Бела кафа
комедија Александра Поповића
ПОПОВИЋЕВА БЕЛА КАФА
Нови позоришни комад Александра Поповића, Бела кафа, наводи на помисао да се особени позоришни концепт овога угледног аутора мења у најновијем периоду стваралаштва. Ова помисао, међутим, може да се прихвати само условно. Извесно је да се у Поповићевом проседеу може уочити чвршћа композиција сижеа, али је такође тачно да су све друге карактеристике Поповићеве драматургије остале непромењене. Реч је, дакако, о посебном језику, интензивном ритму, начелу отворене игре која демистификује сценску илузију (...) јер се у Поповићевим драмама све догађа на граници сна и јаве. И Бела кафа поседује идентичну ознаку у поднаслову: Кад се сања блудног стања. У Белој кафи, Поповић је изукрштао односе начинивши вишеструке везе између чланова једне породице; овим поступком омогућио је својим јунацима да заступају противречне интересе и да се, стога, налазе у непрекидним сукобима, што породичним, што идеолошким. (...)
Поповићеви јунаци воле да говоре и да се жестоко споре око својих и туђих идеја. Свих шест ликова у Белој кафи има потребу да објасни не само оно што осећа као интимно питање или дилему, већ и све што се догађа, што се некада десило, или што ће се тек догодити и да то пропрати коментаром. Овај поступак саопштавања и коментарисања, преживљавања у дијалогу и рационализовања има превасходни задатак да потре сваку помисао на сценску илузију. Поповић, дакле, језичком грађом ствара ситуације и односе, које потом преводи у поетске слике техником симултаног сна. (...)
Поповићеви јунаци су саздани од противречности; они се и воле и мрзе, уважавају и презиру, беже једни од других да би се жељно враћали, они су верници и неверници, поуздани и несигурни, речју, они су састављени од врлина и недостатака обичних људи. Уистину, Поповићеви јунаци пате и када су радосни, а смеју се када их живот шиба. Али, чини се да је њихова главна одлика страствени витализам који омогућава да преживе све друштвене процесе, промене, кризе и расколе и да из њих изиђу користећи сопствену лукавост као спасоносни кључ. Због тога би се Бела кафа могла назвати драмом умешности преживљавања или похвалом витализму...
Радомир Путник, Велика представа, „Политика“, 4. јануар 1991.
Уместо биографије
АЛЕКСАНДАР ПОПОВИЋ (1929–1996)
Александар Поповић, за пријатеље Але, за београдску чаршију Жак, једна је од најзанимљивијих личности у новијој историји нашег театра. Хрупио је на сцену незаустављиво, изазивајући у подједнакој мери неумерену хвалу и неумерено оспоравање, а сам се лично није трудио да се икоме допадне. Дете богатог трговца који је повремено пропадао па се дизао, Поповић је делио судбину оних који су „имали, па немали“. У школу га је возио шофер, а Аца је завидео друговима који иду пешице, па још стигну да се успут почупају и потуку. Завршио је некако гимназију за време окупације, срцем се определио за комунисте налазећи у њиховој пропаганди једнакост међу људима. Доцније, на Голом отоку, продубио је идеју једнакости утолико што је схватио да су прокламације и партијски програм једно, а текућа политичка пракса нешто сасвим друго. (...)
По повратку са Голог отока градио је џеклондоновску биографију, што ће рећи да је био цинкограф, молер, асфалтер... Подизао је четири кћери с пуно љубави и бриге. И писао неуморно. Прихватили су га у дечјем програму Радио Београда. Међу првим је ауторима детективског романа; године 1959. објавио је Убиство у троуглу, криминалистички роман који следи траг велемајстора овога жанра, Жоржа Сименона. (...)
У тих тридесет и неколико година, смештен је целокупан Поповићев драмски опус у који можемо убројати 41 драму за одрасле, 10 драма за децу, око 500 (!) сценарија за телевизијске серије и појединачне емисије, неколико романа за децу и не-зна-се-колико текстова писаних за дечји програм Радио Београда. Уз овај огроман рад, Поповић је налазио довољно времена да путује, седи по кафанама у Београду и диљем Србије, да разговара с познатим и непознатим људима, да се препире и свађа с пријатељима (с непријатељима ионако није говорио), да прима награде и признања и да живи на извансеријски начин. (...)
Поповић је, као и његови драмски јунаци, био дубоко укорењен у свој језик и национални идентитет. Такође, као његови драмски јунаци, поседовао је животну радост и радост игре. (...) Када је имао новца, расипао је. Кад новца није било, подносио је немаштину без роптања.
(...) Без позоришта није могао да живи, или другачије речено, позориште је било Поповићев макро и микро космос. Знао је добро да живот постоји и без позоришта, да постоје људи који никада нису ногом крочили у театар, да се важна дешавања догађају изван позоришта, да се, уосталом, о индивидуалним и колективним судбинама одлучује на другим местима а не у позоришту, али ништа није могло да поколеба његово чврсто уверење да је театар најважније место на свету (...)
Радомир Путник, Питомац Голог отока, „Вечерње новости“, 12. септембар 2012.
Родио се пре 67 година на Убу, мајка му је отишла сестри близнакињи да се породи. Кад је Аци дојадило да објашњава како се тамо као новорођенче обрео, почео је да пише да се родио у Београду где се и зачео и одрастао.
Јован Ћирилов, НИН, 18. октобра 1996.
Родио се у Београду 20. новембра 1929. године, и у родном граду, у којем је цео живот провео, умро 9. октобра 1996... Рођен је у угледној грађанској породици, окружен љубављу богатих родитеља. Његов отац Момчило био је индустријалац – бавио се ниском градњом – и имао чак три аутомобила, а мати Станојка, родом са Уба, подизала га је уз негу и пажњу својих пет сестара и од њега три године старијег брата Димитрија.
Радован Поповић, Последњи српски бољшевик, Српски књижевни гласник, Београд 2009.
Ту дилему на несумњив начин разрешава убска матична књига крштених у којој је уписано да је Александар Поповић рођен на Убу 20. новембра а крштен („у дому родитеља“) 15. децембра 1929. године (...)
Предосећајући свој крај, писац Развојног пута Боре шнајдера, Љубинка и Десанке, Чарапе од сто петљи, Крмећег каса и многобројних других драмских дела, желео је „да почива у породичној гробници у Непричави, селу између Уба и Ваљева“. Учињено је, ипак, другачије – сахрањен је на београдском Новом гробљу, у Алеји заслужних грађана (...) А сахрана Александра Поповића – међу сродницима, пријатељима и знанцима познатог и као Жак, Аца, Але, Алекс, Ап – завршена је Раичковићевом Каменом успаванком коју је читао најмлађи Август из последње дотадашње поделе Љубинка и Десанке – Ненад Јездић.
Здравко Ранковић, Ваљевац Александар Поповић, мај 2010.
http://revija.kolubara.info/sh/maj10/tekst/2099/
МИЛАН НЕШКОВИЋ
Рођен је 1985. године у Ваљеву. Син, брат и ујак. Завршио позоришну режију на Факултету драмских уметности, у класи професора Николе Јевтића и професорке Алисе Стојановић. Ово му је четрнаеста позоришна представа, тринаеста по делима српских писаца и тек друга у Народном позоришту у Београду.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Бела кафа. Парадокс, као основа третирања проблема приликом рада на свакој позоришној представи, код Александра Поповића се јавља већ у самом наслову. Александар је и тврдио да није драмски, већ позоришни писац. Овај комад је, врло вероватно, најинтимнији Поповићев комад, јер обрађује две теме, Други светски рат и Голи оток. Александар је, како сам тврди, преживевши оба страдања, посведочио сценама изазивања оног најанималнијег из сваког људског бића, како предатора тако и жртве. Он ипак обрађује ове теме кроз призму једног простора и једне атипичне а опет јако препознатљиве српске породице. Јер породица је нуклеус друштва. Систематско уништавање исте, тема је која мене интригира. Позориште је идеално место да креативним процесом проникнемо у дубину колективног страдања једног народа, кроз индивидуалне судбине шесточлане српске грађанске породице која одавно не постоји. На крају комада, Александар Поповић поставља питање „ко смо“. Ја немам одговоре. Свакодневно сам захвалан некој вишој сили која ми је омогућила да се бавим послом који обожавам и који ми дозвољава да постављам питања на које немам одговоре. Ја не знам ко смо, али сам спреман да три месеца проведем са групом истомишљеника, не бисмо ли одгонетнули зашто не знамо ко смо, макар у томе и не успели. Оно што смо успели, јесте то, да смо од Беле кафе направили посебно, ново ауторско дело, позоришну представу, која ће се родити 4. маја 2015. године, као плод љубави водвиља и грађанске драме.
Милан Нешковић
Премијерно извођење
Премијера 4. маја 2015.
Сцена „Раша Плаовић"
Александар Поповић
БЕЛА КАФА
Редитељ Милан Нешковић
Аутори адаптације Милан Нешковић, Молина Удовички Фотез
Драматуршкиња Молина Удовички Фотез
Сценографкиња Весна Поповић
Костимографкиња Марина Вукасовић Меденица
Композиторка Ања Ђорђевић
Сценски говор Радован Кнежевић
Сценски покрет Татјана Поповић
Асистент костимографкиње Биљана Гргур
Дизајн звука Владимир Петричевић
Извршни продуцент Ивана Ненадовић
Организатор Немања Константиновић
Премијерна подела:
Момчило Јабучило Бранко Видаковић
Мајка Јања Олга Одановић
Дели Јова Павле Јеринић
Црква Ружица Вања Ејдус
Срђа Злопоглеђа Ненад Стојменовић
Зора Шишарка Нада Шаргин
Радио-каскадер Предраг Ејдус
Шлагер-певач Небојша Бабић
Консиљере Душан Ђурић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлерка Даница Стевановић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Mајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Дејан Дражић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду