Евгеније Оњегин
oпера П. И. Чајковског

Либрето композитора, настао у сарадњи са Константином Шиловским, по истоименом роману у стиховима Александра Пушкина, Прво извођење: у Москви 29. марта 1897. Прво извођење у Београду: 8. маја 1920.Опера Евгеније Оњегин Петра Иљича Чајковског, у русији, а и у целом оперском свету, сматра се најпопуларнијом руском опером уопште. У Опери Народног позоришта изведена је као друга по реду, одмах после Пучинијеве Мадам Батерфлај, са којом је почео професионални рад ансамбла 1920. Чајковски је тражио погодан сиже или готов либрето за следећу оперу. Позната певачица Лавровскаја, у априлу 1877., скреће му пажњу на Пушкинов роман у стиховима Евгеније Оњегин. „Потребна ми је радња којом влада један основни мотив, као на пример љубав, частољубље, љубомора, љубав према домовини, итд. – пише Чајковски. Био сам очаран када сам поново прочитао дело. 
(...) У музичком тумачењу Чајковског ликови су у овој опери добили нову, четврту димензију, постали су наши блиски познаници, или боље речено пријатељи. Током представе, не само што саосећамо са њима, већ пратимо сваки њихов дах, сваки поглед, сваки покрет. Чајковски је од првих тактова увертире оживео средину и доба радње. Дата је, како сеоска идила, тако и престонички сјај. И природа је танано звучно представљена. Али, главна вредност је психолошко продубљење сложених ликова.

ИЗ ПРОШЛОСТИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Београђани су први пут видели и слушали ово класично дело руског мајстора још 1. јуна 1911. године, кад је за гребачки оперски ансамбл током свог петнаестодневног гостовања приказао и Оњегина. Одмах по оснивању београдске опере као професионалне установе, после прве премијере (Мадам Батерфлај. 11. фебруара 1920. у сали Мањежа - данашњег Југословенског драмског позоришта), као друга оперска премијера приказан је Евгеније Оњегин 8. маја 1920., такође у „Мањежу“, јер је зграда Народног позоришта била знатно оштећена у првом светском рату. Редитељ је био М. Жацкој, а музичко вођство било је у поузданим рукама директора опере, Станислава Биничког. Татјану је певала Надежда Вирен-Рејмонова, Олгу некадашња чланица московске опере Зимина, док је Оњегин био баритон Вернон. У подели су били још неки солисти који ће потом деценијама бити стубови куће. Евгенија Пинтеровић била је прва дадиља Филипјевна, кнез Гремин је био „црни“ бас Евгеније Маријашец, Зарецки - дугогодишњи незамењиви Дон Бартоло Туцаковић. До краја сезоне, до лета 1920. представа је изведена 9 пута; следеће сезоне 14, да би била на репертоару непрестано до 1939. Павле Холодков, већ у другој сезони, преузима насловну улогу, коју ће тумачити три деценије! Укупно је представа изведсна 109 пута. Евгеније Оњегин био је и прва представа Опере Народног позоришта после ослобођења, 17. фебруара 1945., када се за диригентским пултом представио и млади директор опере, Оскар Данон, који ће током низа година са посебним афинитетом дириговати ову оперу. Редитељ је био искусни Јуриј Ракитин, декор је рађен по нацртима Владимира Загородњука, а костими по нацртима Милице Бабић. Татјана је била Инка Ђукић, Олга Божица Сарван, Филипјевна незамењива Евгенија Пинтеровић, Оњегин Павле Холодков, Ленски Александар Маринковић, Кнез Гремин Бранко Пивнички, Трике такође „вечити“ Драги Петровић. Ова сасвим класично-реалистичка представа много је играна, а у главним улогама наступали су многи солисти. Нова премијера, у транспарентном декору Миомира Денића, и у костимима Мире Глишић, изведена је 7. марта 1960. у част педесетогодишњице слављења Дана жена (8. марта). Дириговао је поново Оскар Данон, а редитељ је био гост из Бизбадена Фридрих Шрам, који је показао изузетну студиозност и перфекцију у раду са солистима који више ниједан корак нису смели начинити у окушаном оперском маниру! Ларина је била Ђурђевка Чакаревић, Филипјевна Меланија Бугариновић, Оњегина су певали Душан Поповић и Крста Крстић, Татјану Радмила Бакочевић и Валерија Хејбалова, Ленски је био Драго Старц, Кнез Гремин Мирослав Чангаловић. Са овом представом Опера је гостовала у многим градовима (Висбаден 1960, Лозана 1960, Венеција 1961, Каиро 1961, Каиро 1962, Александрија 1962, Лозана 1969, Лозана 1973.) и може се слободно говорити о томе да је београдски Оњегин крчио пут руској класичној опери. Међу многобројним гостима који су у Београду наступали у овој опери посебно истичемо Галину Вишњевскају, Јурија Мазурока и Владимира атлантова. Иначе, представе Евгенија Оњегина у центру „Сава“ приликом гостовања Бољшој театра из Москве. У репертоару наше Опере Оњегин је увек био значајна противтежа епским руским операма Борису Годунову и Хованшчини као и трагичној Пиковој дами. Лирика Чајковског, инспирисаност сваке мелодије и оркестарско мајсторство аутора одговарали су уметничким афинитетима нашег ансамбла.

Константин Винавер