Достојевски - мој живот

Реч редитеља

Дуго се путовало до овог наслова. Много необичних околности је пратило рађање представе о Достојевском. Пре тачно двадесет година Федор и ја смо разговарали о таквој драми, са којом бих могао да дипломирам. Често ме је проф. Предраг Бајчетић подсећао да не заборавим на ту идеју. Нисам дуго могао да пронађем форму којом бих исказао све оно што говорим на предавањима о тој комплексној личности великог књижевника. Тек када сам схватио да се једино кроз лик Ане Григорјевне може у потпуности насликати, позоришним језиком, Фјодор Михајлович, почело је све да се склапа и заокружује. Морало је тако бити, јер сама представа управо открива колико је посвећеност једне жене, њена жртва и одрицање у љубави, донела неописиво богатство светској књижевности. Да се нису срели Фјодор и Ана, тешко би творац  „Злочина и казне“ успео да стигне до оних тренутака у стваралачком раду у којем су настали „Зли дуси“ или „Браћа Карамазови “.
Веома је дирљиво и надахнуто написана прича пером Ане Григорјевне Сниткине. Нико не остаје равнодушан када чита њене мемоаре па је логично да су све руске серије или филмови о биографији Достојевског, поприлично инспирисани њеним сећањима. Тешко да можете да нађете његову биографију која се, од његове четрдесет шесте године, не ослања на њену исповест. Њен дух изузетно, врло суптилним средствима, на сцени, оживљава Ивана Поповић. Публика ће јако добро разумети кроз њену игру колико је та нежна, али снажна жена, била истински део Фјодорових романа и реченица.  
Када сам предлагао Народном позоришту ову драму, написао сам да поред свих достигнућа науке једино позоршна уметност може да отелотвори лик таквог књижевника чије смо рођење, широм света, славили или заборавили пре четири године. Управо зато и јесте био изазован задатак, да такву идеју доведем до краја – оживети га и учинити помало другачијим од онога што су предрасуде и легенде створиле. Несумњиво да је због околности у којима је живео, као и због тог невероватног искуства на Семјоновском тргу када је за само трен избегао смртну казну, цео живот провео у страху од непредвиљивог. То је појачало његову болест, епилепсију, али и његове синтезе, промишљања па је Русија а затим и свет добио прозорљивог, хришћанског апостола који страхује од страдања у будућем веку. Нажалост, његови страхови обистинили су се. Двадесети век био је човеков највећи пад, у дугој историји цивилизације. 
Оно што га чини толико привлачним данашњим читаоцима широм света, поготово онима који у студентским данима траже одговоре на највећа питања о људској души, јесте његов „пут до спасења“. Свим ликовима он даје избор којим путем ће наставити, путем добра или зла, путем греха или истине и управо у томе он нас приближава спасењу. Открива нам тајне којима се избављамо из пакла сопствених заблуда. 
Необично је како се млади преобразе на другој години академије играјући његове ликове. Сви му се, касније, поново враћају. Зато у нестрпљењу, сви моји студенти, бивши и садашњи, ишчекују представу о том чудном човеку, који нас интригира јер нас је све преобратио. 
Сигуран сам да би и данас призивао свет да се врати истини. Можда би се и сакрио да га не препознају, плашећи се распећа. Овај свет у којем живимо, са ужасом је предвидео и разумео, да ће кротки у том нашем свету бити сматрани идиотима. Ипак, наговештај да ће управо такви устати и поћи на велика дела, улива наду да се наш свет неће срушити под конформизмом, том религијом новог доба, већ ће се вратити својој суштини и љубављу ће спасити „природу своју“. Само љубављу.

Изводи из „Мемоара” Ане  Григорјевне Достојевске 

Једно од наших вечери, увек мирних и веселих, завршило се за нас сасвим неочекивано, јако бурно. Десило се то крајем новембра. Фјодор Михајлович је по обичају дошао у седам сати, овога пута доста прозебао. Попио је шољу врућег чаја и упитао да немамо можда коњака. Одговорила сам да коњак немамо, али да имамо добар шери и одмах сам га донела. Фјодор Михајлович је одједном попио три – четири велике чаше, онда опет чај и тек онда се угрејао. Зачудила сам се што је тако назебао и нисам знала због чега. Одговор је брзо дошао, док сам ишла кроз предсобље да нешто узмем, приметила сам на чивилуку ватирани јесењи капут уместо бунде Фјодора Михајловича. Одмах сам се вратила у гостинску собу и питала:
- Зар ти данас ниси дошао у бунди?
- Не – збунио се Фјодор Михајлович – обукао сам јесењи капут.
- Како не водиш рачуна! Зашто ниси у бунди?
- Рекли су да ће данас отоплити.
- Сад ми је јасно што си се прехладио. Одмах ћу послати Семјона да однесе капут и донесе бунду.
- Не треба! Молим те, не треба! - пожурио је да каже Фјодор Михајлович.
- Како не треба, драги мој? Па прехладићеш се у повратку, увече ће бити још хладније.
Фјодор Михајлович је ћутао. И даље сам инсистирала и најзад је признао:
- Ја немам бунду...
- Како немаш? Није ваљда да су ти је украли?
- Не, нису је украли него сам морао да је однесем у залагаоницу.
 Изненадила сам се. На моја упорна питања Фјодор Михајлович ми је, очигледно нерадо, испричао да је јутрос долазила Емилија Фјодоровна и да је замолила да је спаси беде и уплати неки велики дуг од педесет рубаља. Његов пасторак је исто тражио новац, новац је требао млађем брату Николаја Михајловича који је поводом тога послао писмо. Новца Фјодор Михајлович није имао и они су одлучили да заложе његову бунду код најближег зајмодавца, и уз то су усрдно уверавали Фјодора Михајловича да се снег топи, топло је и да неколико дана може да иде у јесењем капуту док не добије новац од „Руског вестника”.
 Јако ме је збунила бездушност рођака Фјодора Михајловича. Рекла сам му да разумем његову жељу да помогне родбини, али сматрам да не треба због њих жртвовати своје здравље, а можда чак и живот.
 Започела сам сталожено, али са сваком новом речју мој бес и јад су се појачавали, изгубила сам сваку власт над самом собом и говорила сам као луда, не бирајући речи, доказивала да има обавезе према мени, својој невести, уверавала сам га да не бих могла да поднесем његову смрт, плакала сам, викала, ридала као да сам похистерисала. Фјодор Михајлович је био јако љут, грлио ме је, љубио ми руке, молио ме да се смирим. Моја мајка је чула моје ридање и пожурила да ми донесе воде и шећера. То ме је мало смирило. Било ме је срамота и извињавала сам се Фјодору Михајловичу. Да би ми боље објаснио, рекао ми је како је прошле зиме пет пута морао да даје бунду у залог и да иде у јесењем капуту.
- Ја сам се већ навикао на те залоге па ни овог пута нисам томе придао неки значај. Да сам знао да ћеш ти то тако трагично поднети, никада не бих дозволио Паши да однесе бунду у залагаоницу – уверавао ме је збуњени Фјодор Михајлович.
_____________

 У почетку смо муж и ја маштали да отпутујемо из Базела у Париз или да се домогнемо Италије, међутим, имајући у виду новац којим смо располагали одлучили смо да се неко време задржимо у Женеви, рачунајући на то да се преселимо на југ када се околности побољшају. На путу до Женеве остали смо један дан у Базелу како би у тамошњем музеју погледали слику о којој је мој муж чуо од некога. Та слика, која је припадала сликарском стилу Ханса Холбајна, представља Исуса Христа, тек скинутог са крста који је претрпео натчовечанске муке и почео да се распада. Његово надуто лице било је у крвавим ранама и изгледао је ужасно. Слика је на Фјодора Михајловича оставила мучан утисак и стајао је испред ње задивљен. Ја нисам имала снаге да гледам слику, утисак је био сувише тежак, нарочито због моје трудноће и отишла сам у друге сале. Када сам се после неких петнаест – двадесет минута вратила, затекла сам Фјодора Михајловича како и даље стоји испред слике као прикован. На његовом узбуђеном лицу био је онај уплашен израз, који сам више пута могла да приметим у првим тренуцима епилептичних напада. Полако сам ухватила мужа под руку, одвела га у другу салу и сместила на клупицу, очекујући сваког тренутка почетак напада. Срећом, то се није десило, Фјодор Михајлович се мало смирио и одлазећи из музеја инсистирао је да још једном дођемо да погледамо слику која га је тако задивила.
______________

 Само сам једном у животу имала срећу да видим и да разговарам са грофом Лавом Николајевичем Толстојем и пошто је наш разговор био првенствено о Фјодору Михајловичу, сматрам да га могу додати својим успоменама.
 Иако сам желела да упознам генијалног писца, унапред ме је обузео неки страх пред њим, чинило ми се да ћу на њега оставити непријатан утисак, што уопште нисам желела. Мој страх је у моменту нестао чим ми је пожелео добродошлицу срдачним ускликом:
- Како је то дивно да жене наших писаца тако личе на своје мужеве!
- Зар ја личим на Фјодора Михајловича? - упитала сам весело.
- Изузетно! Ја сам управо тако како ви изгледате и замишљао жену Достојевског!
Наравно да између мене и мог мужа није било никакве сличности, међутим Толстој ме ничим није могао више обрадовати него што је рекао ову праву неистину да личим на свог незаборавног мужа. Гроф ми је истог тренутка постао драг и близак.
- Одавно сам маштала да вас видим, драги Лаве Николајевичу – рекла сам – да вам од свег срца захвалим за предивно писмо које сте написали поводом смрти мог мужа.
- Написао сам искрено шта осећам – рекао је гроф Лав Николајевич. 
- И дан – данас ми је жао што се никада нисам сусрео са вашим мужем.
- А колико је само он због тога жалио!
- Баш ми је жао! Достојевски ми је био драг и можда једини кога бих могао да питам много тога и који би ми на много тога могао одговорити! Реците ми какав је човек био ваш муж, какав је остао у вашој души, у вашем сећању?
Дубоко ме је дирнуо тај срдачни тон којим је говорио о Фјодору Михајловичу.
- Мој драги муж – рекла сам одушевљено – представљао је идеал човека! Сви највећи морални и духовни квалитети који красе човека код њега су се манифестовали у највећем степену. Био је добар, великодушан, милосрдан, праведан, несебичан, обзиран, саосећајан као нико! А његова простодушност и непоткупљива искреност донели су му само непријатеље! Да ли је било иједног човека који је отишао од мог мужа, а да није добио савет, утеху, помоћ у било ком облику? Истина је да је када би га затицали болесног после напада или за време озбиљног рада био строг, али је ту строгоћу истог тренутка смењивала доброта ако је видео да човеку треба његова помоћ. И колико је само срдачне нежности исказивао да би изгладио своју наглост или строгоћу. Знате, Лаве Николајевичу, нигде се тако јасно не испољава човеков карактер као у свакодневном животу, у својој породици, и рећи ћу вам да сам проживевши са њим четрнаест година могла само да се дивим и разнежим његовим поступцима, а онда кад бих схватила да уопште нису практични и да нам чак само штете, морам признати да је мој муж у одређеним ситуацијама поступао баш тако како би поступио човек коме су племенитост и праведност на првом месту!
- Увек сам о њему тако и мислио – рекао је некако замишљено и уверљиво Лав Николајевич. 
- Достојевски је за мене увек био човек који је имао много правих хришћанских осећања.
 Враћајући се кући пустим московским улицама и под дубоким утиском дала сам себи реч (и одржала је) да више никада нећу видети грофа Лава Николајевича без обзира што ме је добра грофица много пута звала у госте у Јасну Пољану. Бојала сам се да ћу следећег пута затећи Лава Николајевича болесног, љутог или безвољног и да  ћу у њему видети другог човека и тада ће заувек нестати у мени оно одушевљење које сам осетила и које ми је било тако драгоцено! Зашто да себе лишавам тог духовног богатства, које нам судбина тако ретко шаље на нашем животном путу?

Превод Светлана Зораја
Приредио Федор Шили