Државни службеници
драма Роналда Харвуда

ЛАЖ КАО ИСТИНА
реч драматурга
На начин за који би многи данас рекли да је утопистички, донкихотовски, Харвуд у комаду Државни службеници покреће низ питања која се тичу морала, у времену у којем је морал баласт, посебно унутар структуре коју називамо – државни апарат! Сасвим једноставну ситуацију у којој чиновник Министарства иностраних послова Велике Британије, владе која у јесен 1936. године своје грађане убеђује у супериорност британске ратне машинерије, Рејф Вигрем, долази до поверљивих информација о снази ратног ваздухопловства нацистичке Немачке, која далеко надмашује британску, и одлучује да упозори јавност на опасност која се прећуткује. Дакле, ту наизглед драмски симплификовану ситуацију, Харвуд разрађује тако да она прераста не само личну трагедију једног драматуршки гледано нискомиметског лика, већ јој даје ванвременску универзалност коју она, нажалост, кроз векове заслужује. 
• Колико пута сте последњих година чули лаж коју државни апарат наочиглед свих, захваљујући управо безличној маси чиновника који од Гогоља до данас не мењају шињел, претвара у тобожњу истину, идеологију која неминовно води у трагедију, на чијим се развалинама рађа нова лаж задужена да штити интересе државне олигархије, оне исте непромењиве бирократске аждаје која влада у име народа, тако што искључиво штити сопствене интересе?
• Колико пута сте прећутали такву лаж?
• Колико пута сте ту лаж изговорили пред другима, представљајући је и сами као истину?
• Где и када сте почели потрагу за аргументима којима бисте лажну истину одбранили у полемици у којој сте се осећали морално инфериорно?
• Када сте престали да се осећате морално инфериорно?
• Када сте поверовали у лаж?
• Да ли се ваше осећање супериорности темељи у здравом разуму?
• Шта је са вашим разумом?
Позориште, могуће је, нема ту моћ да мења свет, али ми позориштници верујемо како је театар значајан катализатор неопходног процеса мењања човекових светоназора и враћања себи. Ако нека од горе постављених питања почну да вас се тичу пошто одгледате представу Државни службеници, онда ћемо бити за једну људску душу срећије друштво. Ето, ми у то верујемо...
Жељко Хубач

РОНАЛД ХАРВУД – уместо биографије
ДРАМСКИ ПИСАЦ КАО МОРАЛИСТА
Не бих рекао да ја налазим идеје за моје драме. Верујем да идеје проналазе мене. А понекад ме збуњује зашто је то тако. Често се питам зашто ме стално привлаче извесне теме и ситуације, а не неке друге. Одговор је, претпостављам, исти онај који дајем онима који ме питају колико ми је потребно да напишем драму. „Шездесет и две године“, кажем ја, што може да звучи прилично олако речено али је, ипак, тачно. И тако (...) неопходно је да мало разгрнем и сопствену прошлост. Рат, наравно, а нарочито открића о холокаусту 1945, били су, и још увек су, доминантни догађаји у мом животу. Јеврејску децу водили су у биоскоп где су нам показивали филмове из Белзена и Дахауа и Аушвица. Те море ме никада нису напустиле. (...)
Писање је случајно дошло. Или тако бар изгледа. Двадесет и првог марта 1960. јужноафричка полиција отворила је ватру на демонстранте у малом граду у Трансвалу, под именом Шарпевил, и убила 56 Африканаца; већина је била погођена с леђа. Био је то, верујте ми, шокантан догађај и он је изменио моју будућност. Таст ми је поклонио писаћу машину за мој 25 рођендан, а ја сам био без посла и примао социјалну помоћ; моја жена била је носећа с нашим првим дететом. Још важније је било то што сам био узнемирен оним што се догодило у Трансвалу, па сам зато сео и написао први роман у року од три недеље, а када сам га довршио, био сам испуњен таквим стваралачким узбуђењем, оне врсте какво никада раније нисам осетио, да буквално нисам могао да дођем до даха. Књига је била објављена 1960, добила је похвалне критике и ја сам помислио да ћу ускоро добити Нобелову награду за књижевност. (...)
И док ја признајем потребу за притиском који треба да изврши спољашњи свет на тиранске режиме, био сам заинтересован да моје сопствено понашање, моје шепурење и драње буде веома уско повезано с мојом приватном потребом да будем признат као пристојан, усправан човек. (...) Године 1968. написао сам филмски сценарио за оно што сматрам једним од великих романа двадесетог века, Један дан у животу Ивана Денисовича Александра Солжењицина, за филм у коjем је главну улогу играо Том Кортни. Радња се одиграва у гулагу и описује један добар дан у животу једног од затвореника. Та тема не обрађује једноставно физички опстанак већ очување моралног интегритета под најстрашнијим условима. И тако, то питање „како бих се ја понашао?“ било је питање које сам често постављао. (...)
Пре неких дванаест година, приступио сам енглеском ПЕН-у, оснивачком центру Међународног ПЕН-а, који је једино међународно удружење писаца на свету. Прво сам био члан Извршног одбора, затим председник Комитета писаца у затвору, а затим сам наследио Антонију Фрејзер као председник енглеског центра. Пре три године, у Сантјагу ди Компостела, изабран сам за међународног председника. (...) Радећи на том послу, долазио сам у контакте с мушкарцима и женама писцима који су се супротстављали тиранији и неправди. Списак влада које гуше слободу израза је депресивно дуг. Имао сам част да сретнем мушкарце и жене који су годинама били по затворима, мучени, чијим се породицама претило, којима су се наносиле неправде, а они су и даље настављали да протестују. И кад год сретнем некога од њих, оно питање почиње да ми је вришти у глави: „Да ли бих се и ја понашао као и они? Тако храбро?“
(...) Желео сам више да сазнам о берлинској групи (група која је имала за задатак да састави оптужницу за ратне злочине против Вилхелма Фуртвенглера, директора Берлинске филхармоније, који је остао у Немачкој кад су нацисти дошли на власт – примедба приређивача). Телефонирао сам једној жени истраживачу која ми је и раније помагала и замолио је да сазна све што може о америчкој групи у Берлину. Обавила је опсежна истраживања у Бону, Берлину, у Арлингтону у Сједињеним Државама и на крају није донела ништа. Да, постојала је таква група, али не постоје никакви подаци о њеном деловању. Оног тренутка када сам то чуо, драма је била рођена у целости у мојој свести (драма о Фуртвенглеру, На чијој страни – прим. прир). Од када је изведена представа примио сам бројна писма међу којима су нека, узгред буди речено, од бивших америчких иследника попут мајора Арнолда, у којима су ми говорили да мој мајор није био довољно бруталан; друга, у којима су препричавали личне приче о Фуртвенглеровој љубазности, ароганцији, антисемитизму, другим речима све је то ојачавало ту моралну нејасноћу која је у сржи драме. (...) Тужно је, али нажалост тачно да мали број људи уопште делује из моралних императива. (...)
Британци су били у првим редовима у гоњењу главних нацистичких злочинаца у Нирнбергу и треба се сетити да је Винстон Черчил, у једној фази, препоручио да се они стрељају без суђења. Крајем 1946. расположење се променило. (...) Четрдесет и пет година касније и ово ће се изменити. Због спискова које су поднели „Симон Визентал центар“ у Лос Анђелесу, амбасада бившег Совјетског Савеза, као и због истрага о сличним стварима које су водиле полицијске снаге Аустралије и Канаде, имена наводних ратних злочинаца, који су живи и настањени у Британији, била су предата британској Влади. Влада је једно време одуговлачила како то већ владе знају да раде, а онда одлучила да закон треба да буде измењен. (...) Основано је Одељење за ратне злочине у Скотланд Јарду и отпочеле су истраге за проналажење неких десетак људи који су још увек били живи, а против којих су постојали докази – како поуздани тако и не баш поуздани. (...) Ухапшена је једна особа и подигнута оптужница против једног осамдесетогодишњег Летонца, који сада живи као грађевинар на југу Енглеске, животом достојним уважавања придржавајући се закона. О овоме је у британској штампи и на телевизији нашироко извештавано. (...)
А то ме враћа на моју драму Мајстор. Два блиска пријатеља дошла су да виде моју драму о Фуртвенглеру, На чијој страни, и после представе један од њих је рекао, „Знаш о чему би требало да пишеш следеће? Требало би да напишеш драму о једном од оних стараца који је био оптужен за ратне злочине“. Чим сам чуо те речи, знао сам, баш као што сам знао и у случају Фуртвенглера, да је постојао комад који је требало написати. (...) Да ли једно цивилизовано друштво треба да гони и осуђује старце за злочине који су они наводно починили пре педесет година? Да ли се могу изнети поуздани докази који би били одрживи? Да ли би оптужени имао исте изворе као и они који га оптужују како би створио алиби, скоро увек једину одбрану у суђењима за убиства, да пронађе сведоке који би рекли како он није био на том и том месту у то и то време? (...)
Драма не изводи никакве закључке. (...) ја остављам публици да се сама одлучи. Резултат овог метода јесте да подстакне дебату. То не значи да ја немам своје становиште о исправности и погрешности у овим стварима, али ја верујем да драмски писац треба да поставља питања, а не да даје одговоре. То је моје становиште, као писца који је имао смелости да се носи са тим моралним дилемама. Презирем дидактичке драме шездесетих и седамдесетих година. Гнушам се драмских писаца као пропагандиста. Нисам велики обожавалац Џорџа Бернарда Шоа. Традиционална, историјска улога драмског писца, која датира уназад до првих драмских писаца у класичној Грчкој, била је да поставља питања и првенствено да пита „које је човеково место у шеми ствари“ и да испита, рашчлани и изложи морални поредак.
Из предавања које је Роналд Харвуд одржао у просторијама Британског савета у Београду, 3. децембра 1996.
Објављено у часопису „Реч“ бр. 34, јун 1997.

ЂУРЂА ТЕШИЋ
Рођена је 4. маја 1977. у Београду. Дипломирала је на катедри за позоришну режију Факултета драмских уметности у Београду 2002. Режирала је представе:
Црта Дамира Вијука (Битеф театар, 2000)
Казанова Дејвида Грега (Српско народно позориште у Новом Саду, 2002)
Црно млеко Василија Сигарјева (Народно позориште у Београду, 2003)
Everyman / Свако Горана Стефановског (Атеље 212, 2004)
Разнесени Саре Кејн (Београдско драмско позориште, 2005)
Момо Михаела Ендеа (Мало позориште „Душко Радовић“, 2005)
Дом Бернарде Албе Федерика Гарсије Лорке (Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, 2005)
Чекајући Годоа С. Бекета (Атеље 212, 2006)
Госпођица Јулија А. Стриндберга (Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, 2007)
Три сестре А. П. Чехова (Народно позориште Републике Српске, 2008)
Млеко В. Кациконуриса (Београдско драмско позориште, 2008)
Базен (без воде) М. Рејвенхила (Народно позориште у Београду, 2009)
Господар мува В. Голдинга (Позориште „Бошко Буха“, 2009)
Женидба и удадба Ј. С. Поповића (Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, 2010)
Novecento – Boka hotel (Центар за културу Тиват, 2010)