Дама с камелијама
драма Александра Диме Сина
О КОМАДУ
Трагедија пропале девојке, жалосна историја несрећне љубави ове, већ се скоро кроз педесет година на свршетку петога чина једнодушно оплакује, оплакује сузама најразличитијих језика светских, оплакује сузама из очију без разлике пола и старости, оплакује на позорници, јер се у животу Маргаритама за право не даје. Могло би се слободно рећи, да је ово најоплакиванија драма деветнаестога столећа. (...)
Старији обрађивачи теме о покајаној блудници имали су пред очима сасвим обратну тенденцију. И у познатом роману Манон Леско (Prévost d’ Exiles, 1733), и у Куртизанкама (Palissot, 1775) пропадају овакве грешнице, поред све њихове пробуђене чисте љубави. Пре Госпође с камелијама, давана је (1848) Ожијеова комедија Авантуристкиња (L’Aventuriere), па чак се и ту још изводи на позорницу куртизанка, која хоће да се поправи, али је друштво не прима. Виктор Иго је први покушао и умео да пробуди симпатије за своју Марију Делормову. Њему се дакле има приписати почетак читаве навале од госпођа са и без камелија, које би из бродолома свога бурнога живота хтеле да спасу преостало парченце чиста срца. Тек је сурови пиштољски метак, који је оборио Олимпију у Ожијеовој драми Олимпијна удадба (1855), учинио крај овој лажној дирљивости. Па и Дима је доцније променио мишљење, које је заступао у својој првој драми, и према грешницима оваке врсте био је после увек строг судија. Уметничка вредност Госпође с камелијама не лежи, дакле, у самој идеји, коју писац обрађује, него у епизодама пуним живота и у смело скицираним појавама из париског полусвета.
Аноним, Госпођа с камелијама, „Позоришни лист“ (уредник Бранислав Ђ. Нушић), бр. 32 и 33, Народно позориште у Београду, 1901.
АЛЕКСАНДАР ДИМА СИН (27. јул 1824 - 27. новембар 1895)
Александар Дима Син (Alexandre Dumas, fils), је француски књижевник и драмски писац. Био је ванбрачни син чувеног Александра Диме (Три мускетара, Гроф Монте Кристо). Отац га је званично признао тек 1831. године, и то ће га обележити трајно, као и његова дела. Тадашњи закони омогућавали су оцу да одузме дете од мајке, тако да га је отац послао у интернат. Његова искуства у школи и на универзитету била су веома болна, не само због статуса ванбрачног детета, него и због свог (по оцу) делимично хаићанског порекла. Напустио је универзитет и одлучио да се окуша као књижевник. Почео је поезијом, али је тај покушај неславно пропао. Наставио је са писањем, окушао се у писању романа, међутим, ни ту није имао успеха. Током 1844. године, преселио се код оца. Тада је упознао Мари Диплеси, чувену париску куртизану. Ова љубавна прича између куртизане, коју су издржавали богати клијенти, и сиромашног и љубоморног Диме, трајала је око две године и била је унапред осуђена на пропаст. Мари Диплеси је умрла од туберкулозе, док је Дима био на путу. Из ове љубавне приче настао је славни роман, Дама с камелијама, по којем је Дима Син и најпознатији. Роман је адаптирао у драму Камила, која је постигла огроман успех те је, између осталог, послужио и као основа за Вердијеву Травијату. После Даме с камелијама, скоро потпуно је престао са писањем романа. Дама с камелијама има мноштво филмских и телевизијских адаптација у целом свету. Можда је најчувенија верзија Џорџа Кјукора из 1936. године, у којој главне улоге играју Грета Гарбо и Роберт Тејлор. Код нас је драма извођена у позориштима, а 1968. године снимљена је и телевизијска драма у режији Миленка Маричића. Александар Дима Син је 1874. године примљен у Француску академију наука, а 1894. године добио је и орден Легије части. Игром случаја, сахрањен је недалеко од Мари Диплеси. Познатија дела: драме - Полусвет, Незаконити син, Дениза; роман - Афера Клемансо (такође екранизован)...
Маја Шаховић, Александар Дима Син, www.unilib.bg.ac.rs
ЈУГ РАДИВОЈЕВИЋ
Рођен је 1. марта 1972. године у Београду. Основну и нижу музичку школу, као и гимназију, завршио је у Врању. Прва позоришна искуства, стекао је на сцени врањског позоришта још као дечак. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку Позоришна и радио режија, у класи проф. Светозара Рапајића, представом Коштана Боре Станковића у ЈДП-у у Београду. До сада је поставио 98 позоришних представа у земљи и иностранству.
НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОСТВАРЕЊА
Народно позориште у Београду: Ј. П. Стерија, Лажа и паралажа; М. Новковић; Камен за под главу (копродукција са Позориштем „Зоран Радмиловић“ Зајечар); Жан Ануј, Женски оркестар; Дејан Стојиљковић, Константин (копродукција са Народним позориштем Ниш)
ЈДП: Б. Станковић, Коштана
Позориште на Теразијама: П. Грујичић, Пуцњи на Теразијама; И. Димић, Гоље; С. Сремац, Поп Ћира и поп Спира; Г. Гонцић, Спусти се на земљу; М. Брукс / Т. Михен, Продуценти
Опера и театар „Мадленианум“: Б. Нушић, Ожалошћена породица
Позориште „Бошко Буха“: Р. Витрак, Виктор; Е. Шварц, Голи краљ; К. Голдони, Крчмарица Мирандолина; Ђ. Милосављевић, Инстант сексуално васпитање; Ђ. Милосављевић, Игра у тами; М. Фрејн, Иза кулиса
ХНК „Иван пл. Зајц“ Ријекa и Град театар Будва: К. Голдони, Гостионичарка Мирандолина
Звездара театар: М. Константиновић, Сокин и Босина
Предузеће за позоришне послове ППП Љубе Тадића и Радета Шербеџије: Д. Дуковски, Балкан није мртав
Народно позориште у Приштини, Српска драма: С. Шепард, Луди од љубави; Ј. Радуловић, Голубњача; Д. Ковачевић, Сабирни центар; Б. М. Михиз, Краљевић Марко; С. Мрожек, Кућа на граници
Театар „Јоаким Вујић“, Крагујевац: М. Настасијевић, Код Вечите славине, Ђ. Милосављевић, Гола вера; М. Ојданић, Живот је све што те снађе; Л. Андрејев, Реквијем
Крушевачко позориште и Фестивал „Дани комедије“ Јагодина: Б. Нушић, Пут око света
НПРС, Бања Лука: Н. В. Гогољ, Ревизор
Шабачко позориште: Б. Станковић, Коштана; В. Шекспир, Бура; Д. Михаиловић, Протуве пију чај; Б. Станковић, Јовча
Позориште „Бора Станковић“, Врање: С. Аритоновић, Семе; Р. Стојановић, Пропаст света на Велигдан; Д. Ковачевић, Свети Георгије убива аждаху; И. Бојовић, Дивче; Р. Стојановић, Кривово; Б. Станковић, Газда Младен; Ф. Г. Лорка, Крваве свадбе
Херцегновско позориште: М. Гавран, Ноћ богова
Позориште младих, Нови Сад: Ђ. Милосављевић, Инстант сексуално васпитање
Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин: Ф. Г. Лорка, Крваве свадбе
Народно позориште Ниш: Д. Дуковски, Маму му ко је први почео
Народно Позориште „Стерија“, Вршац: Д. Ненадић, Пред новим животом
Позориште „Зоран Радмиловић“, Зајечар: Б. Станковић, Ташана
Народно позориште Лесковац: Молијер, Дон Жуан; Ж. Хубач, Ратко и Јулијана; Н. Макијавели, Мандрагола
Дечје позориште Републике Српске, Бања Лука: И. Бојовић, Петар Пан
Позориштанце „Пуж“: Б. Милићевић Коцкица, Робин Худ; Б. Милићевић Коцкица, Миладинова чаробна лампа; И. Бојовић, Свирано де Бержерак
Позориште лутака „Пинокио“: М. Ојданић, Девојка цара надмудрила; И. Бојовић, Ивица и Марица и опака старица; И. Бојовић, Црвенкапа; С. Ковачевић, Бајка о чешљу и виолини
НАГРАДЕ ЗА РЕЖИЈУ
Награда „Др Хуго Клајн“ за најбољег студента режије, 1993–94.
Награда „Јоаким Вујић“ за најбољу режију од жирија града домаћина, 1997.
Награда за најбољу режију на Фестивалу позоришних представа за децу „Фестић“, 2000. и 2001.
Гран при „Јован Путник“, 2002. и 2003.
Награда за режију на Бориним позоришним данима у Врању, 2003, 2004. и 2006.
Награда „Ћуран“ за најбољу режију на Данима комедије у Јагодини, 2004. и 2011.
Награда за најбољу режију на Фестивалу класике у Вршцу, 2004. и 2005.
Награда „Јоаким Вујић“, 2009.
Награда за најбољу режију на ЈоакимИнтерФесту у Крагујевцу, 2011.
Награда за најбољу режију на Међународном фестивалу камерног театра „Ристо Шишков“ у Струмици, 2013.
ОСТАЛА ЗНАЧАЈНИХ ПРИЗНАЊА
„Нушићева статуа“ на Нушићевим данима у Смедереву за редитељски опус, 2013.
Златна значка КПЗ-а за допринос ширењу културе на југу Србије, 1997.
Годишња награда Позоришта на Теразијама, 2004.
Сребрни прстен са ликом Јоакима Вујића, 2004.
Годишња награда Позоришта „Бошко Буха“, 2008.
Награда Позоришта на Теразијама за режију, 2011.
НАГРАДЕ ЗА ПРЕДСТАВЕ У ЦЕЛИНИ
Награда за најбољу представу „Жељезна правда“, Русија, Абакан, 2010.
Награда за најбољу страну представу одиграну на Куби у току 2008, Куба, Хавана
Награда стручног жирија (2009) и Награда публике (2011), Нушићеви дани у Смедереву
Награда жирија публике за најбољу представу, ЈоакимИнтерФест, 2011.
Гран при (2003. и 2006) и Награда округлог стола критике (2009), Фестивал „Јоаким Вујић“
Гран при, 2009. и 2012. Међународни фестивал за децу, Котор
Стеријина награда за пројекат у целини, Стеријино позорје, Нови Сад, 2008.
Награда „Мија Алексић“ (2004. и 2011), Награда „Јованча Мицић“ (2008), Дани комедије, Јагодина
Награда публике, Борини дани, Врање, 2008.
Гран при, Међународни фестивал за децу, Бања Лука, 2005.
Гран при, Фестивал класике, Вршац, 2005.
Гран при, „Фестић“, Београд, 2001.
Годишња јавна похвала Народног позоришта у Београду за представу, 2012.
Режирао је играну серију Љубав и мржња (100 епизода), ТВ Пинк 2007. године. Био је стални редитељ ЈДП-а од 2000. до 2004. године. Од школске 2004/05. ради као доцент на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за глуму. На „Слобомир“ Универзитету у Бијељини, генерација студената глуме (2009–13), дипломирала је у његовој класи. Селектор је фестивала „Дани комедије“ у Јагодини за 2013. и 2014. године. Отац је осмогодишњег сина Вука.
Премијерно извођење
Премијера 01. октобра 2013.
Велика сцена
Александар Дима Син
ДАМА С КАМЕЛИЈАМА
Редитељ Југ Радивојевић
Аутор адаптације Жељко Хубач
Драматург Спасоје Ж. Миловановић
Музика и аранжмани Корнелије Ковач
Сценограф Борис Максимовић
Костимографкиња Бојана Никитовић
Сценски покрет Игор Дамњановић
Сценски говор Дијана Маројевић Диклић
Асистенткиња редитеља Даниела Тодоровић
Асистенткиње костимографкиње Ивана Младеновић, Марија Марковић, Ивана Ракић (волонтерка)
Превод Душан Л. Ђокић
Премијерна подела:
Маргарита Готје Марија Вицковић
Арман Дивал Милош Биковић/Јоаким Тасић
Жорж Дивал Небојша Дугалић
Приданс Стела Ћетковић
Нанин Калина Ковачевић
Варвиљ Димитрије Илић
Гастон Рије Александар Ђурица
Гроф де Жире Слободан Бештић
Нишета Милена Ђорђевић
Густав Лепомир Ивковић
Олимпија Бојана Стефановић
Клавир и програмирање Корнелије Ковач
Виолина Милош Петровић
Виолончело Павле Савић
Акустична гитара Растко Аксентијевић
Музика снимљена у студију АРЕТА (август 2013)
Тонски сниматељ Владимир Кркљуш
Песма Опет су липе процвале
Музика Корнелије Ковач
Текст Споменка Ковач
Пева Марија Вицковић
Организаторка Барбара Толевска
Инспицијент Милош Обреновић
Суфлерка Сандра Тодић
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
Декор и костими израђени су у радионицама Народног позоришта у Београду