Бал под маскама

Константин Винавер
ВЕРДИЈЕВ БАЛ ПОД МАСКАМА
Опера Бал под маскама спада међу најпопуларније опере Ђузепеа Вердија. Музика опере је управо у сваком такту инспирисана, мелодијска инвенција неисцрпна, мајсторство аутора у убедљивом и језгровитом музичком сликању радње и сцене – недостижно. После Риголета, Трубадура, Верди је не само најпознатији већ и највише цењени и поштовани оперски композитор у Италији. И ван домовине се одушевљавају његовим мелодијама, тако да Париска опера код њега поручује Сицилијанско вечерње. Опера Симон Боканегра, у марту 1857. на премијери у Венецији нема успеха, и озлојeђени маестро се бави разним другим пословима, тражећи као узгред сиже за добар либрето. Руј Блаз Виктора Игоа му не одговара сасвим, једна драма Гутијерса и Краљ Лир долазе у ужи избор, а у септембру 1857. Верди се коначно одлучује за оперску обраду познатог убиства шведског краља Густава III, 16. марта 1792. године на маскенбалу у Стокхолмској опери. Познати позоришни писац Скриб је написао драму Густав III, коју су за оперски либрето већ били употребили композитори Обер и Меркаданте. Верди сматра да је либрето Скриба грандиозан, добар и леп, али додаје у једном писму да је либрето и конвенционалан, као и сви други! Писац и адвокат Антонио Сома се прихвата рада на побољшању либрета. Верди најактивније учествује у овом дорађивању и стално тражи измене, побољшања, подстичући Сому да не штеди „осведочен поетски жар“ (...)
Јануара 1858. Верди стиже у Напуљ, само дан после покушаја атентата на Наполеона III. Цензура не прихвата либрето и тражи битне измене: главни јунак мора бити неки велики господин тако да би свака помисао на одређеног владара била избрисана, жена пријатеља мора бити његова сестра, сцена са врачаром се мора дешавати у доба када се у то веровало, опера мора бити без балета, убиство се не сме приказати на сцени, сцена са извлачењем имена се мора изоставити (...) На суду Верди тражи да се утврди шта је од првобитног либрета остало у преради цензуре: „Наслов – не, песник – не; карактери – не; ситуације – не; извлачење – не; бал – не. Маестро који поштује себе и своју уметност не може пристати на такво обешчашћење и као текст за музику писану за нешто сасвим друго примити глупости које руше основне принципе драматике и вређају савест уметника“. Многи угледни грађани Напуља устају у одбрану Вердија, међу њима чак и брат владара, гроф од Сиракузе, тако да је краљ принуђен да лично интервенише и Верди бива ослобођен обавеза према Театру „Сан Карло.“ Позориште „Аполо“ у Риму се интересује за оперу, и Верди и Сома прихватају формалне измене које предлаже цензура. Место радње се пребацује у Бостон, а наслов Освета у домину мења се у Бал под маскама. Имена свих лица се, такође, морају променити: од краља Густава III постаје Рикардо, гроф од Варвика, од Анкарстрема постаје креолац Ренато, спиритисткиња Арведсон постаје чудна врачара Улрика, завереници-грофови Хорн и Рибинт постају Том и Самуел, а Кристијан постаје морнар Силвано. И Вердију је било, као и данашњем гледаоцу, наравно јасно да у пуританској Новој Енглеској никада није било људи и ситуација из либрета, већ да се ради о европским дворовима крајем осамнаестог века. То је схватила и публика на премијери током карневала 1859. године (17. фебруара) па је одушевљено скандирала маестру. Долази до патриотских манифестација, јер је Кавур склопио савез са Француском против Аустрије, која још држи знатне делове Италије под окупацијом. Верди, односно анаграм композитора, постаје симбол уједињења и ослобођења домовине. Бал под маскама брзо осваја све оперске сцене света. У Паризу се радња пребацује у Напуљ, на другим сценама у друга подручја света (...)
Од првих тактова увертира нас уводи у радњу. Тема оданих дворјана прекида се наступом теме завереника у сабласном стакату. Љубавна чежња Рикарда осваја својом кантиленом, али се уплиће завереничка тема. Верди контрапунктском вештином доказује да и у опери стари узори могу одлично послужити. У аријама Верди прекаљеним мајсторством сваком лику и карактеру даје простор и израз. Рикардо је добио француску елеганцију и смисао за шалу, док је Оскар готово распуштен, разигран до крајности, несташан и обесан. Улрика је само са неколико тонова потпуно исклесана, јасна и судбоносна. Амелија је искрена, али и потресна, трагична у свом унутрашњем сукобу између дужности и чежње. Верди успева да лапидарно музички означи место радње и ситуацију: уводни акорди нас из сјајне палате гувернера пребацују у тајновитост Улрикине пећине. Стратиште – страшно место у поноћ, и унутрашњи немир Амелије дати су недвосмислено у уводној музици другог чина. Јецај обое непоновљиво одговара почетку Амелијине арије, као што неумитни лимени дувачи тумаче Ренатову решеност. Иронију, подсмех и сарказам на завршетку другог чина после откривања Амелије, Верди је поновио само у Фалстафу. Злослутно извлачење имена извршиоца убиства уз стравичну трубу и подземни тимпан могао је измислити само највећи оперски мајстор. У ансамблима свака личност пева својом интонацијом – мелодијом, тако да су нам ликови и карактери још јаснији. После Улрикиног пророчанства, Рикардо покушава уз шалу и смех да прекине општу сметеност, али завереници исказују своју неугасиву жељу за осветом. Верди не постаје слепи следбеник употребе лајтмотива, тако да се завереничка тема не јавља у тренутку убиства на балу, већ само када је то потребно. Опроштајна сцена Амелије и Рикарда као музичку пратњу има менует оркестра на балу. Вердијева оркестрација је у целини префињена, тако да врло често тражи и налази камерна, али изражајна решења (...)

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
Овај познати италијански композитор (1813–1901), исказао је таленат за музику још у раној младости. Зарађивао је за живот свирајући оргуље и у Милану почео са писањем првих опера. Његова опера Оберто (1839) са успехом је изведена у миланској Скали и од тада датира његова сарадња са издавачем Ђулијом Рикордијем. Његова следећа опера, Један дан власти (1840), била је потпуни промашај, а потом умиру његове две мале ћерке и супруга. Из очајања излази компонујући оперу Набуко (1842), којом је постигао велики успех, а уследила је подједнако успешна Ломбардијци (1843). Током следеће деценије је компоновао по једну хит оперу сваке године. Одбијао је да се приклони у италијанској опери тада преовлађујућој структури – колажу отворених сцена са убаченим аријама, дуетима и тријима – и почео је да конципира оперу као низ сцена, интегрисаних и уобличених у чинове. Приче у којима приватни и јавни живот ликова долазе у сукоб, усавршио је кроз низ ремек-дела међу којима су: Риголето (1851), Трубадур (1853), Травијата (1853), Дон Карлос (1867) и Аида (1871). И сам ватрени националиста, био је сматран и великом националном фигуром још неуједињене Италије. Након компоновања Реквијема (1874) се повукао, али када га Рикорди, да би преправио оперу Симон Боканегра, упознаје са италијанским песником Аригом Боитом, као продукт њиховог узајамног поштовања настају још две чувене опере Вердијевог познијег доба: Отело (1886) и Фалстаф (1890).

БОЖИДАР ЂУРОВИЋ
Рођен је 12. јануара 1960. године у Даниловграду. Дипломирао је позоришну и радио режију на Позоришној академији (ДАМУ) у Прагу 1988. године. Стални је редитељ Драме Народног позоришта у Београду (Тужна је недеља Петера Милера, Пуританска комедија Ивана М. Лалића, Загонетне варијације Ерика Е. Шмита, Цијанид у пет Павела Кохоута, Сабирни центар Душана Ковачевића). Режирао је у позориштима у Прагу, Београду, Подгорици, Новом Саду, Крагујевцу, Шапцу, Кијеву... дела Руцантеа, Жоржа Фејдоа, Бранислава Нушића, Душана Ковачевића, Виде Огњеновић, Александра Вампилова, Петера Милера, Вељка Радовића, Павела Кохоута, Бернарда Слејда, Франсиса Вебера... Режира и опере (Ђузепе Верди Бал под маскама у Народном позоришту у Београду, Франко Алфано Васкрсење у Српском народном позоришту у Новом Саду). Бави се и радио режијом. За редитељски рад је награђиван. Био је уметнички директор Сцене Земун, директор Драме и помоћник управника Народног позоришта, уметнички директор и селектор фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару и „Глумачких свечаности Миливоје Живановић“ у Пожаревцу. Преводи са чешког и словачког језика. Објавио је књигу превода „Бела болест“. Театролошке есеје и преводе објављује у часописима „Сцена“, „Театрон“ и у „Књижевним новинама“. Редовни је професор на катедри за глуму Академије лепих уметности у Београду.

АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ
Дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професорке Мирјане Шуице Бабић и магистрирала дириговање у класи професора Јована Шајновића. Од 1. октобра 1994. године ангажована је у Опери Народног позоришта у Београду на месту диригента-асистента, као најмлађи диригент. У Задужбини Илије М. Коларца одржала је 1995. променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, као пијаниста и диригент. Од тада редовно наступа са овим оркестром. Исте године, у оквиру концерта „Сцене из опера“, са Оперским студијом Народног позоришта, са успехом је први пут дириговала Моцартову Чаробну фрулу. Ово дело је редовно дириговала следећих неколико сезона, а 1996/97. дириговала је и Доницетијеву оперу Ана Болен. Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности, 1995. Постдипломске студије је завршила 1999. године, а на завршном испиту је дириговала Вердијеву Травијату у Народном позоришту. На Такмичењу „Борис Христов“ 2000. у Софији, била је најбоља у категорији пратећих извођача-корепетитора. За школску 2003/04, добила је Фулбрајтову стипендију у оквиру које је студирала на Пибоди (Peabody) конзерваторијуму Универзитета „Џонс Хопкинс“ у Балтимору, САД, у класи проф. Густава Мејера. Учествовала је на концерту „Millenium Stage” у Кенеди центру у Вашингтону – Вече културних извођења, у оквиру школског програма Фулбрајтове фондације – Министарство спољних послова САД (2004). Ана Зорана Брајовић је 9. јула 2006. године дириговала светском премијером опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, у Народном позоришту, а затим је са овом представом наступала и на Бруклинском фестивалу (БМФ) у Њујорку. Остало је забележено, између осталог:  „Млада, енергична диригенткиња из Србије, Ана Зорана Брајовић, и десетак тамошњих врсних музичара у статусу слободних уметника, изнели су максимум из Гибсонових једноставних, сликовитих мелодија, у до краја сигурној и атрактивној интерпретацији“. (Стив Смит, The New York Times, петак, 20. октобар 2006).

САДРЖАЈ
I ЧИН 
Прва слика - Официри, депутати чекају на аудијенцију у Рикардовој палати. Међу присутнима се већ налазе завереници Самуел и Том, са групом истомишљеника. Они очекују погодан тренутак да изврше своју намеру, Долазе гроф и Оскар, паж, предаје му списак гостију за сутрашњи бал под маскама. На списку је и Амелија, жена његовог секретара и најбољег пријатеља Рената, коју Рикардо потајно воли. Ренато, секретар гувернеров, обавештава Рикарда да се против њега припрема атентат. Рикардо храбро одбија да прихвати значај ове вести. Ренато га моли да информацију прими озбиљно, јер би држава његовом смрћу била доведена у велику опасност. Долази судија да од гувернера тражи да се протера врачара Улрика, јер, како он каже, буни духове. Оскар брани врачару и објашњава гувернеру како она служи за забаву младом свету, јер се више бави љубавним питањима него нечим другим. Рикардо долази на идеју да неколико посланика, заједно са њим, преобучени у морнаре посете врачару и виде у чему је ствар. Сви приме предлог као духовиту шалу и прихвате га. Завереници се надају да ће то бити тренутак погодан за извршење атентата.
Друга слика - Код Улрике, врачаре. Око њене пећине увек има пуно сујеверних жена. Улрика призива духове. Рикардо први стиже, преобучен, и сакрије се у маси. Долази Силвано, војник Рикардов, и пред свима говорфи о врлинама Рикардовим. Силвано тражи од Улрике да му каже каква га будућност чека. Рикардо, који је све чуо, да би наградио Силванову верност, брзо напише декрет о његовом унапређењу и неопажено га дода верном војнику, заједно са кесом новца. На тајном улазу се појављује Амелијин слуга. Његова господарица хоће насамо да добије савет од врачаре. Улази Амелија. Моли врачару да јој помогне: воли свога мужа Рената, али воли и гувернера. Тражи лек против те љубави. Врачара јој саопштава да у поноћ треба да оде на пусто место, на губилиште, и набере траву испод вешала. Она ће јој помоћи да заборави Рикарда. Рикардо чује Улрикин савет Амелији; спрема се и сам да оде и сретне Амелију на пустом месту, под вешалима. У међувремену, ту су се нашли и завереници Самуел и Том, са својим присталицама. Али тренутак за атентат није погодан, због народа који улази. Рикардо, преобучен, тражи од Улрике да и њему прорекне будућност. Улрика се, у први мах, устеже, али му, на инсистирање свих, саопштава да ће бити убијен. Убиће га човек који му први пружи руку. Рикардо ово пророчанство прима као шалу, пружа руку завереницима и присутнима, али се сви устежу да је прихвате. Улази Ренато, по договору, и пружа Рикарду руку на поздрав. Сви одахну, јер му је Ренато најбољи пријатељ. Ипак, Улрика упозорава Рикарда да озбиљно схвати пророчанство. Улазе Силвано и народ који препознају гувернера, и указују му почаст.
II ЧИН
Трећа слика - Пусто место на којем су вешала. Ту се кажњавају злочинци. Поноћ је. Амелија долази сама и уплашена. Она треба да заборави Рикарда и љубав коју осећа према њему. Долази Рикардо и говори Амелији о својој љубави према њој. Она му признаје да и она њега воли иако не сме да га воли, јер воли свог доброг мужа Рената, који је у исто време најближи Рикардов друг. Ренато, међутим, сазнавши да је Рикардо сам, без обезбеђења, отишао у ноћ, долази да га упозори, јер је обавештен о завери. Кад Ренато дође, Амелија покрива лице, тако да он не зна да је то његова жена. Ренато даје Рикарду свој огртач и споредним путем га удаљује са места опасности. На поласку, Рикардо тражи од Рената реч да ће даму, која је ту, одвести до града, а да не сазна ко је она. Ренато обећава. Завереници, мислећи да је ту још увек Рикардо, крену у напад. Видевши да су закаснили, почињу да провоцирају Рената да открије ко је непозната дама са којом у поноћ шета по таквом месту. Амелија, видећи да јој је муж у опасности, открива лице. Завереници се зауставе. Ренато, схвативши да је то његова жена, одлучи да се освети пријатељу, Рикарду. Завереници га исмејавају - како муж сопствену жену води на љубавни састанак у поноћ, по тајанственим местима. Ренато позива Самуела и Тома, вође завереника, да га посете. Завереници се удаљују смејући се. Ренато поведе Амелију у град.
III ЧИН
Четврта слика - У Ренатовој кући касно је ноћ. Поражен чињеницом да је Амелија била са Рикардом, Ренато одлучује да казни своју жену смрћу, због неверства. Амелија моли да још једном види сина, који спава у суседној одаји. Ренато попушта. Није крива жена, већ пријатељ, и њему ће се осветити. По договору, долазе Самуел и Том. Ренато им саопштава да им се придружује и да жели Рикардову смрт, баш као и они. Свако од њих има своје мотиве за овакву жељу. Међу њима настаје савез, али и препирка ко ће бити извршилац атентата. Најзад одлуче да коцка пресуди. Стављају цедуљице са својим именима у урну. У том тренутку улази Амелија и обавештава Рената да је дошао Оскар са позивом за бал. Ренато натера Амелију да извуче једну цедуљицу из урне. Амелија слути зло. Приморана, она извуче цедуљицу са Ренатовим именом. Улази Оскар и доноси Рикардов позив за бал под маскама. Амелија одбија позив. Ренато сазнаје од Оскара да ће на балу бити и Рикардо. Споразумева се са Самуелом и Томом да пођу на бал, јер је то погодна прилика за извршење атентата.
Пета слика - Рикардо хода по пустој гувернерској палати и ломи се да ли да потпише декрет којим Рената шаље у Енглеску. У том случају би са њим морала поћи и Амелија. Јасно му је да је њихова љубав неостварива. Улази Оскар и предаје Рикарду писмо, које му је кришом дала нека жена. Била је то Амелија. Она у писму, без потписа, упозорава Рикарда да се на балу спрема напад завереника на њега. Рикардо се не плаши, на балу ће последњи пут видети Амелију. Почиње бал. Долазе званице. Сви су под маскама. Међу многобројним гостима су и завереници. Ренато, Самуел и Том се кришом договарају и настоје да међу маскираним гостима препознају Рикарда. Оскар, препознавши Рената, у први мах одбија да открије у каквом костиму је Риакрдо. Најзад Ренато, преваром, успе да дозна од Оскара како је Рикардо маскиран. Прикривени маскама, у игри, долазе Рикардо и Амелија. То је њихово последње вече. Опраштају се, јер ће ускоро Амелија са мужем у Енглеску. Изненада, пробивши се кроз групе гостију који играју, Ренато прилази Рикарду и убије га. Рикардо пада, официри хватају Рената, настаје паника. Последњим снагама Рикардо му саопштава да је његова жена честита и да ничим није укаљала част свога мужа и породице.