Царство мрака

ТОЛСТОЈ КАО  ДРАМСКИ ПИСАЦ
Познато је да је у делима естетичке проблематике Толстој негирао уметност виших слојева, нарочито на Западу, залажући се за дидактичку уметност намењену широким слојевима. Поред осталог, зато је и сматрао драму најделотворнијим књижевним родом и са великим интересовањем пратио збивања у позоришту. Још на самом почетку своје књижевне делатности Толстој је покушао да пише комедије. Сачувано је више фрагмената његових раних комедија, од којих су поједине у две или више верзија. У тим првим драмским покушајима, Толстој приказује свакодневицу племства, али и природно распадање племићких породица. Његово обраћање драматургији повезано је са идејним преломом у личном погледу на свет, када су се пред њим указале фаталне последице бројних трагичних друштвених противречности тога времена. Толстој је придавао велики значај пучком позоришту и зато је протестовао због ниског нивоа представа које се изводе на вашарима и другим народним светковинама. Залажући се за заштиту сељаштва, осамдесетих година XIX века, напоредо са причама за народ, написао је и неколико комада за пучка позоришта. Изузетно велики успех постигла је његова комедија Први ракиџија или како је ђаволчић окрајак (хлеба) заслужио, тематски уперена против пијанства. То дело приказано је 1886. године на сцени код Фабрике порцелана крај Санкт Петербурга, да би га убрзо забранила цензура. Водећи рачуна о захтевима гледалаца из народа, Толстој своје народне драме пише са посебном пажњом, делећи их на кратке сцене, често мењајући места догађања радње, непрестано настојећи да саму радњу учини живом и занимљивом и обогати је различитим сценским ефектима. За народска позоришта, Толстој је написао драму Царство мрака. Међутим, сложеност овог дела не допушта да се оно третира као изразито поучна и нарочито упрошћена драма. Толстој је ово дело написао 1886, али је оно приказано тек 1895. на сцени Књижевно-уметничкога кружока у Санкт Петербургу, да би га исте године приказали Александрински театар и Мали театар у Москви. Драма Царство мрака са комедијом Плодови просвете, у којој извргава руглу паразитизам виших слојева друштва, и драмом Живи леш, у којој, са малом изменом, преузима један истинит случај из живота и расправља о браку и љубави, сачињава златан фонд драматуршког наслеђа Лава Толстоја: то су највише приказивана његова дела у Русији и на најугледнијим позоришним сценама у свету.
Рашко В. Јовановић 2010

РЕЧ ДРАМАТУРГА
Неколико година пре него што ће Лав Николајевич Толстој написати комад Царство мрака, негде у руској провинцији заиста је забележен случај човека који на дан свадбе своје ћерке јавно признаје све злочине које је починио и тражи искупљење грехова. Како и сам Толстој у свом дневнику наводи, инспирисан овим инцидентом, он 1885. године почиње да пише Царство мрака. Ипак, ако имамо у виду чиме је комад инспирисан и наслов који носи, не чуди што је по објављивању био забрањен за извођење у Русији, све до 1902. године, односно док писац није пристао да оним најстрашнијим сценама из комада допише алтернативу. Када пише о уметности, Толстој њен циљ и сврху налази у преношењу емоције; она је средство општења између два човека – оног који нешто проживљава и носи неку емоцију у себи и оног који то посматра и прима одређене импулсе, почињући и сам нешто да осећа. Међутим, како и сам Толстој тврди, заблуда је да је задатак уметности да пренесе само позитивне емоције и тиме посматрача ушушка у неку врсту задовољства. Баш напротив, он каже да осећања којима уметност треба да „зарази“ посматрача могу бити најразличитија могућа – од веома јаких и веома слабих, преко веома узвишених и веома безначајних (ниских), па све до веома добрих и веома лоших, јер све то (а оквир не може бити шири) припада уметности. Из самог наслова може се наслутити какву врсту осећања овај комад има намеру да произведе и изазове у људима. Царство мрака доноси наизглед дубоко религиозну причу о човеку који је изгубио пут – Никити, младом слуги на руском сеоском имању који, како прича одмиче, све дубље упада из греха у грех. Поднаслов комада каже да од сламке кућа изгори, а за Никиту је, у том случају, само питање времена када ће све око њега изгорети. Толстој не тражи психолошка објашњења за понашање својих ликова, нити се много труди да претпостави да можда свако од нас у себи носи способност за такву врсту изопачености, већ напротив, делује као да он за овакве људске карактере највише криви очајничко сиромаштво из којег сви они потичу. Иако је Никита у Толстојевом комаду добио централно место, оно што је неизбежно поменути јесу женска лица ове драме, која, онако како их писац позиционира, заправо покрећу зло које се дешава и развија у њиховом царству мрака. Међутим, иако Толстој врло извесно само мушкарцу пружа прилику за искупљење, док за жену (која је за њега, у овом случају, покретач зла) тако нешто није могуће, овај текст ипак пружа довољно доказа да су сви ти људи који живе у једном таквом царству мрака и сами мрачни и сви међусобно подједнако способни за оно најгоре. У оваквој драмској структури, пуној драматичних догађаја и напетости која расте и расте, јурећи ка искупљењу, нема места за велике дискусије, развијање карактера или било какве двосмислености – Толстој највећи простор за развијање пружа неморалу и злу његових драмских ликова. Мрак и морбидност које Толстој у овој драми приказује, дали су нам одличан повод да истражујемо како се они постављају на сцену, са свешћу да то може (и треба) бити још мрачније од свега онога што сам текст пружа. Ретко је публика у позоришту стављена у ситуацију да гледајући представу остане без лика за који може да се веже и са којим може да се поистовети. Ретко је и то да публици није пружена јасна подела на добро и зло, а самим тим и прилика да лако одабере на чијој ће страни бити, а ретко је и то да у позоришту публика буде суочена са толиком количином насиља и зла која преовлађује у сценама. Управо у томе видели смо прилику да се оствари жеља свих нас који смо стварали ову представу – да суочимо публику са приликама и људима који, по правилу, бивају невидљиви.
Тијана Грумић

ИГОР ВУК ТОРБИЦА
Дипломирао је 2013. године на катедри за позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Алисе Стојановић. Као асистент режије сарађивао је на представама Дина Мустафића (Рођени у YU, Југословенско драмско позориште, и Patriotic Hypermarket, Битеф театар), Соње Вукићевић (Родољупци, Српско народно позориште) и Ане Ђорђевић (Четрнаеста, Народно позориште Републике Српске). Режирао је Молијеровог Дон Жуана (Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин), Фон Клајстов Разбијени крчаг (ЈДП), Хинкемана Ернста Толера (Загребачко казалиште младих).
Добитник је Награде „Хуго Клајн“ за најбољег студента позоришне режије у генерацији. Његова испитна представа на трећој години, Покојник, добила је главну Награду фестивала „Студио фест“, уврштена је у редовни репертоар Југословенског драмског позоришта, а на Нушићевим данима у Смедереву је проглашена за најбољу представу фестивала. За представу Хинкеман, Торбица је на Југословенском позоришном фестивалу „Без превода“ у Ужицу 2016, добио Награду „Ардалион“ за најбољу режију. По оцени стручног жирија и по мишљењу публике, то је била најбоља представа фестивала. И на 31. Фeстивaлу „Гaвeлинe вeчeри“ у Зaгрeбу, Хинкеман је био најбоља представа, а Торбица је добио Награду за режију. Иста представа, добила је и Награду хрватског глумишта за најбољу драмску представу у целини. 

IN MEMORIAM - Игор Вук Торбица (1987-2020)

ЦАРСТВО МРАКА НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Премијера драме „Царство мрака“, 18. децембра 1904. године, била је први сурет београдске позоришне публике са Лавом Николајевичем Толстојем. Комад је превео Јован Максимовић, а представу режирао Чича Илија Станојевић који је и тумачио лик старог слуге Митрића. Остале улоге су тумачили: Александар Милојевић (Петар), Вукосава Јурковић (Анисја), Ана Алексић – потоња Паранос (Акуљина), Љубица Павлица (Ањутка), Сава Тодоровић (Аћим), Јелена Гавриловић (Матрјона), Милорад Петровић (Никита), Перса Павловић (Марина, Анисјина кума), Јеврем Божовић (Муж Маринин)... Представа је до Великог рата играна још 6 пута, а обновљена је 1919/20, и одиграна 4 пута у тој сезони. Следећа премијера, ове мрачне драме, на сцени Народног позоришта била је поводом стогодишњице Толстојевог рођења, 15. септембра 1928. године. Игран је по истом преводу, а представу је режирао Јуриј Љвович Ракитин, а аутор сценографије и костима био је Ананије Вербицки. Улоге су тумачили: Миодраг Ристић (Петар), Жанка Стокић (Анисја), Невенка Урбанова (Акуљина), Љубинка Бобић (Ањутка), Раша Плаовић (Никита), Сава Тодоровић (Аћим), Марица Поповић (Матрјона), Милева Бошњаковић (Марина), Ана Паранос (Кума), Димитрије Гинић (Митрић), Арман Алигер (Младожења), Лепосава Тодоровић (Младожењина мати), Милан Ајваз (Сват), Милорад Душановић (Писар), Велимир Бошковић (Кмет), Властимир Антоновић (Кочијаш), Ђура Маринковић (Маринин муж), Загорка Душановић (Прва девојка), Ружица Текић (Друга девојка). Према оцени критике, декор је био „један од најлепших“ у креацији Вербицког, а приказ је био „солидан и чист“. Редитељ је „успео да нам пружи импресију ковитлања тмине, глиба и језивих акцената примитиваца“. Плаовић је имао „добрих момената“, иако није био „Толстојев Никита“ већ маловарошки циник. Неким глумцима је замерено и да су упадали у тон наших комада са села, а нарочито Марици Поповић (која је дала „рђаву интерпретацију мелодраме“) и донекле Жанки Стокић, која је по некима изванредно донела свој лик у духу натурализма, а по другима „с напором носила своју улогу“. Гинић, Тодоровић и Бобићка били су „одлични“, а нарочито Ристић који је био „од свих највише руски човек“. Бошњаковићка је међу онима који су били „најприближнији својим улогама“ и дала је „честиту Марину са лепим акцентима смерности и мекоте“, а неспорно талентована Урбанова је, иако улога није у њеном фаху, „имала непосредне грубости и елементарности“; крај првог чина је био њен „импресиван моменат“. За Љубинку Бобић је забележено и да је била „мали и љупки, уплашени лептир таме“. Ова поставка је играна само до краја сезоне, доживевши укупно, свега, 4 извођења. То је уједно било и до сада последње појављивање овог Толстојевог комада на сцени нашег националног театра.
Јелица Стевановић