад није десила. Не верујемо у везе. Не верујемо у бракове. Јетко и горко одбрусимо онима који у њу верују. Френки и Џони је комад о превазилажењу страхова да би се стигло до љубави. То је прича о двоје људи који почињу живот изнова. Који уче да дишу заједничким ритмом. Од њих двоје може много да се научи. И зато је рад на овај представи био невероватан изазов и част.

ТЕА ПУХАРИЋ
Дипломирала је 2014. године позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у класи проф. Иване Вујић и Ане Ђорђевић, са комадом Онај који говори да и Онај који говори не, Бертолта Брехта. Режирала је комад Одлазни терминал, према тексту Јелене Палигорић у Установи културе „Вук Стефановић Караџић“. Тренутно је на мастер студијама на теорији драмских уметности и медија.