Деведесете

РЕЧ ДРАМАТУРГА
У једном интервјуу, Егон Савин спонтано набрaја основне термине који би могли да уђу у неки замишљени појмовник деведесетих година: „турбофолк, дроге, обрачуни, пљескавице, етничко чишћење, Слоба, киосци, шверц, хладњаче, бувљаци на тротоарима, девизе, кожне јакне, реповање, ЈУЛ, маскирне униформе, злочини, ТВ дневник, Дафина, Земунски клан... Али и протести, митинзи, демонстрације, обрачуни с милицијом, студенти, бубњеви, пиштаљке, кордони (...) бомбардовање, сирене, склоништа, локатори, мете на леђима...“ Прекидајући набрајање, редитељ констатује да су „деведесете у Србији један изузетно театралан социо-психолошки феномен“. Ова констатација је драгоцена јер у дискурс уводи питање: шта уметност има од те „стварносне“ театралности, и шта је у том смислу креирано у сфери уметности. Не можемо рећи да није било уметничких дела која су се директно бавила темом ове историјски значајне деценије. У нашим филмовима, позоришним представама и прозним делима, разним документаристичким интерпретацијама тих догађаја, могли смо да видимо све набројано, па још и канистере са бензином на улицама, рејв журке, свеприсутно оружје, проституисање, итд. Али ми и даље имамо осећај да изостаје прави израз за оно што смо деведесетих преживели. У уметничком домену, увек изнова, имамо утисак да у слици тог периода нешто недостаје, упркос труду да се исцрпи сав спектар догађаја који су нам из тог времена познати; као да је стварности већ довољно, а уметности и даље премало. Можда због тога што смо занемарили естетско мерило да је „разлика између уметности и реалног догађаја – апсолутна“, како каже Т. С. Елиот. Наводећи примере из традиције, од Агамемнона, Одисеја, Јулија Цезара до Отела, итд, Елиот жели да каже да „импресије и искуства која су важна за појединачног човека, немају места у поезији, а да она која су важна за поезију не морају да играју значајну улогу у искуству појединца који их је доживео“. Ова запажања о разлици између уметничке и историјске истине, индивдуалне, неoдређене, плутајуће (floating) емоције, професор Бошко Милин је сажео у кратку похвалу Горану Миленковићу: „Драги Горане, драма је мрачна као и свет у којем живимо, али он није уметничко дело, а Ваша драма јесте”. Можда је успех Горана Миленковића у томе што је избегао да одмах реагује на дешавања која су се многима чини­ла „као створена“ за ургентно уметничко обликовање (један наш филм о бомбардовању је сниман док је бомбардовање још трајало). Можда je управо писање са временске дистанце и свесно одмицање од детаљног репродуковања стварних, исувише добро познатих догађа­ја, разлог што најзад добијамо једно изузетно драмско дело о већ доста испошћеној теми. Уместо покушаја да обухвати целокупно догађање деведесетих (за шта би била потребна романескно сложена структура) Миленковић се определио да прикаже свега неколико типичних ситуа­ција и ликова. Пред нама је само пет ликова: две мајке ликвидираних криминалаца, супруга и кћерка вечно одсутног мужа и оца, те љубавница убијеног судије/политичара/припадника криминалног клана; а све се одвија у три ситуације, приказане у само шест сцена. Овде се скоро може говорити о „одсуству сижеа“, као што је, пишући о Александру Поповићу, приметила Мирјана Миочиновић – „као да је комад настао ни из чега“. И код Миленковића је, као код Поповића, све усмерено на збивање омеђено сценом, сви одређујући догађаји дешавају се (или су се већ десили) изван ње. На сцени је само њихов одјек у душама ликова. И показује се, да је то и више него довољно, јер писцу успева да искључиво кроз дијалог изгра­ди ни мало једноставан заплет, али без дигресија и дескрипција, „дакле свега онога што аутентичан позоришни простор не трпи“ (Миочиновић). Истовремено, упркос изостанку дескрипције на плану догађања Деведе­сете имају документарну вредност, али, како примећује редитељ Савин, „с друге стране имају и одмак од документаризма у својеврсну естетику“. У сваком сегменту драме, у први план избија „црнохуморност и сарказам, а истовремено и Миленковићева способност да дочара трагику“ (Савин). Писац Горан Миленковић у комаду Деведесете  (првобитни назив: Лака нам земља) осалања се на традицију трагикомедије карактеристичне за период модерне у светској драми, која је имала значајне представнике у српском позоришту–од Поповића и Симовића, па уназад све до Нушића и Стерије. Овај нов, аутентичан и рекли бисмо песнички глас, недостајао је нашем савременом драмском стваралаштву.

Славко Милановић

ГОРАН МИЛЕНКОВИЋ
Горан Миленковић, дипломирани драматург, рођен je у Пироту 1983. године. Аутор је драма Лака нам земља, за коју је освојио Награду „Слободан Селенић” 2016. године и Преко реке, за коју је добио Награду за радио-драму године, на Радио Београду 2017. године, као и сценарија за неколико епизода култне серије Отворена врата 2015. године. Готово непознат писац, више не тако младе генерације, и први српски писац са три премијере у престоници у року од две недеље „Београдску трилогију” 2018. године,  започиње представом Деведесете у режији Егона Савина, у Народном позоришту у Београду (након 6 година заједничког труда да је поставе на некој од сцена), затим драмом Прељубнице у режији Маје Малетковић која ће се изводити у боксерском рингу, и најзад премијером драме Гранична лепота, у режији Стевана Бодроже, у београдском техно-ноћном клубу. Наставља да пише.

ЕГОН САВИН
Професор режије на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је у готово свим значајним позориштима некадашње Југославије, а његове представе су гостовале у Нансију, Паризу, Варшави, Тел Авиву, Бечу, Њујорку, Чикагу. Добитник је великог броја награда за режију. Огледао се са успехом у свим, код нас, присутним продукционим моделима: од представа које су средином седамдесетих окупљале групу младих глумаца-завереника, до представа у институцијама од националног значаја као што су Народно позориште у Београду, СНП у Новом Саду, ЦНП у Подгорици, Македонско народно позориште, СНГ у Љубљани, ЈДП, Атеље 212, БГП... Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика, у којима проналази конкретне трагове који откривају суштинску моћ позоришта у нашем времену и везују та дела и њихове ауторе за наш простор и време. У Народном позоришту је режирао Ростанову комедију Сирано де Бержерак (премијера 22. марта 1991), Стеријиног Кир Јању (премијера 25. децембра 1992) и Покондирену тикву (премијера 18. јануара 1998), потом драме Демон И. Б. Сингера (премијера 15. марта 2000), Стања шока С. Шепарда (премијера 26. октобра 2001), Дервиш и смрт по роману М. Селимовића (премијера 27. децембра 2008), Нушићевог Покојника (премијера 26. децембра 2009),  Молијеровог Мизантропа (премијера 19. маја 2012), Чудо у Шаргану Љ. Симовића (премијера 20. фебруара 2015). 

Кир Јања је најдуговечнија представа Народног позоришта – изводи се пуних 25 година.